Po podne, 24. februara prošle godine, plan Moskve da desantom specijalnih jedinica zauzme aerodrom „Antonov” u Gostomelju odvijao se po planu. Kao u filmu, ruski helikopteri dovozili su pojačanja koja je trebalo da pripreme aerodrom za sletanje velikih transportnih aviona. S njima je očekivan i novi talas specijalaca, sa mehanizacijom. Oni su imali zadatak da uđu u Kijev i zarobe ili proteraju državno rukovodstvo Ukrajine.
Pojačanja nikada nisu stigla. Vojnici na aerodromu morali su te noći da se povuku u obližnje šume. Tamo su potražili zaklon od artiljerijske vatre 72. Mehanizovane brigade ukrajinske vojske, koja je gađala aerodromsku pistu kako bi je onesposobila za sletanje aviona. U sastavu te brigade bila je i Gruzijska legija, koja davala pešadijsku podršku artiljercima. Gruzini su tako primili prvi ruski udar u Ukrajini.
Možda vas zanima
Ta noć je bila presudna za neuspeh ruskog plana. Ipak, ruski generalštab je odlučio da nastavi akciju. Iz Belorusije, i to kroz šume koje su kontaminirane prilikom nuklearne katastrofe u Černobilju, napredovala su kopnena pojačanja. Na putevima je nastao haos pa se kolona s tenkovima i snabdevanjem protegla na 60 kilometara. Zakasnili su taman koliko je Ukrajincima bilo potrebno da povežu front oko Kijeva.
Nakon pet nedelja borbi, od 24. februara do 1. aprila, Rusi počinju da se povlače iz Gostomelja i Buče, nakon čega sukob iz faze specijalne operacije prerasta u rat punog intenziteta.
Na osnovu vremenske distance, sada znamo da su Rusi zaigrali na kartu sve ili ništa. Oko 200.000 vojnika u prvom talasu je razvučeno na više pravaca, pri čemu tenkovski klinovi nisu imali podršku pešadije. Zbog toga su pretrpeli katastrofalne gubitke. Ukrajinci, tehnološki inferiorniji, izbegli su sukob velikih jedinica i umesto toga izabrali partizansku taktiku. Njihove snage već tada su bile opremljene savremenim protivoklopnim sredstvima zapadnog porekla. Američka raketa „koplje” („džavelin”) pogađala je ruske tenkove iznad kupole, gde je oklop najtanji. Pogodak bi izazvao požar municije u tenku.
Avijacija je podbacila
Ukrajinci su gerilski otpor spojili s novim oružjem, bespilotnim letelicama – dronovima koji služe za izviđanje i borbena dejstva. Turski „bajraktar” obeležio je prve nedelje rata. Svi su želeli to novo oružje, uz nevericu da Rusi nemaju ništa slično na raspolaganju. Štaviše, ruska vojska je uskoro ostala i bez podrške avijacije, koja je potpuno podbacila. Veliko i moćno vazduhoplovstvo nije uspelo da dobaci do zapada Ukrajine i preseče drumske i železničke veze kojim i danas stiže NATO pomoć sa oružjem.
Ubrzo postaje jasno da Ukrajinci imaju pomoć iz svemira. Uvek su znali kada da napadnu, kada da se povuku ili pregrupišu. Sve to zahvaljujući satelitskim vezama i snimcima u realnom vremenu.
U to više nije bilo sumnje u aprilu, kada su Ukrajinci pogodili krstaricu „Moskva”. Navodno, na radaru su videli senku broda koja se odbila od oblaka. Nisu bili sigurni, ali su ispalili raketu i pogodili komandni brod Crnomorske flote. Naravno, ništa od toga ne bi bilo moguće da Ukrajincima nije dojavljen položaj „Moskve”. A to je mogao da učini samo onaj ko ima satelite.
Nakon konsolidacije jedinica koje su povučene sa severa i istoka, od Harkova, Rusi svu pažnju usmeravaju na jug. Sa izuzetkom otpora u Mariupolju, gde su se u kompleksu čeličane utvrdili pripadnici neonacističkog bataljona „Azov”, Rusi lako preuzimaju punu kontrolu nad Azovskim morem. I front zapadno od reke Dnjepar se stabilizuje, nakon što su se Rusi povukli sa oboda Nikolajeva.
Tada na front stiže novo oružje, američki višecevni lanser raketa „himars”. Veoma je precizan i dejstvuje po osetljivim ciljevima. Prvi je most preko Dnjepra, kod Hersona. Most je toliko oštećen da Rusi za snabdevanje moraju da koriste skele i druga improvizovana sredstva. Zbog toga se povlače sa desne obale Dnjepra.
Možda vas zanima
Stoltenberg izrazio sumnju u kineski mirovni plan
Sa pojavom „himarsa” i preciznog bombardovanja, u istoriju ratovanja ulazi mobilni telefon. Vojnici krše naredbe, slikaju se i snimke objavljuju na društvenim mrežama. Nisu znali da isključe geolokaciju. Neprijatelj tako dobija koordinate za bombardovanje. Na Novu godinu pogođena je škola u Makijavki, gde je u udaru „himarsa” poginuo veliki broj ruskih vojnika. Moskva kaže više desetina, Kijev tvrdi više stotina. Kome verovati, kad u ratu prvo strada istina.
Rusi intenziviraju borbe na istoku. Bitka za Donbas se zahuktava, dnevno odnoseći desetine i stotine života vojnika. Na obe strane. Od 2014. godine tamo je građen sistem utvrđenja sa stotinama kilometara rovova. Na frontu nema većih promena, pa topovi, minobacači i višecevni lanseri raketa postaju glavno oružje. Ukrajinci artiljerijsku municiju troše brže nego što NATO može da je dostavi. Uskoro će se pokazati da ni Amerika ne može da proizvede tolike količine topovskih zrna.
Aralsko jezero, celuloza i municija
Rusi nemaju taj problem. Na raspolaganju su im, čini se, neograničene rezerve Crvene armije. Sovjetski Savez je isušio Aralsko jezero zbog proizvodnje pamuka. U sastavu pamuka celuloza učestvuje sa 98 procenata. A nitriranjem celuloze dobija se barut. SSSR je proizveo i uskladištio dovoljno artiljerijske municije za treći svetski rat i Rusija to sada koristi.
U Ukrajini su na proveri dve škole ratovanja. Rusi preferiraju artiljerijsku vatru koja velikim brojem ispaljenih granata preore prostor koji treba da osvoji pešadija. S druge strane, standardi NATO-a predviđaju precizno bombardovanje osetljivih meta, poput štabova, skladišta municije, mostova i drumova za snabdevanje. Čija je škola bolja – znaćemo kada se rat završi.
Na iznenađenje celog sveta, Ukrajina u septembru pokreće ofanzivu na istoku i osvaja velike delove teritorije. Najbolje ruske trupe tada su se nalazile na jugu i frontu kod Donjecka. Linije koje su držale lokalne jedinice brzo popuštaju, zbog čega Rusija sprovodi mobilizaciju 300.000 regruta.
Samo što je front stabilizovan, Kijev ponovo udara. Ovog puta meta je Kerčki most. Rusi kao odgovor pokreću vazdušnu ofanzivu iranskim dronovima-samoubicama, koji gađaju energetski sektor Ukrajine. Veći deo te zemlje ostaje u mraku.
Čerupanje abramsa
Ukrajinci jačaju pritisak na Zapad da im isporuči nove količine oružja, uključujući i tenkove. Pre toga su već dobili stotine tenkova iz zemalja bivšeg Varšavskog pakta. Samo od Poljske oko 270 tenkova tipa T-72. Kijev sada traži zapadne tenkove, njih oko 300, za oklopni korpus koji treba da vodi predstojeću prolećnu ofanzivu. Nemci, Danci, Finci i još neki voljni su da obezbede stotinak tenkova, dok su Amerikanci najavili isporuku „abramsa” za kraj ove, početak sledeće godine. Toliko vremena im treba da sa tenkova skinu osetljivu opremu koja bi mogla da padne u ruke Rusa. Britanci nude jednu četu „čelendžera 2”. Taj tenk, kao i „abrams”, zbog težine nije idealan za ratovanje na prostoru istočne Evrope. Najbrže će stići „leopardi”, zajedno s mučnim utiskom da se istorija ponavlja. Na istim prostorima u Drugom svetskom ratu nadirali su Hitlerovi „panceri”. I oni su dobijali imena po velikim mačkama. Tada su to bili „panteri” i „tigrovi”, a sada „leopardi”.
Možda vas zanima
Ukrajinci traže i zapadne avione, ali oni verovatno neće stići do kraja ovog rata. Rusija je poručila NATO-u da je isporuka aviona „crvena linija”. Uostalom, za obuku ukrajinskih pilota potrebne su najmanje dve godine. Pilot mora da upravlja avionom, za razliku od raketnog PVO sistema „patriot”, kojim može da upravlja veštačka inteligencija. Ona sada brani Kijev dok vojnici na frontu biju bitke u rovovima, kao u Prvom svetskom ratu. Čudan neki rat.
