Crnogorske zastave na manastiru: Šta je Cetinje bilo i šta će biti

Nije to baš tako davno bilo, nema tome ni vek i po, kada je Radoje Roganović, Crnogorac na Cetinju pisao i pevao – „Sloboda je sjajna zora, kruna joj je Crna Gora, a najlepši njeni zraci – to su srpski div junaci“.

Stihovi su objavljeni u listu „Luča“ na Cetinju, a samo malo ranije, 1876. godine, „Glas Crnogorca“ sa Cetinja objavio je poziv upućen svim Srbima, kao i slovenskim bratskim zemljama „da učestvuju u oslobođenju svih potlačenih srpskih teritorija“, naglašavajući kako su posledice svakog rata strahovite, „ali, da je neophodno da svi Srbi nepodijeljeno uzmu učešća u velikom djelu svesrpskog oslobođenja“.

U istom broju, „Glas Crnogorca“ objavio je vest o smrti istaknutog Bokelja Lazara Berbera, a poslednji pozdrav srpskom patrioti iz Kotora zapečaćen je rečima – „Laka mu srpska zemlja“.

Kada se ovih dana dođe do Cetinja, i kao što Bog miluje, ode do Cetinjskog manastira, do moštiju Svetog Petra Cetinjskog, ono što prvo privuče pažnju jesu bezbrojne crvene crnogorske zastave koje su zalepljene, postavljene po ogradi kraj samih zidina manastira.

Znaju li oni gde su postavili zastave?

Crnogorske zastave postavljene su na Cetinjski manastir i na druge verske objekte na Cetinju početkom avgusta prošle godine, a neki evropski mediji tada su objasnili da je to „iskaz građanskog bunta i revolta zbog potpisivanja Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom“. Pre postavljanja zastava desio se, kako je objavljeno na istom mediju, „incident ispred Cetinjskog manastira kada je jedna osoba okačila crnogorsku zastavu na ogradu manastira, a monahinja, protiv koje je kasnije podneta prijava zbog sumnje da je počinila krivično delo povreda ugleda Crne Gore, tu zastavu uklonila“.

„Ako me pitate ko je tačno postavio tu zastavu na Cetinjski manastir, nije ni bitno, a čije su to ideje, ko rukovodi s tim, ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti. Znate da je ovde, na Cetinju, rezidencija predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, znate da je Veselin Veljović njegov glavni savetnik, znate da ima ekipa ljudi oko njega koja ga savetuje, nemam konkretan dokaz, ali je moje mišljenje da je to njihovo maslo. Međutim, onaj ko je trebalo da skloni te zastave, to ne čini. Sve je to učinjeno navodno zbog neke monahinje koja je uzela zastavu, savila je, pomerila sa tog mesta“, priča za RT Balkan bivši gradonačelnik Cetinja Jovan Markuš, čovek čija porodica živi na Cetinju još malo pa čitav vek i po.

„Znaju li oni gde su postavili te zastave?“, pita Markuš.

„Na ogradu od groblja, to je dvorsko groblje, ko ne veruje nek pogleda. Ne stavljaju se zastave na ogradu od groblja. To mogu samo nerazumni ljudi da rade. Vade se na to da je monahinja, navodno, htela da baci državnu zastavu, a ona je tu zastavu samo uzela, savila, htela da je pomeri. Treba znati da nemaju pravo da te zastave postavljaju tu“, kaže Markuš i dodaje da „onaj ko je trebalo da reaguje jer se remeti zaštićeni spomenik kulture – Cetinjski manastir“, a to je „Ministarstvo kulture Crne Gore“ – „to ne čini“.

„Do danas niko nije reagovao, ministarka kulture to ne čini, izgleda kao da je ministarka postavljena po preporuci DPS-a. Od kako je izabrana nije se nakanila, smilovala da dođe da poseti Cetinjski manastir, centar Mitropolije, a u Crnoj Gori je, mislim, blizu 80 posto stanovnika pravoslavno ili vernici SPC, ona to nije uradila, za razliku do prethodnice Vesne Bratić koja je iz Hercegovine, a na koju najviše vrište jer je partijske ćelije po školama jednostavno ukinula“, priča Markuš.

Barikade, paljenje guma, grad pun suzavca

Ugledni naučni radnik iz Beograda Miša Đurković u autorskom tekstu iz septembra 2021. godine, pisanom koju nedelju posle događaja na Cetinju, kada su oko grada dignute barikade, paljene automobilske gume, grad bio pun suzavca, sve u pokušaju da se na svaki način spreči da se u Cetinjskom manastiru ustoliči mitropolit Joanikije, podsetio je da su na „Cetinju nebrojeni incideneti u kojima su Cetinjani maltretirali sveštenstvo, učenike bogoslovije, a da je pokojni istoričar sa Cetinja Peđa Vukić, koji je voleo da zbija crnohumorne šale o položaju Srba u tom gradu, jednom napisao – „Sad je odlično, samo nas pljuju, više ne biju“.

Gospodin Jovan Markuš, kada govori o postavljanju zastava na Cetinjski manastir, kao i o drugim događajima iz bliske prošlosti, nema dilemu.

„Poruka, ustvari, ono što bi oni odavno želeli, međutim, neka se oproste od toga, je da je to njihov manastir, odnosno manastir njihove NVO koja je stara 23 godine, iako su, tobože, ovih dana slavili 30 godina. Kakvih trideset godina, kad su registrovani 2000. godine. Poruka je da otmu manastir. Međutim, manastir je vlasništvo SPC, odnosno Mitropolije crnogorsko-primorske“, kaže Markuš i dodaje da je on čovek koji ima najpotpuniju dokumentaciju kada je Cetinjski manastir u pitanju.

U tekstu iz 2021. godine, pominjući da je javnost šokirana scenama koje je oko Cetinja i na Cetinju gledala prethodnih dana ili nedelja, kada su mitropolit Amfilohije i patrijarh Porfirije do Cetinjskog manastira dovedeni helikopterom da bi obavili verski čin ustoličenja, Đurković zaključuje da su ti događaji, „nesumnjivo odraz svega što se na Cetinju dešava već dugo vremena“.

Danas na Cetinju ne radi ništa

„Savremeno Cetinje je zaista specifičan društveni i etnopsihološki fenomen. Jedan moj prijatelj s pravom tvrdi da je Cetinje neka vrsta umetničke instalacije, eksperimenta in vivo, koji se racionalnim terminima ne da objasniti. Narod koji tu živi, beskrajno je duhovit, inteligentan, elokventan, kakvi su katunjani kroz istoriju i bili. Al` tamo ništa više ne radi, nema normalnog posla odavno, jer su sve ozbiljne firme poput „Oboda“ odavno pozatvarane. Neki će se setiti kako je pre desetak godina na tabli sa natpisom grada, pre ulaska u njega, neko od domaćih duhovito napisao: „Cetinje – ne radi“, aludirajući na to da se tamo zaista ništa i ne radi“, zapisao je tada Đurković.

Jovan Markuš sa svoje strane podseća da je u vreme kada je on bio gradonačelnik, odnosno predsednik opštine, pre nekih 25 godina, Cetinje imalo 9.800 radnika, imalo je i najmanje deset dobrih firmi.

„Nama je problem bio što nismo imali radne snage, danas je problem što na Cetinju ne radi ništa. Radi tek nekoliko pršutara, Cetinje doživljava katastrofu, između dva popisa gubi po 10 posto stanovništva. Grad se iseljava, uzmite samo biračke spiskove, pa ćete videti istinu. Cetinje je postalo spavaonica, mnogi ljudi odlaze u Budvu, Podgoricu, mnogi u inostranstvo. Sve je to zato što ljudi nemaju gde da rade. A, treba znati još nešto – besposlena vojska pravi gluposti“, kaža Markuš.

Teško je, kaže, proceniti ko je sve, koliko je starih Cetinjana podržalo događaje oko ustoličenja mitropolita, i druge nemile scene.

„Od starih Cetinjana koje ja znam, a moji žive ovde preko 140 godina, od tih starih porodica znam sve, mislim da je mali broj podržao sve to što se dešavalo. Međutim, mirni, civilizovani ljudi plaše se zameranja, konflikata, posledica, pa su uglavnom ćutali. Ima jedna stara francuska poslovica koja kaže „gospodstvo obavezuje“, ne gospodstvo u smislu spoljnog gospodstva, nego, ako si gospodin, dužan si da kažeš šta misliš. Ja to govorim i ne dajem pet sitnih para ko će šta reći“, kaže Markuš.

Od povelje Ivana Crnojevića do danas

Kada govori o nekim dubljim korenima na kojima počivaju njegove tvrdnje, Markuš podseća na povelju Ivana Crnojevića iz 1484. godine.

„Svi vladari, svi mitropoliti, čak i patrijarh srpski svojevremeno su potvrdili tu povelju, nikad Turci u to nisu dirali. Čak je kralj Nikola 1895. našao za shodno da je osnaži, drugim rečima da prizna sve što je napisao Ivan Crnojević. Drugo, sinovi Ivana Crnojevića ne da su poštovali tu povelju, nego su još dodavali imovine na ono što je Ivan Crnojević zaveštao Cetinjskom manastiru kao sedištu Mitropolije tadašnje Zetske, a sledeći naziv je bio Mitropolija crnogorsko primorska. Ovi mangupi sad kažu da je ona osnovana za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, znači žele da skrate vek za 200 ili 400 godina Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, što je idiotluk. Za sve ovo što govorim postoje dokumenti. Kad pogledate tapije između dva svetska rata, videćete da u presudama koje donosi tadašnji sud, a Kraljevina Jugoslavija je bila uređena država, da na tapijama fino piše za Cetinjski manastir od povelje Ivana Crnojevića čije je vlasništvo“, kaže Markuš.

Đurković u autorskom tekstu iz 2021. navodi i da „drugi veliki izvor frustracija za Cetinje jesu ozbiljno izneverena očekivanja od nezavisnosti“.

„Kao i svi prvoborci pokreta za odvajanje, Cetinjani su očekivali da će im pripasti nekakve rentijerske prinadležnosti, penzije ili šta slično. No dok je Podgorica nastavila da se razvija, delimično i Nikšić, a o primorju da ne pričam, Cetinje je ostalo po strani, i nastavilo da egzistira kao gradić van svih ozbiljnijih tokova. Umesto da svoj bes usmere ka Đukanoviću, oni su i dalje nastavili da za sve okrivljuju Srbiju, Srbe i crkvu, i kao i svi konvertiti, postali su nosioci patološke mržnje prema svemu što su sami nekada bili“, piše Đurković.

Scenario kao u Ukrajini

Jovan Markuš odgovarajući na pitanje gde su koreni današnjih događaja na Cetinju, kaže da je „uveren da su mnoge stvari kod nas importovane, da nisu samonikle“, jer, ne zna „zbog čega bi bile samonikle“.

„Granica između Istoka i Zapada ide sredinom Budve, obroncima Lovćena pa nastavlja na Drinu i dalje. Nisam siguran da iza mnogih akcija koje se ovde dešavaju nije sličan scenario kao što se dešava u Ukrajini. Očigledno da postoji davna želja da se Crna Gora pokatoliči, da se prevede na Uniju, odnosno, prvo da se napravi unijatska crkva koja bi priznavala papu i imala, navodno, pravoslavne običaje. Kroz istoriju je to pokušano više puta, od vladike Mardarija Uskokovića pa dalje. Međutim, sve su to bili uzaludni pokušaji“, kaže Markuš.

Podseća i da je bio je i „jedan drzak pokušaj sa vladikom Vasilijem, svetim Vasilijem Ostroškim“, „čak su i njemu bili pripisali da je prihvatio Uniju, pa su mu falsifikovali potpis“.

„Međutim, na svu sreću, pošto postoji originalan potpis vladike Vasilija nije teško bilo utvrditi šta je istina“, veli naš sagovornik.

Markuš je, nastavlja, bio i ostao pristalica da se ni po koju cenu nije smelo odustati od ustoličenja mitropolita na Cetinju, upravo tamo gde je stolica Mitropolije crnogorsko-primorske.

„To je istorijski perfektno jasno. Jer, naslednik svih tih vladika, mitropolita, neki od njih su i sveci, treba biti ustoličen ovde. Van pameti je da se taj čin održava negde drugde. Tim više što su prethodnici sadašnjeg mitropolita ustoličeni ovde. Mišljenja sam da je sve to što se dešavalo oko ustoličenja mitropolita Joanikija maslo Mila Đukanovića i ekipe oko njega. Jer to da su samoinicijativno ljudi došli, pobunili se, ja u to ne verujem“, kaže Markuš.

Neverovatna istorija jednog procesa

U teškim vremenima, uveren je Markuš, „treba što više čitati poslanice Svetog Petra Cetinjskog“.

„A on je, nesrećnik, na jade bio kod nas, tri puta je hteo da beži iz Crne Gore. Ovih dana sam čitao jednu njegovu poslanicu, osećaj da se nije mnogo šta od tog vremena promenilo u našoj naravi. Što se tiče znanja, nas ubi neznanje. Mi istoriju više znamo kafanski, nego pravu istoriju“, veli Markuš.

Priznaje, iako stari Cetinjanin, imao je neprijatnih situacija u gradu zbog onog što govori, što misli, ali, dodaje, čovek mora biti spreman na to.

Đurković u svom tekstu iz 2021. godine navodi da je „neverovatna istorija procesa kojim je najsrpski grad na svetu postao leglo patološke mržnje prema Srbima“.

„Izvor je naravno, napolju, kod bečkih „spin doktora“ koji su radili polovinom pretprošlog veka poput Talocija, Kalaja i njihovog kruga. No već u doba kasne vladavine, u to doba kralja Nikole, interes i borba za primat u srpstvu i budućoj objedinjenoj državi, kod cetinjske elite stvorili su onu vrstu patologije koja će eksplodirati u tekstovima Sekule Drljevića čija transformacija od velikog Srbina do ustaše počinje kada su mu izneverena očekivanja da postane ministar pravde u Beogradu“, piše Đurković i nastavlja:

„Svaka sledeće etapa posle Nikole donosila je pomeranje granice, i sve bližu saradnju sa svim neprijateljima Beograda, pri čemu su dugo Katunjani za sebe i dalje tvrdili da su Srbi, samo veći i bolji od Srbijanaca i ostalih, i da bi stoga trebalo da im pripadne svaki primat i dostojanstvo.

I Krsto Zrnov Popović, na koga se danas ovi ogrnuti u izmišljenu zastavu Crne Gore pozivaju, jasno je sebe određivao Srbinom. Tek su zapravo komunisti u punoj meri razvili austrougarsku industriju identiteta u kojoj su tokom decenija suzbijali i ćirilicu i srpski identitet pravoslavnog stanovništva Crne Gore, i na silu terali ljude da grade nekakvu posebnu crnogorsku naciju“.

Lakše je biti Srbin u Prizrenu nego na Cetinju

„Glas Crnogorca“ na Cetinju 1909. navodi da „kao što je poznato, Srbin nije nigda umirao kukavički, a vičan je umiranju samo herojski, junački“, i dodaje „da će doći dan kad će Evropa sa stidom gledati u Lovćen znajući da su tu živela junačka i ponosna plemena koja su ginula za slobodu svoje srpske braće“.

Kad govori kako je danas biti Srbin na Cetinju, Jovan Markuš, citira Matiju Bećkovića.

„Svojevremeno je Matija rekao da je lakše biti Srbin u Prizrenu nego Srbin na Cetinju. To je tačno. Ne bih za to krivio mlade ljude koji ne znaju mnogo, nego krivim vlast na čelu sa  aktuelnim predsednikom i iskreno se nadam odlazećim i tom klikom oko njega. Jednostavno, prave razdor po porodicama. Otac jedno, sin drugo, drugi sin drugačije. Stvorili su podele za koje nisam siguran da ćemo ih se lako osloboditi. Razvili su mržnju, a mržnja je bolest. Otkuda toliko mržnje? Kada odaberete objekat da vas navodno ugrožava, onda se mržnja usmerava prema njemu“, kaže bivši gradonačelnik Cetinja.

Kada su sve cetinjske kuće bile otvorene za Srbe

Markuš se dobro seća, kaže, 1988. godine kada su na Cetinju dočekali nevoljnike sa KiM, kada su sve cetinjske kuće bile širom otvorene.

„Poneli su se tada Cetinjani na najbolji mogući način. Sve se počelo menjati posle 90-ih godina, padom Berlinskog zida, dolaskom Milove družine, tih neokomunista. Nisu to bile nikakve ideje Liberalnog saveza, samo kopija onoga što se dešavalo na Cetinju 1941. godine za vreme fašističke okupacije. Liberali nisu ništa izmislili nego uzeli program iz 1941. Uzmimo novine, „Glas Crnogorca“, i pročitajmo šta piše, uporedimo sa današnjom politikom Mila Đukanovića, videćemo da je to kopija programa, odnosno činjenica koje u tada bile aktuelne. Crnogorski jezik je tada izmišljen, prvi put da neko popisuje Srbe iz Crne Gore u nacionalnom smislu, da budem precizan, kao Montenegrine imamo 1942. godine i nemojte da se sada čudimo“, kaže Markuš.

Posmatrajte, savetuje naš sagovornik, što se tiče Cetinja, samo odnos prema Njegošu, prema kralju Nikoli, prema vladiki Vasiliju, prema Petrovićima…

„Oni ne smiju da kažu da najmanje vole Njegoša, pa posle Njegoša kralja Nikolu, pa posle kralja Nikole vladiku Vasilija i posle vladike Vasilija, Bože me oprosti, Svetog Petra Cetinjskog. A zašto? Neki od njih kad se podnapiju, kažu, došli seljačine iz Bosne, od Zenice, pa su nas posrbili i popravoslavili. To su kafanske, dripačke priče. Sretan sam što mogu da se izjasnim onako kako se izjašnjavao Njegoš, kralj Nikola i svi Petrovići. Mi se nalazimo pred dilemom, hteli mi da priznamo ili ne, hoćemo li da idemo za Petrovićima ili za Pavelićima. Kratko i jasno. To su dve ideologije, ja prihvatam ideologiju Petrovića i mislim da većina Crne Gore, da li se ljudi izjašnjavali kao Srbi ili Crnogorci, ipak su im u srcu Petrovići a ne Pavelići“, kaže Markuš.

Niko ne ide u Zagreb, svi trče u Beograd

Što se tiče odnosa prema Srbiji, nastavlja naš sagovornik, on ne vidi „da niko odavde ide u Zagreb, da studira, radi, da ima prijatelje, drugove“, nego „svi trče u Beograd“.

„Mogu vlasti da pričaju šta hoće, mogu da imaju kakve god odnose, niko razdvojiti Crnu Goru i Srbiju i Republiku Srpsku ne može. To treba shvatiti. Ne bih želeo da budem pesimista. Ponavljam, besposlena vojska pravi gluposti, da je ovaj narod zaposlen, on bi se imao o čemu zabaviti. Ovako sede po kafančinama, rastežu priče po vazdan, a sve to podstiče i politika“, veli Markuš.

Uveren je, zaključuje da se narod nije sam od sebe zavadio, da su to uradili političari. Ozdravljenje je potrebno, kako dodaje, treba krenuti prvo od ekonomije, zaposliti ljude.

„Ne možemo mi nikoga sa ovih prostora iseliti, niti nas neko može iseliti. To smo što smo. Gde je problem? Moj brat može da se oseća kako god hoće, jer ima pravo da se izjašnjava kako mu je milo, ali moj brat nema pravo da našim zajedničkim precima falsifikuje ono što su bili. Naši zajednički preci, govorim o mojoj porodici, o ljudima sa ovog prostora, su bili Srbi. U svedočanstvu vojvode Steva Vukotića, brata kraljice Milene, fino piše, to je 1912. godina – Vojvoda Stevo Vukotić, narodnost srpska, vera pravoslavna, podanstvo ili državljanstvo – crnogorsko. I, imali u tome sukoba, nema. Ja sam Crnogorac kao državljanin ove države jer, Crna Gora je samostalna država, nacionalno sam Srbin, nisam Kinez, vere sam pravoslavne, i ne smeta mi ako je neko islamske vere, rimokatoličke, ali neka on poštuje moje ako ja poštujem njegovo. To treba deci objašnjavati“, zaključuje Markuš priču o Cetinju.

Đurković u svom tekstu iz 2021. tvrdi da će popis „koji na sve načine pokušavaju da odlože, pokazati da je Srba ubedljivo najviše, da je tu i jedan deo ljudi koji održavaju dvojni identitet iskazujući se kao nacionalni Crnogorci, a govore srpskim jezikom i vernici su SPC, i tek 10 do 20 odsto konvertita koji grade nekakvu posebnu crnogorsku naciju“.

„Cetinje je, nažalost, klimaks te patologije: prostor na kome obitava i dalje se zove Obilića poljana“, zaključuje Đurković.