Nirnberg – zloglasna nacistička zgrada postaje kulturni centar

Ogromna zgrada pored jezera izgleda zapušteno, ali je i dalje impresivna – džinovska potkovica prečnika 250 metara. Donji sprat je portiko, sa pridodatom kolonadom sa stubovima, dok se svaki krak potkovice nadovezuje na niži i širi deo zdanja. U sredini je dvorište. Nešto poput kompleksa u Vašingtonu, samo na steroidima.

Istorijat

Nekada kongresna sala Nacističke partije, Die Kongresshalle, jedna od najvažnijih preostalih nacističkih zgrada u Nemačkoj. Bila je središte partijskog okupljanja u istorijskom gradu u severnoj Bavarskoj. Izbor nije bio slučajan – Nirnberg je bio sedište srednjovekovnih kraljeva, uz dobro očuvano gradsko jezgro sa drvenim zgradama i gotičkom arhitekturom.

I nakon bombardovanja grad danas izgleda kao scenografija iz nekog bajkovitog filma. Iz tog razloga Nirnberg privlači ljude koji poznaju istoriju nacizma, koji se ne plaše mračne strane istorije i bave se njome decenijama.

Godine 1935, kada je položen kamen temeljac, Kongreshale je trebalo da postane izraz megalomanije, zgrada koja može da primi do 60.000 ljudi i da zaseni Koloseum u Rimu.

Primera radi, „Velika avenija“ dugačka dva kilometra, a široka 40 metara, put za marširanje popločan granitnim kamenjem koje kao da pokazuje nacističkim SS vojnicima dužinu svakog koraka, dizajnirana je da primi preko 100.000 ljudi (danas se tu svake godine održava nacionalno takmičenje nemačkih ovčara).

Hitler je mislio da Nemci pate od kompleksa inferiornosti, pa su ovakve zgrade trebale da podignu samopouzdanje nacije, u čemu mu je pomagao njegov lični arhitekta Albert Šper. „Čak će i piramide bledeti pored betonskih i kamenih divova koje ću izgraditi. Gradim za večnost, jer mi smo konačna Nemačka.”, govorio je Hitler. Vizija je srećom propala, ali je Nirnberg bio najbliži tom ostvarenju, grad u kojem su 1935. doneti zakoni koji odvajaju Jevreje od ostatka nemačkog društva.

Krah i prenamene

Rat je sprečio nacističku vladu da dovrši svoje grandiozne planove. Većina zgrada planiranih za partijske skupove je završena, ali Kongreshale nikada nije dobio svoj planirani stakleni krov, koji bi u to vreme bio najveći te vrste na svetu.

Od Drugog svetskog rata, zdanje je imalo veliki broj zakupaca, čak i vladine agencije, tamo je izgrađen i istraživački centar za proučavanje Nacističke partije. Bio je prostor za skladišta, policijske automobile, od kojih su neki pripadali neonacističkim milicijama. Tu su se održavali umetnički i kulturni događaji, arheološki skupovi.

Korporativni zakupac bila je i kompanija za naručivanje poštom Kuele, između 1972. i 2006. Njen osnivač, Gustav Šikedanc, bio je član Nacističke partije.

Šezdesetih su postojale ideje za stadion, osamdesetih za šoping mol.

Devedestih su preovladale ideje za stvaranje dokumentacionog centra, koji je tada koštao oko 15 miliona maraka (današnjih 8 miliona eura). On se otvorio 2001. godine, i sada se ponovo renovira. Završetak je planiran za dve godine.

Opera gde joj (je) mesto (nije).

Poslednjih godina meseci pojavile su se nove ideje, koje se uveliko sprovode. Opština je renovirala veliki deo potkovice i dodala zgradu koja će služiti kao centar kulture i zabave, uključujući atelje za lokalne umetnike, sa novom operom koja će zameniti staru i biće u ulaznom dvorištu. Sve ovo planirano je da traje 13 godina, i koštaće 244 miliona eura, cifra koja je mnogima prevelika.

Za profesora arhitekture i kulturne teorije Univerziteta u Štutgartu Stefana Trubija ova odluka je problematična. Za izraelski Harec, on je naveo da je „najugroženija politika sećanja“, ali ne samo ona. Prostor za novu operu već je imao sličnu namenu, bio je prostor za Hitlerove govore. Istrojski pretoksično mesto za neke nove arije? Pa, da li je akustika dovoljan izgovor za prenamenu?

Trubi smatra da bi „bila pobeda za Hitlera i njegove učenike da Kongreshale postane novi forum 21. veka“, dok je za profesorku fotografije koja dokumentuje pejzaže Nirnberga od 1991. godine, Danu Arieli pomisao na Hitlerovu omiljenu Vagnerovu „Valkiriju“ koju mu je svirala stara Nirnberška filharmonija u srcu nacističkog dvora „zbunjujuća“.

Juče i danas

Ali i sva ostala zdanja mogu da prođu kroz istu lupu, koja bi podsetila na ne tako lepe uspomene. Cepelin polje, sastavljeno od tribine za govornike i paradnog terena, danas je mahom prekriveno lišćem. Leni Rifenštal je proslavila ovaj prostor u svom propagandnom filmu iz 1935. godine „Trijumf volje“, ali je verovatno još poznatiji po dve druge slike, dva antipoda.

Prva je „Katedrala svetlosti“, nacistička 152 svetlosna stuba koja su se vinula u nebo. Druga slika je rušenje džinovske zlatne svastike iznad govorničke tribine nakon što su saveznici preuzeli vlast 1945. godine.

Lutpold Hala, podignuta 1906. godine, evocira fašističku arhitekturu u Rimu. Nacisti su dodali monumentalni front i koristili zgradu za partijske kongrese. Takođe, u blizini Cepelin polja nalazi se stadion na kojem su se održavale konvencije Hitlerove omladine. Renoviran je posle rata i danas je dom fudbalskog kluba Nirnberg.

Epilog

Određene ljude u Nirnbergu i okolini ovaj spoj istorije i njene prenamene ljuti, a mnogi su ravnodušni. Više od 60 odsto Nemaca je reklo da njihovi deda i baka nisu bili direktno uključeni u rat, što je malo verovatan podatak. Običan svet koji je intervjuisao dokumentarista Gilad Baram za potrebe svog novog filma (nagrađen za film „Koudelka Shooting Holy Land“) nema problem sa operom. Za njih je to davno prošlo vreme, koje danas više nista ne simbolizuje.

Kongreshale je isprva grandiozan i moćan, a onda se ovaj impresivni džin otkriva. Prazan, zanemaren, u raspadu. Na nemačkom postoji reč za takvu zgradu – Rohbau, sirova građevina, ona koja nikada nije ispunila svoju sudbinu, neka vrsta arhitektonskog golema. Postoji opasnost da intervencija u dvorištu eliminiše mogućnost da se doživi ovaj dualitet i da se shvati suština ovog zdanja.

Može li biti da će značajna kulturna institucija poput opere zamračiti fašistički sjaj ovog mesta, i da li se radi o pokušaju svojevrsnog kulturnog egzorcizma?

Nakon rušenja Berlinskog zida 1989, ulagala su se velika sredstva u osvešćivanje javnosti u vezi sa nacističkom prošlošću, i sa time se stalo u poslednje vreme, pa otud i bojazan.

Da se vratimo na prethodno pitanje, o tome kakav će finalni uticaj imati opera? Da li će prigušiti fašistički sjaj ovog mesta, ili će efekat biti potpuno suprotan, iz razloga što se radi o nečemu afirmativnom i pozitivnom.

Odgovor na ovo pitanje daće i sam društveni i kulturni značaj opere u budućnosti, njen fokus i aktivnosti, posebno u kontekstu nemačke kulture sećanja.