Veliko arheološko otkriće u Srbiji koje staje na dlan: Neočekivan nalaz star 7.000 godina (foto)

Naselje u kome je dugme pronađeno je čudo urbanizma praistorije, prostiralo se na čak 18 hektara, a datira iz više perioda, srednjeg i kasnog neolita, ali i kasnog bronzanog i sa početka gvozdenog doba. Gotovo stotinu kuća arheolozi istražuju godinama, a iznenađenjima nema kraja.

Ovog leta tim dr Miroslava Marića iz Balkanološkog instituta SANU radio je na dve kuće. Radovali su se kada su shvatili da nisu gorele, što je slučaj sa većinom prethodnih. Ove kuće su planski iseljene, ali je zbog toga iz njih skoro sve izneto.

Velika novina – vatrište i dugme

Ipak su dragocene, u jednoj su, umesto standardne peći u vinčanskim naseljima, u obliku potkovice, našli otvoreno vatrište kvadratnog oblika što je velika novina. Druga je dugme koje je, kako kaže Marić, nalaz sezone.

„Izrađeno je sečenjem ljušture glicemeri školjke, koja je prvo ugrubo isečena, a zatim finim glačanjem uobličena u kvadrat veličine „Kiki“ bombone. Zatim je izbušena rupa za nit, verovatno klemenom alatkom od oklesanog kamena. To je zahtevalo vrlo veliku veštinu, taj materijal jeste tvrd, ali pod velikim pritiskom lako pukne“, kaže Marić.

On objašnjava da su i na drugim lokalitetima iz praistorije pronalažena dugmad, ali od ove školjke, nikada. Ljudi iz doba neolita veoma su cenili školjke, one su bile dragocenost. Specifičnu školjku „glicimeri spondilus“ koristili su za izradu nakita.

Put od 900 kilometara, kada puta nema

Druga važna činjenica, ovo otkriće sa poda neolitske kuće ne dokazuje samo veštinu i umetnički dar ljudi iz neolita. Ova školjka nije iz reka Vojvodine, stigla je iz nekog toplog mora, najverovatnije sa juga, Mediterana, Jadranskog ili Egejskog mora.

„Ovde ih sigurno nema, čak ni u fosilnom obliku. Prilično su velike, vrlo specifičnog izgleda, današnja znanja iz geologije sigurno bi pokazala da ovde postoji ležište koje bi odgovaralo, ali ih nema. Svakako, ovo je veoma specifičan nalaz koji nam daje direktan dodir sa tim ljudima od pre 7 hiljada godina, poslednja osoba koja je ovo dugme dotakla, držala u rukama, živela je tada. Dugme joj je ispalo sa odeće ili iz ruke i ostalo na podu te kuće, dok ga mi nismo pokupili i stavili u kesicu sa nalazima da bi ga sutra proučavali, pomoću njega tražili analogije“.

Arheolozima je činjenica da je reč o morskoj školjki važna kao dokaz postojanja trgovine na velike daljine u to doba. Fascinira činjenica da je školjka stigla sa udaljenog mora, da se na ovako velike daljine trgovalo u vreme kada ne postoje putevi, dvokolice, bilo kakva vučna kola.

Alatke od vulkanske stene

Drug vredan nalaz koji potvrđuje ovu teoriju je opsidijan, specifična vulkanska stena, odnosno staklo, koje nastaje samo u određenim erupcijama, u specifičnim uslovima. U Evropi ga ima na nekoliko mesta, grčki je stizao sa ostva Melos, na istoku dolazi iz centralne Anadolije, današnje Turske, a u naše krajeve stizao je iz jednog ugašenog vulkana na Karpatima.

Od njega su ljudi neolita i kasnijih doba pravili alatke koje su bile jako cenjene, različite sekače, nožiće, strugače. Trgovina ovom ovom drugom dragocenošću na našim prostorima trajala je bez prekida skoro dve hiljade godina.

„Znamo od ranije za trgovinu opsidijanom, vulkanskim staklom, koje potiče sa jednog nalazišta na granici Slovačke i Mađarske, to je ugašeni vulkan, u nekoj od erupcija to staklo je izbačeno i nošeno 900 kilometara do lokaliteta na kome radimo. Najverovatnije je stizalo Tisom, jer je ona na 30 kilometara od vulkana na severu Mađarske, ali to govori o čitavom sistemu trgovine koji je uspevao da prebaci ekskluzivnu sirovinu“.

Ručak od školjki

Tu nije bio kraj iznenađenjima ovogodišnjeg istraživanja lokaliteta. Napolju, u dvorištu, uz zid jedne od kuća pronađen je „ručak od školjki“. Tako su arheolozi nazvali savršeno uredno složene školjke, smotujak je ličio na loptu za ragbi.

„Stavljane su jedna u drugu, više slojeva školjki koje su stavljane otvorene jedna na drugu. Pretpostavljamo da su ostavljene kao sekundarna sirovina koja se ponovo koristila, pošto su školjke koristili za više stvari, između ostalog, tucali su ih u prah i dodavali u glinu, smešu za pravljenje posuda, pošto u sebi imaju dosta karbonata, tako je posuda dobijala na izdržljivosti“, kaže Marić i dodaje da su na to bili primorani, jer se na ovom prostoru može pronaći samo pesak i glina.

On ne isključuje mogućnost da su složene školjke korišćene i kao pribor za jelo, kao kašike ili su iz njih pili. Velike školjke ljudi praistorije koristili su i kao posude za čuvanje. U velikoj meri su koristili vodene resurse, na lokalitetu je pronađeno mnoštvo ribljih kostiju.

Udaja u susedno selo

Izuzetno važan deo rada na ovom lokalitetu tek predstoji, reč je o genetičkim istraživanjima. Pronađeno je sedam parcijalnih skeleta i kosti jedne osobe koje su u potpunosti sačuvane.

„Skeleti su za sada obrađeni samo antropološki, određen je pol, uzrast i starost tih ljudi. Neki su imali tragove bolesti, neuhranjenosti. Plan je da se pronađu sredstva za genetske analize, da se vidi njihova srodnost, da li su direktni potomci iz više generacija ili su to ljudi iz više populacija koje dolaze i odlaze. Tako ćemo saznati i da li je bilo udaja na stranu, u susedno mesto“, kaže Marić.

Veliko istraživanje na Gradištu potvrđuje teoriju o mešanju različitih kultura na ovom prostoru, nalazi keramike su potvrdili mešanje nekoliko glavnih kultura tokom cele praistorije. U neolitu Starčevo, koje je balkanski fenomen i Kereš, panonski fenomen ranog neolita. U kasnom na ovim prostoima prožimaju se vinčanska i potiska kultura.

„Neka vrsta suživota je sigurno postojala, to danas proučavamo na nivou kuća, pojedinačnih domaćinstava. Daje nam potpuno novu sliku, jer uz nove tehnologije možemo da analiziramo hemijski sastav gline koju su koristili, da identifikujemo ležišta sa kojih su pravili posude. Tako znamo i da li su uvezene, ili su pravljene lokalno“, kaže Marić.

On na kraju razgovora za Sputnjik dodaje da je dobro što je ovaj lokalitet otkupljen sredinom 70- tih godina, niko ga ne ugrožava. Projekat istraživanja već devet godina zajednički sprovode Zavod za zaštitu spomenika kulture Subotica, Narodni muzej iz Kikinde i Balkanološki institut.

Lokalitet neće biti konzerviran, jer je reč o njivama, dragocenosti pronađene u jednom od prvih vojvođanskih naselja u istoriji čovečanstva biće predstavljene u publikaciji, ali i na izložbi, prvo u kikindskom muzeju, a kasnije će ih videti i ostatak Srbije.