Posledice toga trpe i njihova deca kojoj je voljom kantonalnih vlasti uskraćeno pravo da uče srpski jezik i izučavaju nacionalnu grupu predmeta po nastavnom planu i programu Republike Srpske. Na sve dosadašnje pokušaje lokalnog rukovodstva, kao i roditelja dece, da promene tu situaciju i da omoguće srpskim školarcima da izučavaju svoj jezik i pišu ćirilicom, kantonalne vlasti odgovarale su ili ćutanjem ili obećanjima koja nikada nisu ispunjena.
Načelnik Glamoča Nebojša Radivojša kaže da neće prestati borba za prava Srba koja im pripadaju kao jednom od konstitutivnih naroda u Kantonu 10. Izboriće se, tvrdi on, da se u glamočke škole, osim hrvatskog i bosanskog, mora napokon uvesti i srpski jezik.
„Nadamo se da će nova kantonalna vlast, koja je u fazi konstituisanja, imati više razumevanja i da će, za razliku od prethodnih, pravilno shvatiti suštinu problema, jer mi ne tražimo ništa mimo onoga što nam, kao i dugim konstititutivnim narodima, pripada po Ustavu”, rekao je Radivojša za „Politiku”.
Višegodišnje dovođenje glamočke srpske dece u poziciju da se pri upisu u školu moraju izjasniti hoće li učiti hrvatski ili bosanski jezik, na koji način gube nit sa sopstvenim nacionalnim bićem, zvaničnici Srpske razumeju kao apsurd kakav ne postoji nigde u svetu. U tom kontekstu, predsednik Odbora za zaštitu prava Srba u Federaciji BiH Đorđe Radanović, Glamoč karakteriše kao crnu tačku na svim mapama ljudskih prava.
„Glamoč je najbolji pokazatelj odnosa prema Srbima u Federaciji BiH. Srpskoj deci je uskraćeno učenje srpskog jezika i ćirilice. Nažalost, zbog toga se često događa da ta deca kada dođu u Republiku Srpsku na dalje školovanje ne znaju svoj jezik”, izjavio je Radanović za „Politiku”.
U predratno vreme u Glamoču, koji se nalazi na jugozapadu BiH, živelo je 12.500 stanovnika, od kojih je bilo 10.000 Srba. Na poslednjem popisu (2013. godine) u toj lokalnoj zajednici evidentirano je 4.200 stanovnika među kojima je bilo 43,5 odsto Srba, uglavnom povratnika.
Za razliku od Glamoča, u Drvaru i Grahovu, takođe lokalnim zajednicama sa većinskim srpskim stanovništvom koje teritorijalno pripadaju Livanjskom kantonu, srpskoj deci je omogućeno da se školuju na maternjem jeziku. Nažalost, to nije slučaj i u Bosanskom Petrovcu u Unsko-sanskom kantonu u kome su Srbi, takođe, najbrojniji. Zbog nemogućnosti da uče maternji jezik većina srpske deca iz te zajednice opredeljuje se za školovanje u Srpskoj, odnosno u opštini Drnić, udaljenoj desetak kilometara. Jer ne žele da u OŠ „Ahmet Hromadžić”, bez obzira što im je „pred vratima”, uče i lekciju o „genocidu u Srebrenici” koja je, inače, obavezno gradivo u školama širom Federacije BiH.
