Prethodne sedmice Iran i Saudijska Arabija postigli su, uz posredovanje Kine, dogovor da i formalno obnove međusobne diplomatske odnose. Iran se složio da ne podstiče napade Hutu pobunjenika iz Jemena na Saudijsku Arabiju, dok je Saudijska Arabija rešila da utiša antiiransku propagandu, uglavnom dirigovanu iz SAD. Podatak koji nije ostao neprimećen od svetskih izveštača jeste to da dokument potpisan ovom prilikom nije bio na (uobičajenom) engleskom jeziku, već isključivo na jezicima zemalja koje su ga prihvatile.
Možda vas zanima
Takođe, kineski predsednik Si Đinping je državama Arapskog zaliva i Iranu predložio da tokom predstojećeg leta u Pekingu održe samit koji bi bio posvećen pronalaženju zajednički prihvatljivih rešenja za suživot u ovom delu sveta, što je bio nedvosmislen signal da se najmnogoljudnija zemlja na planeti polako izvlači iz ljušture vekovne izolovanosti i kandiduje se za jednog od globalnih predvodnika u 21. veku.
Naravno, Kina nije jedina koja pokazuje takve ambicije. Sličnim putem krenula je i – Rusija. Tokom prošle godine tamošnji šef diplomatije Sergej Lavrov bio je u posetama Egiptu, Kongu, Etiopiji, Ugandi… A sve u okviru „ofanzive šarma”, kako su to nazvali mediji. Tokom ovih poseta ugledni diplomata nije propustio priliku da afričkim državama izrazi zahvalnost zbog, kako je rekao: „jasnog suprotstavljanja neskrivenim nastojanjima SAD i njihovih evropskih satelita da sačuvaju monopolarni svetski poredak kakav čovečanstvo danas poznaje”, a posebno da ne prihvate zapadno jednostrano tumačenje uzroka rata u Ukrajini.
Nedavno izglasavanje trećeg mandata kineskom predsedniku Si Đinpingu, kao i najverovatniji ostanak Vladimira Putina u najvišim vrhovima ruske vlasti i nakon izbora predviđenih za 17. mart iduće godine, nedvosmisleno ukazuje da su dve zemlje zauzele čvrste pozicije i da imaju jasnu viziju za vreme koje dolazi. Posebno na međunarodnom planu.
Već i sama činjenica da više od dve trećine zemalja na našoj planeti ne dele stavove tzv. zapadnog sveta jasno potvrđuje da je potraga za novim idejama i novim savezima u punom zamahu. Rat koji se već duže od godinu dana vodi u Ukrajini dodatno je aktuelizovao tu neminovnost. Onog trenutka kad je Zapad odlučio da se politički i ekonomski distancira od Rusije, kad je izvršena diverzija na gasovod „Severni tok 2”, kad je Moskva odgovorila otvaranjem novih tržišta na istoku, kad se ozbiljno krenulo u traženje alternativnih valuta za međunarodna plaćanja, kad su Evropljani shvatili da bi ovo moglo biti njihovo poslednje ideološko priklanjanje Americi, kad su najjače banke na zapadnom kontinentu počele da posrću… postalo je jasno da su promene neizbežne.
Postalo je jasno i da će jednu od glavnih uloga u tim promenama morati da odigraju vekovima zapostavljane države i nacije. Da će neke stare civilizacije ponovo izbiti na površinu, obnavljane negde u sopstvenim okvirima i spremne na nove izazove. Već i sama činjenica da u odbrani sistema koji je našom planetom carovao u 19. i 20. veku počinju da se koriste davno izlizane metode ukazuje na njegovu nemoć.
Najavljena poseta Si Đinpinga Moskvi početkom sledeće sedmice mogla bi u tom smislu da bude krupan korak napred. Ovo svakako neće biti tek formalni susret s Vladimirom Putinom, poput onog nedavnog koji su upriličili američki predsednik Džozef Bajden i njegov ukrajinski kolega Volodimir Zelenski, a koji nije doneo ništa novo, niti je ikako doprineo smirivanju strasti na ratištima u Donbasu. Objektivno, i Bajden i Zelenski su ljudi na koje malo ko još računa. Za razliku od njih, na kineskog i ruskog lidera se gleda sasvim drugačije. I, zašto ne reći, mnogi iz Afrike, Južne Amerike, Azije… u njih gledaju s najvećom pažnjom.
Kako kažu poznavaoci, Kina ima mnogo razloga da jača odnose s Rusijom, pošto je već uveliko jasno da SAD i na jednu i na drugu zemlju gledaju kao na egzistencijalne suparnike. Jasno je i da Vašington ne može istovremeno da vodi dva rata. Za to nema ni tehnološke ni ljudske kapacitete, s tim što postaje sve očiglednije da u nekom novom velikom sukobu ne bi mogao sa sigurnošću da računa čak ni na bezrezervnu pomoć Evropljana.
I što je svakako najvažnije, ni Kina ni Rusija (za sada) ne iskazuju želju da pod svoje uzmu zemlje koje im istorijski nisu pripadale ili u kojima ne živi njihovo većinsko stanovništvo. To državama nekadašnjeg „trećeg sveta” daje nadu da bi konačno mogle da i faktički postanu ravnopravni pripadnici međunarodne zajednice.
Sve ovo, naravno, ne pretpostavlja da bi Kina ikako mogla da se uplete u rat u Ukrajini, ili da bi Rusija bila voljna da se konkretnije pridruži kineskim nastojanjima da pod svoje okrilje vrati Tajvan. To su ipak lokalni izazovi koje su SAD, isključivo zarad sopstvenih interesa, podigle na globalni nivo, pridodajući im uz to i ideološku odrednicu „borbe za demokratiju”.
Možda vas zanima
Novi međunarodni sistem kolektivne bezbednosti, onaj koji neće dozvoljavati moćnima da drugima nameću svoju volju, postao je neophodnost. Kako je nedavno rečeno, „ničija bezbednost više ne bi smela da ide na tuđ račun”. Ujedinjene nacije sa svojim sadašnjim ustrojstvom zasnovanim na postojanju pet neprikosnovenih članica Saveta bezbednosti s pravom veta, postale su neefikasan instrument za put u budućnost. Nova svetska organizacija već sada je neophodnost. Nije nemoguće da se neka ideja u tom smislu javi već prilikom predstojećeg susreta Sija i Putina u Moskvi.
