Imperija u panici nudi Rusiji ponudu koja se ne odbija

Oni koji su na tronu su najopasniji kada ih saterate u ćošak.

Moć im rapidno klizi iz ruku: vojno kroz rastuće poniženje NATO u Ukrajini; finansijski, veći deo Globalnog juga uskoro neće hteti da ima bilo šta sa valutom bankrotiranog pomahnitalog diva; politički – globalna većina preduzima odlučujuće korake za osamostaljenje od kontrole gramzive, diskreditovane, de fakto manjine.

Stoga oni iza trona kuju plan kojim bi makar usporili dolazeću katastrofu na vojnom frontu. Kako je potvrdio visoko rangirani izvor iz američkog establišmenta, državni sekretar Entoni Blinken dobio je novu direktivu na temu NATO protiv Rusije u Ukrajini. Blinken, u kontekstu realne vlasti, nije ništa više od glasnika strauzijanskih neokona i neoliberala koji zapravo vode američku spoljnu politiku.

Državni sekretar dobio je instrukcije da prenese sledeću direktivu – neku vrstu poruke Kremlju – i to preko štampe glavnog toka, u čemu je momentalno asistirao Vašington post.

U podeli rada elitnih američkih medija glavnog toka, Njujork tajms je tesno vezan za Stejt department, a Vašington post za CIA. Međutim, u ovom slučaju, direktiva je bila previše važna, pa je bilo neophodno preneti se papirnim putem u imperijalnoj prestonici. Objavljena je kao kolumna kojoj mogu da pristupe samo pretplaćeni čitaoci.

Novost je u tome što po prvi put od početka ruske „Specijalne vojne operacije“ (SVO) u Ukrajini, Amerikanci zapravo nude varijaciju klasika pod nazivom „ponuda koja se ne odbija“, što uključuje pojedine koncesije koje bi mogle da zadovolje bezbednosne imperative Rusije.

Krucijalno je što američka ponuda potpuno zaobilazi Kijev, što iznova potvrđuje da je ovo rat protiv Rusije koji vodi Imperija sa svojim NATO slugama – dok su Ukrajinci puki potrošni posrednici.

Ne pokrećite ofanzivu

Prevejani korespondent Vašington posta iz Moskve, Džon Helmer, odradio je važan posao, pružajući kompletan tekst Blinkenove ponude, naravno uz obimne korekcije koje uključuju fantazmagorije o „američkom naoružanju koje je zdrobilo Putinove invazione snage“ i obrazloženje koje izaziva transfer blama: „Drugim rečima, Rusija ne bi trebalo da je u stanju da se odmori, pregrupiše i napadne“.

Poruka iz Vašingtona na prvi pogled stvara utisak da su Sjedinjene Države spremne da priznaju rusku kontrolu nad Krimom, Donbasom, Zaporožjem i Hersonom – tj. koponenim mostom koji spaja Krim sa Rusijom – kao svršen čin. Ukrajina bi imala demilitarizovan status, a razmeštanje himarsa, leoparda i abramsa bilo bi ograničeno na zapadnu Ukrajinu, kao „faktor odvraćanja za buduće ruske napade“.

Ono što je možda ponuđeno, na prilično maglovit način, jeste faktička podela Ukrajine, sa sve demilitarizovanom zonom, u zamenu za otkazivanje još neproglašene ruske ofanzive u ovoj godini, koja bi mogla da bude toliko razorna da odseče pristup Kijeva Crnom moru i preseče snabdevanje NATO naoružanja preko granice sa Poljskom.

Amerika definiše svoju ponudu kao stazu ka „pravednom i održivom miru koji uvažava teritorijalni integritet Ukrajine“. Pa ne baš. To će biti razvalina Ukrajine, a Kijev možda sačuva samo zapadne teritorije koje Poljska tako neizdrživo priželjkuje da zgrabi.

Ukrajina i lešinari

Mogućnost direktnog sporazuma između Vašingtona i Moskve o „posleratnom vojnom balansu“ takođe je pomenuta, uključujući i članstvo Ukrajine u NATO. Što se same Ukrajine tiče, Amerikanci izgleda veruju da će to biti „snažna, nekorumpirana ekonomija učlanjena u EU“.

Šta god vredno da je ostalo u Ukrajini, već ga je progutala ne samo njena monumentalno korumpirana oligarhija, nego pre svega investitori i špekulanti Blek-rok tipa. Pridruženi korporativni lešinari prosto ne mogu da dopuste sebi da izgube ukrajinske luke za izvoz žitarica, kao ni uslove za predratni trgovinski sporazum sa EU. Užasava ih da bi ruska ofanziva mogla da dovede do zauzimanja Odese – glavne morske luke i crnomorskog transportnog čvorišta – što bi Ukrajinu lišilo izlaza na more.

Nema međutim razloga da ruski predsednik Vladimir Putin, kao i čitav Savet bezbednosti Ruske Federacije, uključujući sekretara Nikolaja Patruševa i potpredsednika Dmitrija Medvedeva, poveruju u bilo šta što dolazi iz američkog establišmenta, a naročito preko lutaka kakve su Entoni Blinken i Vašington post. Na kraju krajeva, stavka (kolokvijalni naziv za vrhovnu komandu ruskih oružanih snaga; prim. P. E.) tretira Amerikance kao „nesposobne za dogovor“, čak i kada predloge nude napismeno.

Sve ovo liči na očajnički američki gambit za kupovinu vremena i mahanje nekakvim šargarepama Moskvi, u nadi da će sve to odložiti ili čak i otkazati rusku ofanzivu koja je planirana u narednih nekoliko meseci.

Čak se i disidentski vašingtonski operativci starog kova – na koje strausijanska neokonzervativna galaksija nema uticaja – klade da će se ovaj gambit pokazati kao „prazan hamburger“: u klasičnom stilu „strateške dvosmislenosti“, Rusi će nastaviti sa svojim proklamovanim pohodom za demilitarizaciju, denacifikaciju i deelektrifikaciju Ukrajine, a staće onda kada sami odluče, istočno od Dnjepra, ili preko njega.

Šta hoće Vašington?

Ambicije Vašingtona u ovom ratu, koji se suštinski vodi između NATO i Rusije, daleko prevazilaze Ukrajinu. A čak i ne govorimo o sprečavanju evroazijske unije Rusije, Kine i Nemačke, ili košmar ravnopravne konkurencije, nego se držimo prozaičnih problema sa ukrajinskog bojišta.

Ključne „preporuke“ – vojne, ekonomske, političke, diplomatske – iscrtane su u strateškom dokumentu Atlantskog saveta krajem prošle godine. A u drugom dokumentu, pod nazivom „Ratni scenario 1: rat se nastavlja aktuelnim tempom“, nalazimo u potpunosti iznetu strausijansku neokonzervativnu politiku.

Sve je tu: od „okupljanja podrške i transfera vojne pomoći Kijevu potrebnih za pobedu“, do „uvećanja ubojitosti vojne pomoći, tako da ona uključuje lovačke avione koji bi Ukrajini omogućili da kontroliše svoj vazdušni prostor i napada ruske snage pod njim“ i „raketnih tehnologija sa dometom dovoljnim da dosegnu rusku teritoriju“.

Od obučavanja ukrajinske vojske da „koristi zapadno naoružanje, metode elektronskog ratovodstva i ofanzivne i defanzivne sajber kapacitete, kao i da glatko integriše nove regrute u službu“, do utvrđivanja „odbrana na liijama fronta, kod Donbasa“, uključujući „borbenu obuku fokusiranu na neregularno ratovodstvo“.

Dodajući tome „nametanje sekundarnih sankcija svim entitetima koji posluju sa Kremljom“ stižemo do majke svih pljački: „Konfiskacije 300 milijardi dolara koje Ruska Federacija drži na prekookeanskim računima u Sjedinjenim Državama i EU, uz upotrebu tog novca za finansiranje obnove“.

Reorganizacija SVO sa Putinom, načelnikom generalštaba Valerijem Gerasimovim i generalom Armagedonom u njihovim novim, pojačanim ulogama, dezavuiše sve ove planove.

Strausijanci su sada u velikoj panici. Čak je i Blinkenova desna ruka, rusofobna ratna huškačica Viktorija Nuland (zvana „je*eš EU“) priznala pred američkim Senatom da na bojištu neće biti abrams tenkova pre proleća (realističnije tek 2024). Takođe je obećala „popuštanje sankcija“ ukoliko se Moskva „vrati pregovorima“. Te pregovore su sami Amerikanci onemogućili u Istanbulu, na proleće 2022. godine.

Nulandova je takođe pozvala Ruse da „povuku svoje trupe“. To makar daje komičnu crtu, u poređenju sa paničnom Blinkenovom „ponudom koja se ne odbija“. Sledi ruski odgovor bez odgovora.