Istovremeno, regularna ruska armija, koja takođe pokušava da napadne u više pravaca istovremeno, protiv slabijih ukrajinskih snaga, ne može da postigne rezultat. Stoga se postavlja pitanje šta tačno PMC Vagner čini najefikasnijom ruskom silom u ovoj fazi rata i kako im se mogu suprotstaviti oružane snage Ukrajine?
Prvu detaljnu analizu o tome objavio je nezavisni portal Meduza, koji radi iz egzila u Rigi, Letonija. Plaćenička grupa Vagner, koju kontroliše biznismen Jevgenij Prigožin, nije učestvovala u početku ruske invazije na Ukrajinu.
U Ukrajini su se pojavili tek u aprilu 2022. godine, kada su njihovi jurišni odredi prebačeni u grad Popasna u Luganskoj oblasti. Do tada je ruska komanda, pretrpevši poraze kod Kijeva, Harkova i Nikolajeva, pokrenula neuspešne ofanzive na više pravaca u Donbasu, a u ovim bitkama je jedino Vagner uspeo da istera oružane snage Ukrajine iz Popasne.
Već tada je bilo jasno da je Vagner dobro prilagodio svoju taktiku uslovima koji su vladali na frontu. Na primer, u Popasni je napravljen snimak borbe na kojoj je jurišna grupa njihovih plaćenika uz podršku izviđačkog drona uspela da zauzme položaj veće jedinice Oružanih snaga Ukrajine.
Zatim, u avgustu, Prigožinova vojska je dramatično proširila svoje resurse, regrutujući desetine hiljada zatvorenika, drugih plaćenika, uglavnom bivših vojnika po ugovoru, i penzionisanih vojnih lica. Dok su se ruske oružane snage prošle jeseni povlačile iz severnog Donbasa, Vagner je nastavio ofanzivu i polako napredovao ka Bahmutu sa juga. U oktobru je PMC toliko ojačao da je dobio veliki deo fronta od severnog dela Gorlovke do Soledara, gde su bile regularne ruske trupe, koje su, međutim, od pada imale pomoćnu ulogu.
U novembru, kada su oružane snage Ukrajine oslobodile Herson i pokušale da napreduju ka Svatovu na severu Luganske oblasti, postalo je jasno da Vagner, uprkos teškoj situaciji za sve ruske snage na frontu, priprema operaciju zauzimanja Soledara i Bahmuta. Iako Ukrajinci stalno jačaju odbranu dovođenjem novih snaga, ove rezerve do sada nisu mogle da obuzdaju Vagnerovu ofanzivu. Istovremeno, sve druge ofanzive ruskih snaga, započete u zimskom periodu, nisu donele zapažene rezultate.
Zašto Vagner uspeva, a regularna ruska vojska ne, čak i kada su u pitanju elitne jedinice poput marinaca i padobranaca?
Još uvek ima mnogo tajni oko Vagnera. Poznato je da ovi plaćenici imaju sopstvenu artiljeriju, pa čak i neke avione, ali se ne zna mnogo o organizaciji samog PMC-a i njegovim metodama ratovanja, do te mere da nije jasno ko zapravo priprema operacije i komanduje plaćenicima, kao i pod kojim su okolnostima razvili svoju taktiku. Za sada, jedini izvori su malobrojne i ne baš konkretne priče samih plaćenika i javni nastupi Jevgenija Prigožina.
Jedno je očigledno – komanda PMC-a pokazuje veliku fleksibilnost, neuobičajenu za oružane snage Ruske Federacije. Tokom dosadašnje bitke za Bahmut, Vagner je mnogo puta korigovao pravac glavnih napada. U novembru se činilo da plaćenici nameravaju da zaobiđu Bahmut sa juga, a početkom decembra Vagner je neočekivano zamenio lokalne proruske trupe na severu kod Soledara.
PMC je zatim preusmerio svoje napore na jug Bahmuta, zauzevši deo predgrađa, a zatim ponovo svom snagom udario na oblast Soledara, što je dovelo do zauzimanja grada. Usledio je još jedan napad na jugu, gde su plaćenici zauzeli selo Kleščejevku, koje je bilo najvažnije za odbranu Bahmuta. Takvom taktikom iznenadnih napada naneli su ozbiljne gubitke rezervama koje su angažovale oružane snage Ukrajine.
Sasvim je jasno da su Vagnerovci poboljšali koncentraciju snaga i sredstava i uspostavili interakciju između svojih jurišnih odreda i snaga podrške – artiljerije i avijacije. Istina, Vagner ima i očigledne slabosti jer, za razliku od oružanih snaga Ruske Federacije, on čak i ne pokušava da koristi mehanizovane jedinice za brze udare u dubini odbrane ukrajinskih trupa. Nakon zauzimanja ukrajinskog položaja, njihovi jurišni odredi se konsoliduju, pokušavaju da obezbede svoje bokove i pripreme sledeće napade.
Zbog svega ovoga ispada da je napredovanje PMC odreda metodično, ali veoma sporo, što daje mogućnost oružanim snagama da prebace pojačanje na mesto glavnog napada plaćenika. Od jula 2022. do sredine marta 2023. Vagnerovi odredi ni u jednom pravcu nisu napredovali dalje od 30 kilometara od Popasne, gde su i počeli svoje učešće u ratu.
Osim toga, takvom taktikom Vagner trpi velike gubitke u ljudstvu i rasipa mnogo municije. Prigožin je nedavno objavio da mu je potrebno 10.000 tona municije svakog meseca, što znači da je PMC-u potrebno više od 6.500 granata dnevno. Ovo je više nego što ukrajinske oružane snage svakodnevno pucaju na svih 900 kilometara fronta.
Vagneri napadaju jurišnim odredima koji se sastoje od jurišnih grupa od sedam do 50 članova. Grupe pokušavaju da tiho priđu ukrajinskim pozicijama, često tokom noći, a skoro svaku grupu prati izviđački dron koji detaljno proučava položaj oružanih snaga Ukrajine. Komandant grupe i njegovi zamenici dobijaju detaljan plan prilaza ukrajinskim položajima koristeći elektronsku mapu koja pokazuje rute za svakog pripadnika njihove jedinice. Prema obaveštajnim podacima, proračunavaju se resursi potrebni za borbu, od broja vojnika i jurišnih letelica do količine municije za suzbijanje vatrenih tačaka branilaca.
Suzbijanje artiljerijske vatre omogućava jurišnoj grupi da se približi ukrajinskim položajima, nakon čega na posao ulazi jurišna grupa plaćenika koji minobacačima, automatskim ili ručnim bacačima granata napadaju identifikovane odbrambene tačke Oružanih snaga Ukrajine. Nakon toga počinje pešadijski napad na rovove ili zgrade. Predvode ih komandanti, koristeći zaštićena sredstva veze, koji posmatraju događaje uz pomoć bespilotnih letelica. U slučaju neuspeha, napadi se mogu ponoviti, a za to vreme artiljerija pokušava da spreči da rezerve Oružanih snaga Ukrajine priđu bojnom polju.
Oklopna vozila se retko koriste direktno u bliskoj borbi, ali Vagnerovci mnogo smelije koriste avijaciju nego same Vazdušno-kosmičke snage Ruske Federacije. Slaba strana ove taktike je i dalje ista – veliki gubici među jurišnicima, i ogromni sa plaćenicima koji direktno napadaju rovove, među kojima je donedavno bilo mnogo zarobljenika. S druge strane, Vagner ovom taktikom rasipa „jeftine resurse“, ali zadržava dobro obučene vojne stručnjake.
Sve ovo liči na standardnu taktiku iz Prvog svetskog rata, osim što u PMC-u imaju obaveštajnu prednost, istu stvar koja Ukrajini daje prednost u odnosu na mnoge jedinice regularne ruske armije. Koja u poslednje vreme pokušava da ponovi iskustva PMC Vagnera i formira jurišne odrede, ali sa malo rezultata, jer mnogima hronično nedostaje izviđačka oprema i sistemi sigurnih veza, a komande nisu sklone fleksibilnim odlukama. Osim toga, rusko društvo će verovatno mnogo teže prihvatiti ako mobilisani vojnici počnu da umiru istom brzinom kao i Vagnerovi zatvorenici, a Kremlj želi da izbegne takav scenario.
Ali oružane snage Ukrajine takođe imaju problem, a to je statična odbrana mnogih – mada ne svih – ukrajinskih jedinica koje sede u rovovima ili drže položaje u zgradama, poštujući naređenja. Osim toga, ukrajinski dronovi često nisu dovoljni da stalno otkrivaju namere Vagnerovaca.
Uostalom, braniocima nedostaju ljudi, što se vidi iz činjenice da su veći deo bitke za Bahmut ruski plaćenici bili brojčano nadjačani. Ukrajinska komanda će verovatno morati da donese odluku o povlačenju, ali pod lošijim uslovima nego ranije, na primer, pre mesec dana kada su im to predložili američki vojni stručnjaci.
Međutim, budućnost Vagnera je takođe nejasna. Jevgenij Prigožin je u sukobu sa Ministarstvom odbrane, koje ga od februara 2022. redovno optužuje da odbija da mu isporuči potrebnu količinu municije, a ruski generali tvrde da laže. Istovremeno, prema rečima Prigožina, on više ne može da regrutuje zatvorenike, pa će se Vagner moradi redukovati.
Zbog toga Vagner namerava da delimično zameni osuđenike klasičnim plaćenicima, ali je ovaj resurs u velikoj meri iskorišćen: koristili su ga Vagner, ali i ruski regioni koji su morali da obezbede vojne kontingente, kao i Ministarstvo odbrane Ruske Federacije, prenosi Jutarnji list.