Svedočenja dežurnih lekara Hitne pomoći: Teško povređena devojčica nas je pitala da li će umreti

Posledica krvavog pira i masovnog ubistva dece u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ je prepune operacione sale zdravstvenih ustanova i intervencija velikog broja lekara i zdravstvenog osoblja. Šta su zatekli na terenu, koliko je teško bilo u operacionim salama i kako posle dve velike tragedije izgleda briga o povređenim pacijentima za RTS su govorili doktorka Ivana Stefanović iz Hitne pomoći i hirurzi Kliničkog centra Zlatko Perišić i Milan Savić.

Ivana Stefanović je rekla da su u sredu ujutru bili na sastanku koji se odužio jer se referisalo o četiri dana zbog praznika, tako da na sastanku nisu znali šta se dešava.

„Mene je dete pozvalo iz škole, koja je bila do te učionice, gde se odigrao zločin, i tražila da pošaljemo ekipu, nastavnica joj je rekla da zove iako je neko pre toga preneo poziv“, ispričala je dr Stefanović, dodajući da njena ćerka ide u školu „Vladislav Ribnikar“ i da je njeno odeljenje pored te učionice.

Ispričala je da su na jutarnjem sastanku saznali o pucnjavi u školi, ali da niko to nije shvatio ozbiljno jer su, kako kaže, mislili da je lažna dojava o bombi kako to đaci umeju da naprave. „Krenuli smo prema kol-centru da vidimo da li je poziv već primljen, bio je primljen, upućene su tri ekipe“, navela je doktorka Stefanović.

„Razmišljala sam gde mi je dete, kako da odem po njega, u narednih 20 sekundi smo dobili stravičnu vest da ima najmanje desetoro teško povređenih i krenula sam sa prvom ekipom koja je bila spremna da krene, tako da sam na lice mesta stigla u sastavu četvrte ekipe“, rekla je doktorka.

Stefanovićeva kaže da se, u međuvremenu, čula sa detetom koje su nastavnici izveli na drugi izlaz iz škole, i znala je da je bezbedna.

„Koliko god su te vesti bile strašne, nisu mogle da nas pripreme na ono što ćemo tamo zateći. Mislila sam da ću kolegama pomoći u previjanju nekih lakše povređenih, smirivanju situacije. Krenula sam jer znam te profesore i ako mogu nekako da se nađem, a onda smo zatekli to što smo zatekli. Tada morate da se zaledite, da biste mogli da profesionalno obavljate svoj posao i mi smo to uradili“, ispričala je Stefanovićeva.

Ona je rekla da je važno da samo u tom trenutku nema emocija i da se ne izgubi glava, da se razmišlja o onome što možete da uradite.

Scenario koji ne postoji ni u najgorim simulacijama  

„Niko nas na fakultetu ne priprema za masovne nesreće, ali u Hitnoj pomoći postoji simulacioni centar, i mislila sam da su svi scenariji koje sam imala zamišljala najgori mogući i da kad se desi nešto moći ćemo da se snađemo jer smo najgore već videli. Ali, ovo je gore od najgoreg scenarija koje sam mogla da zamislim u našem edukacionom centru. Kada to vežbate stalno onda u trenutku, koliko god da je strašno što se desi, ne razmišljate strašno je, nego šta je to što ja mogu da uradim i kreće mehanizam“, naglasila je Stefanovićeva.

Kako je objasnila, neke njene kolege tog dana nisu mogle od stresa ni da rade, tražili su premeštaj na druga odeljenja, poput onog gde su pacijenti koji dožive infarkt, pravdajući se da im je lakše da o njima vode računa nego o ovoj tragediji da razmišljaju.

„Različiti smo, različito reagujemo na stres, važno je da sebi priznamo da nam nije dobro da bismo mogli sutra da radimo, jer tu smenu je zatekla druga noć i oni su morali da budu funkcionalni za drugu smenu u noći“, zaključila je Stefanovićeva.

Dr Perišić: Otrčali smo u salu, sačekala nas je devojčica godište moje ćerke

Dr Zlatko Perišić, hirurg iz Kliničkog centra Srbije, bio je dežurni lekar u noći kada se dogodila tragedija u okolini Mladenovca i Smedereva.

Kaže da je bio dežuran i u utorak uveče i u sredu ujutru kada se dogodilo masovno ubistvo u beogradskoj školi.

„Nisam direktno učestvovao u zbrinjavanju dece, ali mi je bilo teško da sve to gledam. Od kolege sin je bio u operacionoj sali, za sve nas je to bilo teško“, rekao je on.

Dežurao sam sledeći dan, u četvrtak, gde to dežurstvo nije bilo isto kao prethodna dežurstva. Bez obzira na težak posao, šalimo se, ali tog četvrtka svi smo ćutali, svi zaposleni u Urgentnom centru, ispričao je dr Perišić.

„Tog četvrtka imali smo dosta posla, operacija, nekoliko hitnih operacija, i oko pola dvanaest pozvala me je dr Ksenija Petrović iz reanimacije i rekla mi je za novo masovno ubistvo. Bio sam u sali, nismo imali prave informacije. Stopirao sam sale, sišao sam u donji deo zgrade gde je reanimacija, pozvao sam sve hirurge, svi su tu bili, čekali smo“, kaže hirurg.

Dalje je naveo da su počeli da dovoze pacijente, najpre dva pacijenta, ušli su u salu.

„Nisam bio zabrinut da li to možemo da rešimo, jer imamo kapacitet, dosta operacionih sala. Počeli smo da radimo inicijalnu dijagnostiku i treći pacijent bila je devojčica 2005. godište“, naveo je Perišić.

„Kad sam video kako izgleda, doneo sam odluku da istog trenutka sa njom uđem u salu bez ikakve dijagnostike, bez ultrazvuka, ona je iskrvarila i nismo imali vremena ni za šta. Otrčali smo u salu, devojčica je godište moje ćerke, i ona nas je u liftu pitala – Je l’ neću umreti“, dodao je doktor.

Kaže da mu nije teško zbog hirurškog posla, nego može li nešto da uradi. „Otvorili smo trbuh munjevito i nisam mogao da raspoznam anatomiju. Imala je tri prostrelne rane. Krvarilo je na sve strane, onda smo uočili da je bubreg razoren, zaustavili smo krvarenje i stabilizovali je u tom trenutku“, ispričao je Perišić.

Devojčici je spasen život. „Mogla je da svakog trenutka ostane na stolu. Sve povrede su zbrinute, danas je očekuje još jedna operacija, zaključio je dr Perišić.

Dr Savić: Izlazio sam iz dežurstva, operisao sam teško povređeno dete kolege

Grudni hirurg doktor Milan Savić koji je primio najteže povređenog dečaka iz škole „Vladislav Ribnikar“ tog jutra je izlazio iz dežurstva, kaže da nije zbog kompleksnosti povreda bilo vremena za razmišljanje.

„Nije bilo vremena za detaljnu dijagnostiku, jer nismo mogli da rekonstruišemo mehanizam povrede. Bila je jedna prostrelna rana na vratu, prostrelna rana kroz grudni koš i metak koji se zaustavio u visini petog rebra. Morali smo vitalno da ga stabilizujemo zbog krvarenja iz grudnog koša. Zbog povreda na vratu, nismo mogli da na klasičan način pristupimo otvaranju grudnog koša, a tada smo dobili i informaciju da se radi o detetu našeg kolege. To je i vršnjak moje ćerke, ali kada dugo radite ovaj posao morate da se isključite, i da pomognete. Tako da smo doktorka Tanja Eminović i ja uradili prvu operaciju, zaustavili krvarenje i suštinski gledali kako da se reši stanje vrata. Tu su bili vaskularni hirurzi i spinalni ortopedi zbog povrede kičme i kičmenog stuba. U drugom naletu smo radili vađenje stranog tela, odnosno metka“, opisao je prve trenutke doktor Savić.

Kod tako teških višestrukih povreda, prema rečima doktora Savića, pacijent prvo mora da se stabilizuje, da se imaju osnovni vitalni znaci, što je i postignuto posle prve operacije, nakon čega se pristupilo daljoj dijagnostici vratne kičme i drugih delova tela.

Doktor Savić je tog jutra izlazio iz dežurstva, kada se sve dogodilo, ali, kako kaže, uz dvadesetogodišnje iskustvo morate da se emotivno isključite i pomognete pacijentu.

„Važno je i sa kim radite i ko vam pomaže, da je i on dugo u poslu posebno u tako dramatičnim situacijama. Uspeli smo da ga stabilizujemo, povratimo i iskreno se nadam da će posledice biti što manje“, rekao je doktor Savić.

Posle svega doktor Savić kaže da će sve morati da se revidira, da više razgovaramo sa decom, ako nismo dovoljno prisutni da im se više posvetimo.

„Da otvorimo tu Pandorinu kutiju, posebno u tom tinejdžerskom periodu kada nisu niti deca niti odrasli, i kada može svašta da im padne na pamet, da se ovakve stvari nikada više ne ponove. Svaki roditelj daje sve od sebe, i ja ću učiniti sve da deca izađu što manje okrnjena, da budu prvenstveno dobri i plemeniti ljudi. Kada se opredelite za ovaj posao, ne radi se iz interesa“, istakao je doktor Savić.