Knajslova, dugogodišnji austrijski diplomata, koja je bila na čelu ministarstva spoljnih poslova od kraja 2017. do sredine 2019. godine u vladi Sebastijana Kurca, govorila je za Sputnjik i o sukobu u Ukrajini i komentarima evropskih političara, poput Analene Berbok kako je to „evropski rat“, ali i o važnim energetskim pitanjima.
Turska želi da postane energetski hab. Da li će se posle zemljotresa koji je pogodio tu zemlju nešto promeniti ili je već činjenica da je Turska energetski hab.
Možda vas zanima
Turska je važan energetski činilac, i kada je ta zemlja u pitanju, može se videti važnost geografije. Još pre 22, 23 godine mogla se videti geostrateška uloga Turske, kada je pripreman i građen cevovod Baku-Tbilisi-Džejhan. Njega je gradio „Britiš petroleum“, ali su u izgradnju bile uključene i SAD i Britanija i neke druge zapadne zemlje. Neki komentatori još početkom 2000-ih su čak tvrdili da su promene u unutrašnjoj gruzijskoj politici nastale zbog priprema za izgradnju tog gasovoda. Zatim je 2005. godine došao još jedan veliki projekat koji je na tome ostao – tzv. gasovod Nabuko. U njega je uloženo mnogo vremena, novca, političke akcije i forsirala ga je Evropska komisija, ali nikada nije postojao nijedan ugovor o snabdevanju Evrope iz Iraka, Turkmenistana, Irana… Turska je trebalo da bude tranzitna zemlja za evropsko tržište, nezavisno od ruskog snabdevanja. Međutim, u martu 2014. godine, Evropska komisija je „torpedovala“ Južni tok, koji je trebalo da dovodi ruski gas preko Crnog mora od Novosibirska do bugarske luke. Ruska strana je čekala do decembra 2014, a onda je predsednik Putin otputovao u Ankaru, sastao se sa predsednikom Erdoganom. Odlučili su da potpuno napuste novi Južni tok i izgrade Turski tok. Dakle, Turska je postala energetski partner Rusiji 2014, dok se ranije smatrala alternativnim energetskim partnerom za oslobađanje od ruske zavisnosti. I još od 2014. vidimo da je energetsko partnerstvo Moskve i Ankare sve bliže.
Informacija koja bi mogla da donese politički zemljotres je da je američki novinar Simor Herš objavio kako su gasovodi „Severni tok“ dignuti u vazduh u činu sabotaže koju su zajedno izvele SAD i Norveška, dok su te dve zemlje demantovale tu informaciju. Ko god da je to uradio, gubitnik je Nemačka. Da li ove optužbe mogu da utiču na odnose između Nemačke, Norveške i SAD i na njihovo političko i vojno savezništvo?
Mnogi od nas su pratili taj čin sabotaže, a mnoge evropske prestonice uprle su prst u Rusiju i optuživale je da je sama digla u vazduh gasovod, što je besmislica. Uvek sam govorila da ima mnogo osumnjičenih za taj čin.
Postojale su neke indikacije, kao to što je predsednik Bajden u januaru najavio da će, ako Rusija napadne Ukrajinu, gasovod „Severni tok 2“ biti napušten. Za mene je još od 2018. bilo jasno da su SAD veoma odlučne da se postaraju da ovaj sistem gasovoda nikada ne postane operativan. Nisam očekivala da će ga čak i razneti.
Javno sam to rekla, dok sam još bila ministar, pokušavali su koliko su mogli da spreče njegovu finalizaciju u smislu izgradnje, ali je on konačno završen, a onda smo imali ceo proces sertifikacije od strane Nemaca, koji se zapravo nije pomerao.
Kada je Norveška u pitanju, to je veoma intrigantno jer Norveška je, oduvek smatrana posrednikom u diplomatiji. Činjenica da je Norveška aktivno uključena u jedan takav, da ga nazovemo teroristički akt, kršenje međunarodnog prava, kršenje Povelje UN, za mene je zaista veliko iznenađenje.
Foto: Sputnik / Ramilь Sitdikov
Nijedan veliki američki medij nije istraživao ranije pretnje američkog predsednika Džozefa Bajdena i podsekretara Viktorije Nuland gasovodu. Ako mediji to prikrivaju, da li su oni saučesnici?
Ne bih išla toliko daleko, već verovatno ne ulažu ni u kakvo nezavisno razmišljanje, zbog osrednjosti i opšteg pada koji vidimo u medijima.
Miniranje gasovoda je kršenje međunarodnog prava, Povelje UN. U tom slučaju nadležan je Međunarodni sud pravde (MSP). Ali ko će pred njim podneti tužbu? Da li će to biti „Total“ ili „Rojal Dač Šel“ koji su deo konzorcijuma, baš kao i „Gasprom“, i izgubili su milijarde? Sumnjam u to. Možda bi to mogle da urade ekološke organizacije, jer je ovaj slučaj može nazvati i ekološkim terorizmom zbog velike štete za životnu sredinu.
Možda vas zanima
Mnogi zapadni političari tvrde da je sukob u Ukrajini njihov sukob, pa je tako nemačka ministarska spoljnih poslova Analena Berbok otvoreno rekla da „ratuje protiv Rusije, a ne jedni sa drugima“. Nešto slično je izjavo i holandski premijer Mark Rute. Da li je to nemački, holandski i evropski konflikt na osnovu onoga što žele birači u tim zemljama, ili političari u tim zemljama?
Vrlo dobro pitanje. Prvu reakcija brojnih čitalaca, u komentarima medija i na društvenim mrežama, bila je da ih je iznervirao taj citat Analene Berbok i mnogi su govorili „ne govorite u moje ime, ne želim da budem deo rata, ko je objavio rat?“. A ono što je možda najviše iritiralo je to što ministarstvo spoljnih poslova nije odmah reagovalo, a potom je objavilo kako je to „ruska propaganda“ i „pogrešno tumačenje“. Ako pogledamo širi istorijski kontekst, ni u Drugom svetskom ratu nismo imali objavu rata, poslednji put su formalne ratne deklaracije upućene 1914. Ni Napoleon 1812. nije objavio rat Rusiji, samo je govorio da se bori za nekakvu poljsku nezavisnost. Dakle, Analena Baerbok bila je prilično otvorena. Naravno, to sada ne možete nazvati ispravnim oblikom objave rata, jer ona nije u mogućnosti ni zakonski, ni ustavno da to uradi. Ministar spoljnih poslova treba da pazi na reči. Ali na zapadnoj strani postoji velika konfuzija zbog činjenice da se pripadnici ukrajinske vojske obučavaju na teritoriji Nemačke, na teritoriji Britanije. I to je počelo pre nekoliko godina. Zatim slanje teškog naoružanja. Ne možete više da kažete da ste neutralni ili da ovo nije vaš rat. Ovo se de fakto dešava, koje god de jure tumačenje želite da date
Foto: Sputnik / Ramilь Sitdikov
Austrija i Mađarska saglasile su se da ne šalju oružje Ukrajini, kako se ne bi doprinosilo eskalaciji i širenju neprijateljstava. Mogu li Budimpešta i Beč da urade nešto više na međunarodnom planu, ne samo kada je u pitanju Ukrajina?
Podsetiću na reči jednog mađarskog zvaničnika koje je rekao još u aprilu da Mađarska, kao članica NATO, deluje mnogo neutralnije nego Austrija, koja je de jure neutralna i nije u NATO. Mađarska je zauzela jasan stav o sukobu u Ukrajini od početka, iako ima teška iskustva sa Sovjetskim Savezom. Danas u toj zemlji imate jasan stav javnosti, bilo da podržava vlast ili ne, da, kao prvo, ne žele rat, a kao drugo, žele neku vrstu normalnih odnosa sa Rusijom. Međutim, u Austriji imate mnogo ratoborniju atmosferu na svim nivoima, ne samo u medijima. Tako da ne bih precenjivala činjenicu da su obe zemlje odbile da isporuče oružje i ne verujem da će to dovesti do čvrste kooperacije jer Mađarska ima mnogo jasniji stav nego Austrija. A i tek reizabrani austrijki predsednik Van der Belen za svoje prvo putovanje izabrao je Kijev uz kritikovanje „kolonijalnog rata Rusije protiv Ukrajine“. On nema znanja o kolonijalizmu, čim tako govori. Njegov stav naišao je na odobravanje medija, ali ne i javnosti.
Možda vas zanima
Rusija i Kina su postigle sporazum o izvozu gasa preko dalekoistočne rute, a cilj Gasproma je isporuka do 48 milijardi kubnih metara gasa. Koliko je obećavajuće to okretanje Moskve Istoku i da li će moći da nadomesti nedostatak prodaje gasa u EU na duge staze?
Rusko-kineska gasna i naftna kooperacija počela je 2004. godine, a pogled na istok postao je jedna vrsta politike. Međutim, ugovori za snabdevanje evropskog tržišta bili su mnogo važniji, budući da su mnoga gasna i naftna nalazišta u zapadnom Sibiru, a ne u istočnom ili centralnom. U poslednje vreme, Rusija je počela da razvija nalazišta u drugim krajevima Sibira. Dakle, stvar je bila u tome da nalazišta u zapadnom Sibiru vode ka Zapadu. Međutim u 2014. ta saradnja je dobila na značaju i kada je u pitanju vrednost i količina. U Šangaju je u maju 2014. potpisano 30 ugovora i mnogi su tada komentarisali kako je to u pitanju zbog ukrajinske krize. Ipak, toliko ugovora se ne potpisuje za mesec dana, oni su morali da budu u pripremi mnogo pre krize u vezi sa Krimom. I pre godinu dana su kineski i ruski predsednici Si Đinping i Vladimir Putin potpisali partnerstvo između Kine i Rusije na mnogim nivoima i to je bio najdublji i najdalekosežniji sporazum koji je do tada potpisan. Dakle, ta saradnja je počela pre 20 godina i evoluirala je kroz vreme da bi postala sve važnija i važnija. Sada je Azija više pitanje nego sama Kina. Kina je važno tržište, u to nema sumnje. Ali, želi da istaknem, da ne treba zaboraviti demografiju, Kina je nacija koja stari, kao i na primer Rusija ili Nemačka, i dugoročno gledano nije tržište budućnosti. Zbog toga se kompanije, državne kompanije, klade na Indiju, Vijetnam, Maleziju, Indoneziju, na afričke države… I bilo da prodaju naftu i gas za saobraćaj, grejanje i industriju, investitori će graditi fabrike blizu budućih potrošača, a to nije Evropa.
