Šta nam je sakrio Heršov izveštaj

Senzaciolani izveštaj Simora Herša o tome kako je vlada Sjedinjenih Država raznela gasovode Severni tok 1 i 2 u Baltičkom moru prošlog septembra nastavlja da talasa geopolitičku pozornicu na raznim stranama.

Izuzev, naravno, u paralelnom mehuru američkih mejnstrim medija, koji ga u potpunosti ignorišu, ili su u nekoliko probranih slučajeva odlučili da likvidiraju glasnika nipodaštavajući Herša kao „diskreditovanog“ novinara, „blogera“ ili „teoretičara zavere“.

Ponudio sam [javnosti] početno razmatranje, usredsređeno na brojne zasluge naizgled temeljnog izveštaja ali sam takođe primetio i neke ozbiljne nedoslednosti. Spoljni dopisnik iz Moskve Džon Hemler, novinar starog kova, otišao je čak i dalje; i ono što je on otkrio moglo bi se pokazati ubojito koliko i Heršov izveštaj.

Središnja tema Heršovog izveštaja odnosi se na pripisivanje odgovornosti za de fakto teroristički industrijski napad. Iznenađujuće, tu nema CIA: odgovornost direktno pada na toksični trio planera koji čine Saliven, Blinken i Nulandova – neoliberalno-konzervativni deo „Bajdenove“ ekipe. A konačno zeleno svetlo uputio je Krajnji Odlučivač (Ultimate Decider): niko drugi nego senilni čitač telepromptera – Predsednik. Norvežani se pojavljuju kao sporedni pomagači.

Prvi problem

Ovo postavlja prvi ozbiljni problem: nigde u svom narativu Herš ne upućuje na MI6, Poljake (Vladu, mornaricu), Dance ili čak nemačku vladu.

Spominje se da je januara 2022 „posle izvesnog nećkanja“, nemački kancelar Šolc „sada čvrsto uz Ameriku“. Ali do tada se o planu miniranja Severnog toka već diskutovalo, prema Heršovom izvoru, najmanje nekoliko meseci unazad. To bi takođe značilo da je Šolc stajao „čvrsto uz Ameriku“ sve do samog terorističkog napada, septembra 2022.

A o Britancima, Poljacima i ostalim NATO igrarijama kod ostrva Bornhom tokom više od godinu dana pre napada, opsežno su izveštavali ruski mediji – od Komersanta do RIA Novosti.

Specijalna vojna operacija (SVO) pokrenuta je 24. februara, pre gotovo godinu dana. Napadi na Severni tok jedan i dva odigrali su se 26. septembra. Herš uverava čitaoca da je proteklo „više od devet meseci krajnje tajnih debata unutar vašingtonske bezbednosne zajednice o tome kako na najbolji način postići ovaj cilj. [sabotirati gasovode, prim. prev.]“

Ovo potvrđuje da je planiranje terorističkih napada prethodilo ne samo SVO, već, što je ključno, pismima koje je Moskva uputila Vašingtonu decembra 2022.[I]  u kojima se zahteva ozbiljna rasprava o „nedeljivosti bezbednosti“ u koju bi bili uključeni NATO, Rusija i postsovjetski prostor. Zahtev je naišao na nipodaštavajući pseudo-odgovor SAD.

Izvesnu zbunjenost izaziva što prvorazredni profesionalac poput Herša nije ni pokušao da ispita složenu geopolitičku pozadinu dok je pisao izveštaj o terorističkom odgovoru na ozbiljne geopolitičke izazove.

Ukratko: temeljna makinderovska[II] noćna mora za američku vladajuću klasu – koja nadilazi stranačke podele – jeste nemačko-rusko savezništvo, koje bi obuhvatilo i Kinu. To bi značilo da su Sjedinjene Države potisnute iz Evroazije, pa strah od ovog scenarija uslovljava sve što bilo koja američka vlada misli i radi u pogledu NATO i Rusije.

Herš je takođe mogao da istakne da vreme tokom kojeg je pripremana „sabotaža gasovoda“ u potpunosti pobija zvanični narativ vlade Sjedinjenih Država, prema kojem je ovo bilo nastojanje „kolektivnog Zapada“ da pomogne Ukrajinu protiv „neisprovocirane ruske agresije“.

Neuhvatljivi izvor

Narativ ne ostavlja sumnje da Heršov izvor –ako ne i sam novinar – podržava ono što se smatra zakonitom američkom politikom: borba protiv ruske „pretnje zapadnoj dominaciji u [Evropi]“.

Tako da bi ono što izgleda kao prikrivena operacija američke mornarice, prema Heršovom narativu, moglo biti pogrešno ne zbog ozbiljnih geopolitičkih razloga, već zato što je planiranje napada namerno zaobišlo američki zakon koji „nalaže da Kongres bude obavešten“. Ovo je krajnje ograničena interpretacija međunarodnih odnosa. Ili da budemo iskreni: to je apologija uverenja o američkoj izuzetnosti.

Ovo nas vodi prema onome što bi mogla biti scena sa sankama sa natpisom „pupoljak“ u ovoj sagi dostojnoj Orsona Velsa[III]. Herš upućuje na sastanke „u obezbeđenoj prostoriji na zadnjem spratu

Stare zgrade izvršne kancelarije, koja se nalazi nedaleko od Bele kuće, i u kojoj je takođe smešten predsednički Spoljno-obaveštajni bord savetnika“.

Dakle, ko je to raspravljao o planovima za teroristički napad? PBOS – Predsednički bord obaveštajnih savetnika (President Intelligence Advisory Board). Sve članove postavlja aktuelni predsednik, u ovom slučaju Džo Bajden. Ukoliko pregledamo listu sadašnjih članova ovog tela, mogli bismo, teoretski, da pronađemo Heršov izvor (videti, na primer, sledeće vesti: Predsednik Bajden objavio je naimenovanja za Predsednički bord obaveštajnih savetnika i Nacionalni naučni bord; Predsednik Bajden obznanio je ključna naimenovanja; Predsednik Bajden obznanio je ključna imenovanja u bordove i komisije; Predsednik Bajden objavio je ključna naimenovanja u odbore i komisije; i  Predsednik Bajden je objavio ključna imenovanja u odbore i komisije.

Ovo su članovi tela koje je imenovao Bajden: Sendi Vinfeld (Sandy Winnefeld), Gilman Lui (Gilman Louie), Dženet Napolitano (Janet Napolitano), Ričard Verma (Richard Verma), Ivan Bejh (Evan Bayh), En Finukejn (Anne Finucane), Mark Endželson (Mark Angelson), Margaret Hamburg (Margaret Hamburg), Kim Kob (Kim Cobb) i Knilend Jangblad (Kneeland Youngblood).

Heršov izvor, prema njegovom izlaganju, navodi, bez trunke sumnje, da su se „ruske trupe postojano i zlokobno nagomilavale na ukrajinskoj granici“ i da je „pozornost rasla u Vašingtonu“. Neverovatno da ova navodno dobro obaveštena grupa nije ništa znala o gomilanju ukrajinskih snaga pod patronatom NATO duž linije dodira, koje su se pripremale da izvedu blickrig protiv Donbasa.

Mogućnost negiranja

Ono što su svi do tada znali – što pokazuju čak i snimci na Jutjubu – jeste da je grupa iza „Bajdena“ bila krajnje odlučna da okonča gasovode Severni tok na bilo koji način da je potrebno i moguće. Nakon početka SVO, jedino što je nedostajalo jeste mehanizam koji bi obezbedio mogućnost uverljivog negiranja učešća.

Uprkos svom temeljnom izveštavanju, ostaje neodoljivi osećaj da Heršov izveštaj optužuje Bajdenovu grupu za teroristički gambit, ali ne osporava celokupan američki plan da se Rusija isprovocira da uđe u rat sa NATO paktom, koristeći se Ukrajinom kao topovskim mesom.

Štaviše, Heršov izvor mogao bi da bude i ozbiljno manjkav. On – ili ona – kaže, prema Heršu, da Rusija „nije odgovorila“ na terorističke napade na gasovode zato što je „možda htela da sačuva mogućnost da uradi [u budućnosti] isto što su i SAD učinile“.

Samo po sebi, ovo bi moglo da dokaže da izvor možda nije ni član PBOS-a, i da nije imao na raspolaganju poverljivi izveštaj ovog tela u kojem se raspravlja o ključnom Putinovom govoru od 30. septembra. U njemu se identifikuje „odgovorna“ strana. Ukoliko je to slučaj, izvor je samo povezan sa nekim članom PBOS-a; nije bio pozivan na višemesečno poverljivo planiranje; i u svakom slučaju nije upoznat sa preciznijim detaljima Bajdenove administracije o vođenju rata u Ukrajini.

S obzirom na izuzetne rezultate Simora Herša u istraživačkom novinarstvu, bilo bi osvežavajuće da razjasni ove nedoslednosti. To bi uklonilo šum glasina koje izveštaj vide kao saniranje štete puštanjem probranih informacija u javnost.

Ukoliko se u obzir uzme postojanje nekoliko „koridora“ obaveštajnog rada u američkoj oligarhiji, sa njihovim posebnim aparatima, kao i činjenica da Herš tokom nekoliko decenija održava kontakte sa gotovo svima od njih, neupitno je da je navodno privilegovana informacija u vezi sa dešavanjima oko Severnog toka potekla sa vrlo precizne adrese – i sa krajnje preciznom agendom.

Stoga, trebalo bi da vidimo na koga priča optužujuće ukazuje: svakako da su to štrausovska neokonzervativno/neoliberalna grupa iza „Bajdena“,  kao i sami oronuli predsednik. Kao što sam ukazao u svojoj početnoj analizi, CIA se uspešno provukla. I ne bi trebalo da zaboravimo da se Veliki narativ brzo menja: izveštaj RAND korporacije, nadolazeće NATO poniženje u Ukrajini, histerija o kineskom balonu, psihološka operacija oko NLO. Prava „pretnja“ je – a ko bi drugi mogao biti – Kina. Ono što preostaje svima nama jeste da plovimo močvarom krcatom zapuštenim klopkama, lukavim obmanjujućim pričama i obaveštajnom izmaglicom.

Znajući da se ruke onih koji zaista vode predstavu nikada ne vide.