Iranski predsednik Ebrahim Raisi završio je državnu posetu Kini, gde se sastao sa kineskim kolegom Si Đinpingom. Pre puta, Raisi je objavio članak u kineskom partijskom listu u kome govori protiv unilateralizma, nasilnih mera i sankcija, za koje obe zemlje smatraju da su glavni uzroci nestabilnosti u današnjem svetu.
Možda vas zanima
Poseta dolazi u kritičnom geopolitičkom trenutku, kada se obe zemlje suočavaju sa sve jačim pritiskom Sjedinjenih Američkih Država, koje nastoje da ih obuzdaju i vojno nadjačaju, piše politički analitičar Timur Fomenko za RT internešenel.
Pošto su odavno odustale od bilo kakvog pretvaranja da podržavaju Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) sa Teheranom, iz kojeg se Donald Tramp povukao, SAD su Iranu uvele teške sankcije sa ciljem da osakate njegov ekonomski i vojni razvoj.
Pored toga, Amerika je uvela niz embarga za kinesku tehnološku industriju. Sve to navelo je Peking i Teheran da ojačaju međusobne veze u različitim oblastima. Pre dve godine potpisali su 25-godišnji iransko-kineski program saradnje, kojim je predviđeno oko 400 milijardi dolara investicija u tu bliskoistočnu zemlju.
Postavlja se pitanje zašto je Kina zainteresovana za Iran? Iran je zemlja sa ogromnim neiskorišćenim potencijalom. Sa više od 86 miliona stanovnika, jedna je od najmnogoljudnijih zemalja na Bliskom istoku. Iako je Iran bio predmet američke politike obuzdavanja od revolucije 1979. godine, pokazao se kao veliki protivnik Zapada, a samim tim i kao potencijalni ključni strateški partner Kine.
Ovo dodatno dobija na značaju kada se uzmu u obzir velike rezerve nafte kojima Teheran raspolaže. Kini je potrebna veća geopolitička podrška za suočavanje sa Zapadom, a Iran je važan deo toga.
Teheran, takođe, vidi Peking kao najbolju opciju da izbegne ograničenja koje je nametnuo Vašington. Američko očigledno i namerno zanemarivanje JCPOA okončalo je sve iluzije koje je Iran nekada imao o SAD i njihovim saveznicima. Teheran je shvatio da nikada neće moći da napreduje osim ako ne nađe politički prostor za to u multipolarnom svetu, u kojem bi mogao da smanji štetni uticaj sankcija i neprijateljske politike američkih saveznika kao što je npr. Izrael. To znači produbljivanje veza sa Kinom, ali i bliske odnose sa Indijom i Rusijom, državama koje se, takođe, suprotstavljaju američkim sankcijama.
Ali, da li Kina vidi Iran kao saveznika? Uprkos toploj retorici Pekinga i obećanjima Teheranu, stvarnost je komplikovanija, ocenjuje Fomenko. Iako je voljna da produbi veze sa Teheranom, Kina ipak pokušava da se udvara čitavom Bliskom istoku istovremeno kao deo šireg strateškog balansiranja. Peking ne zauzima stranu u sukobima na Bliskom istoku, već se odlučuje za neutralnost i stabilnost i potpisuje sporazume o strateškom partnerstvu sa Saudijskom Arabijom, rivalom Irana.
Važno je imati na umu ključni faktor u donošenju odluka u Kini: pristup nafti i energiji. Kina je najveći potrošač i uvoznik nafte na svetu, a njeno preveliko oslanjanje na uvoz nafte pomorskim rutama preko istočne obale je strateška slabost koju bi SAD nastojale da iskoriste u slučaju sukoba.
Iran ne samo da ima sopstvenu naftu, već, što je još značajnije, služi i kao kopneni most ka Aziji sa Bliskog istoka, što ga čini suštinski važnim delom Inicijative „Pojas i put“.
Možda vas zanima
Iako Kina može da kupuje naftu od Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i drugih, te države ne mogu da transportuju naftu u Kinu preko kopna, što bi je učinilo manje ranjivom na potencijalne američke napade. Zato je Kina zainteresovana za stvaranje infrastrukture u Iranu, kao i u susednom Avganistanu.
Dakle, Iran je ključan za nacionalnu bezbednost Kine u različitim aspektima: geopolitici, energetici i geografiji. Obe zemlje su priznale da im je to jedno od najvažnijih geopolitičkih partnerstava. U eri rastućeg američkog neprijateljstva i agresije, Kina i Iran se približavaju kao države koje razumeju važnost multipolarnosti i pronalaze zajedničke načine da se razvijaju usred zapadnih sankcija. Kina nudi Iranu rast, dok Iran nudi sigurnost, energiju i potencijal „uspavane sile“ na Bliskom istoku. Obe zemlje žele da izgrade sasvim drugačiji svet, a SAD čine sve što mogu da to spreče.
