„Plakao bih, vrištao bih od muke, kad vidim jadnicu koja menja teze, pa kaže ‘a zašto nisu brinuli se o ženama, žene su ugrožene’.
„Pa jesu ugrožene, svi smo ugroženi od tebe, bre, bedo jedna“, izgovorio je srpski patrijarh Porfirije samo dve nedelje posle dve nezapamćene tragedije u Srbiji, u kojima je ubijeno 18 ljudi, dok skoro svake sedmice žena strada u partnerskom nasilju.
Oštre reči govorio je za trpezom punom hrane, okružen sveštenicima i vernicima, tokom prazničnog ručka na dan Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja, pojasnila je kasnije Srpska pravoslavna crkva (SPC) detalje sa snimka koji se pojavio na društvenim mrežama.
Za 62 godine života, profil patrijarha srpskog Porfirija oslikala su mnoga lica.
Prošao je put od ljubitelja rok muzike, studenta i monaha, do vladike, člana Republičke radiodifuzne agencije (RRA), penjući se kroz crkvenu lestvicu do mitropolita, pa sve do poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Hrvoje Klasić, njegov prijatelj iz perioda boravka u Hrvatskoj, gde je obavljao funkciju mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, kaže da je Porfirije dolaskom na čelo SPC dobio „istorijsku priliku“ da pomogne da se srpsko društvo menja i po dužini i po širini.
„’Nemoj bežati od odgovornosti, nemoj se prilagođavati sredini, prilagođavaj sredinu svojim stavovima’ govorio sam mu i doista sam mislio da su ispred vremena, bar vremena u Srbiji.
„Pokazivao je naklonost, ali je očito odlučio da se on prilagodi Srbiji, a ne da Srbiju prilagođava sebi, što mi je posebno žao“, kaže Klasić, profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu, za BBC na srpskom.
Mnogo manja očekivanja imala je Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, koja kaže da postoji kontinuitet SPC i njenog delovanja od devedesetih godina, uz kratke prekide koji nastaju kada na čelo crkve dođe neko ko može da promeni retoriku.
„Ovo što je patrijarh izgovorio vidim kao apsolutno nedopustivu i nedostojnu stvar s njegove pozicije vodećeg čoveka u crkvi“, kaže Ignjatović.
Nije ovo prvi put da je poglavar, u srpskom društvu uticajne SPC, izašao iz protokolarnih okvira.
Uz otvaranje naloga na Instagramu, pamte se i čestitke za rođendan Radiju 202, najmlađem članu porodice Radio Beograd, gde je u emisiji otkrio delić muzike koju voli da sluša.
Poglavlja ovog teksta nazvana su odabranim stihovima njegovih omiljenih pesama iz te emisije.
‘Odbrana i poslednji dani’
Tanja Ignjatović smatra da su patrijarhove reči „direktno omalovažavanje žene i žena“.
„Ti mehanizmi degradiranja i okrivljavanja onoga s kim niste istomišljenik je u osnovi svakog nasilja.
„To omogućava svakom nasilniku u ovoj zemlji da se istim i još težim rečima odnosi prema svim ženama, svojoj ženi u kući, bez osećaja krivice i odgovornosti“, kaže ona za BBC na srpskom.
Iako su mnogi od patrijarha tražili izvinjenje za poslednje istupe, iz Crkve je stiglo saopštenje u sličnom duhu.
Razjasnili su da je snimak nastao u razgovoru sa sveštenicima i vernicima kada je patrijarh „oštro i sa gorčinom govorio o kampanji koju protiv Crkve vode pojedini državni funkcioneri i takozvani antirežimski mediji“, prenela je SPC.
Uz ironičan naslov „Nova srpska serija: ‘Dobar dan, dobra ženo’“, pojašnjeno je da se uvreda odnosila na poverenicu za ravnopravnost Brankicu Janković, kao i da Crkva – očekuje izvinjenje.
„Jer, zima definitivno prolazi… Nema više mrazeva, a kamenje nije svezano…“, oštrim rečima završava se dopis SPC.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković ocenila je patrijarhove reči kao duboko ponižavajuće i uznemiravajuće.
„Dodatno zabrinjava što takve reči dolaze u trenucima izuzetno teškim za naše društvo, u kojima smo se suočili sa dve velike tragedije i kada nam smrtno stradaju najranjiviji u društvu – deca i žene.
„U danima tuge i bola, i kada brojimo 18. ženu žrtvu porodičnog nasilja, i dok su žene izložene raznim oblicima diskriminacije, nasilju i agresiji, najmanje što se očekuje od svih nas je da imamo svest o težini i odgovornosti za izgovorene reči“, zaključila je Janković.
Željko Injac, verski analitičar, ukazuje da se „pravoslavni duhovnici ugledaju na svetitelje, a da svetitelji nikad nisu bili formalisti niti politički korektni“.
„Naprotiv, bili su oštri kritičari devijantnih pojava u društvu, državi, pa i samoj crkvi i često su zbog oštrih reči i stradali“, naveo je on u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.
Do objavljivanja ovog teksta iz Srpske pravoslavne crkve nisu odgovorili na pitanja BBC-ja.
Kako su objasnili u telefonskom razgovoru, u gužvi su jer je Sabor u toku, te će odgovore najkasnije poslati do nedelje ili ponedeljka ujutru 22. maja.
Povod za poslednje oštre reči patrijarha bila je polemika o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti koji je stupio na snagu 2021, ali bi od sledeće godine mogao da se nađe u udžbenicima.
Zanimljivo je da je patrijarh, boreći se protiv rodno osetljivog jezika, iskoristio upravo rodno osetljiv jezik pominjući „jadnicu i bednicu“, napominje koordinatorka AŽC.
„Upotrebio je jezik za koji tvrdi da dolazi sa Zapada i da temeljno udara na porodicu i srpske pravoslavne vrednosti, što je potpuna besmislica“, kaže Ignjatović.
U obraćanju pred najveći hrišćanski praznik Uskrs, patrijarh je pre mesec dana mnoge iznenadio lingvističkim osvrtom.
„Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakona koji to nasilje nameću.
„Naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života“, deo je njegovog govora.
Posle „dva nezapamćena masakra“ i sve većim brojem ubijenih žena iz godine u godinu, svaka javno izgovorena reč mora da bude pažljivo odmerena i birana, kaže Tanja Ignjatović.
Prema podacima AŽC-a, u Srbiji je u 2022. ubijeno 25 žena i jedna devojčica, što je više od prethodne 2021. kada je uglavnom u partnerskom nasilju život izgubilo 20 žena.
U prvih pet meseci tekuće godine ubijeno je 15 žena i dve devojčice.
Govorio je Porfirije i o nasilju nad ženama, mada možda ne tako često kao o jeziku.
U besedi iz oktobra 2022. oštro je osudio svaki vid nasilja ističući da su „za hrišćane naše majke i žene i sestre svetinja.“
„Nezamislivo je i bolno nasilje nad njima, a činjenica je da su muškarci – kukavice i slabići – samo u poslednje dve godine u Srbiji ubili više od 40 žena, a za poslednjih 10 godina, oko 300!
„Koliko je još njih koje su u porodicama, na radnim mestima i drugde izložene svakojakim torturama, Bog zna.
„Kakvi smo mi to ljudi kada nam supruge beže iz doma u sigurne kuće? Koliko sigurnih kuća treba da sagradimo da bi bilo manje zlostavljanih i ubijenih žena?“
„Odbrana i poslednji dani“ album je beogradske grupe Idoli, objavljen 1982. godine.
‘Knockin’ On Heaven’s Door’
Rođen je 1961. godine u Bečeju, kao prvo od troje dece Radivoja i Radojke Perić, koji su se, posle Drugog svetskog rata, iz sela Osinje kraj Dervente u Bosni i Hercegovini doselili u Vojvodinu.
Na krštenju je dobio ime Prvoslav.
Osnovnu školu završio je u Čurugu, naselju u Bačkoj, na desnoj obali reke Tise, na pruzi Bečej – Novi Sad.
Ljubav prema rokenrolu, zbog čega su ga kasnije zvali i „rok vladikom“, javila se još u dečačkim danima.
„Kao dečkići išli smo kod seoskih domaćina da radimo u polju, kopali smo kukuruz, repu, hmelj, znojili se da bi zaradili neki novac da odemo na more i na koncerte, da kupimo ploče i farmerke, koje su tada bile naš znak raspoznavanja.
„Slušali smo Dženis Džoplin, Boba Dilana, Džetro Tal, a kasnije su došli ovi domaći, Azra, Smak, Leb i Sol i ostali“, prisetiće se u jednom intervjuu njegov školski drug Dušan Delić, koji se danas bavi muzikom.
Iz Čuruga odlazi u Novi Sad, gde 1980. završava gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“, navodi se u njegovoj zvaničnoj biografiji.
Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu u 1986. godine, a godinu dana pre toga zamonašen je u manastiru Visoki Dečani.
„Monah sam postao jer sam u Crkvi tragao za onim što ona zaista nudi i zbog čega jedino postojimo na ovom svetu, jer Bog nije ni Hrvat, ni Srbin, ni Nemac – on je ljubav, a Crkva nije na ovom svetu da bismo mi bili bolji ljudi, ili da bi se bavila socijalnom pravdom.
„Ona postoji jer nema čoveka koji se ne pita o smislu svojeg postojanja“, objasniće godinama kasnije zbog čega se zamonašio.
Po završetku fakulteta otišao je na postdiplomske studije u Atinu gde je ostao do 1990. godine.
Pesmu Knockin’ On Heaven’s Door prvi put je otpevao američki pevač i tekstopisac Bob Dilan 1973. godine.
‘Bože, oprosti nam, pruži ruku i pomiluj nas’
Te iste godine, po blagoslovu episkopa bačkog Irineja, odlazi u manastir Kovilj.
Tamo je 21. novembra 1990. godine postavljen za igumana.
Bilo je to vreme zveckanja oružja i urušavanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Manastir je posećivao veliki broj ljudi iz Novog Sada i Beograda koji su upravo u igumanu Porfiriju videli duhovnika, oca i prijatelja, govori otac Branko Ćurčin, duhovnik zajednice za BBC na srpskom.
„On je bio otkriće za mlade ljude u to vreme, jer ih je razumeo, razumeo je njihov jezik, potrebe, tu su dolazili i oni sa problemom zavisnosti.
„Kako se njihov broj sve više povećavao, a tehnički više nisu mogli da borave u manastiru, ukazala se potreba da se napravi nešto slično tome“, objašnjava.
Na predlog Porfirija napravljena je 2005. zajednica Zemlja živih, priznata kao najuspešniji projekat za lečenje narkomanije, u saradnji sa brojnim psiholozima, lekarima, sociolozima i kriminolozima.
„On je spojio moderno i tradicionalno, štićenici tu borave besplatno, imaju individualne i grupne psihoterapije i 80 odsto ljudi koji prođe kroz 30-mesečni program se oseća bolje.
„On je zaslužan za to i njegov osećaj za ljude i empatija koju on ima – u tome je tajna njegovog uspeha.“
Kroz ovu zajednicu, sa kampovima širom Srbije, prošlo je oko 6.000 ljudi, dodaje otac Branko.
Bože, oprosti nam, pruži ruku i pomiluj nas stihovi su pesme Molitva beogradske rok grupe Partibrejkers.
‘Biti isti, poseban, slobodan, biti samo svoj’
U periodu kada postavlja temelje Zemlji živih, Skupština Srbije ga kao predstavnika crkava i verskih zajednica bira za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA), kasnije Regulatorno telo za elektronske medije (REM).
Tri godine kasnije, u svešteničkoj mantiji seda u predsedničku fotelju ovog tela za medije.
„Upoznali smo se u prostorijama RRA, on sa mantijom, ja sa kravatom.
„Počeli smo da sarađujemo, diskutujemo, razmenjujemo mišljenja i tako 11 godina“, kaže Goran Karadžić, bivši član RRA i Porfirijev tadašnji zamenik.
U vreme njihovog mandata odlučeno je da psovke i nepristojni izrazi u rijaliti programima, poput Farme na televiziji Pink, moraju da budu zvučno prekriveni (bipovani), a počelo je i emitovanje brojnih verskih radio stanica i religijskih emisija.
Posebnu pažnju javnosti privukao je i propali konkurs za dodelu pete nacionalne frekvencije kada su isto glasova imali i TV Nova i Kopernikus.
Glasanje je dva puta ponovljeno, nijedna televizija nije dobila pet glasova.
Nacionalnu frekvenciju trenutno imaju televizije Prva, Hepi, B92 i Pink, dok je peta frekvencija, koja je nekada pripadala televiziji Avala, deset godina neraspoređena.
Pravilnikom koji je REM doneo 2014. godine propisano je da su obavezni informativni, dečji, naučno-obrazovni, dokumentarni i kulturno-umetnički sadržaji kao minimum programskih uslova.
Posle decenije poznanstva, Karadžić kaže da je današnji poglavar SPC-a jedna od najtolerantnijih osoba koju je upoznao.
„Kada je postao patrijarh, sretali smo se s vremena na vreme, ali on se nije promenio ni milimetar, što mi je potvrdila i njegova čestitka upućena novom gradonačelniku Zagreba, dan pošto je izabran na toj funkciji.
„Mi nikada nismo imali isti pogled na svet, ali nismo ni razmenili nijednu reč koja u sebi nosi negativnu emociju“, dodaje on za BBC na srpskom.
Patrijarh Porfirije je 2021. čestitao je Tomislavu Tomaševiću, kandidatu zeleno-leve koalicije „Možemo“ izbor za gradonačelnika Zagreba sa željom da njegov mandat bude ispunjen prosperitetom i blagostanjem za sve Zagrepčane, bez izuzetka.
Biti isti, poseban, slobodan, biti samo svoj deo su pesme Hoću da znam koju izvodi grupa Partibrejkers.
‘Zagreb i ja se volimo tajno’
Iz medijskih, tadašnji vladika se otisnuo u crkvenu misiju izvan granica Srbije.
On je 24. maja 2014. izabran za mitropolita zagrebačko-ljubljanskog SPC.
U dobro poznatoj crnoj mantiji, sa grupom saradnika, otišao je u glavni grad Hrvatske, bivše jugoslovenske republike, i sedam godina pokušavao da zakrpi porušene mostove između Zagreba i Beograda.
Stavljanje crkve na stranu ratne politike Slobodana Miloševića tokom 90-tih godina 20. veka, o čemu je pisao verski analitičar Mirko Đorđević, ostavilo je dubokog traga na odnosima dva društva.
Porfirije je uradio nešto što je do tada bilo nezamislivo, smatra Hrvoje Klasić, profesor zagrebačkog Filozofskog fakulteta.
„On je sedeo sa nama u centru grada na kafi, svako je mogao da mu priđe, ljudi su u dućanima znali šta on voli da kupuje, uvek u mantiji, odlazio je na džez koncerte, okupljao veliki broj ljudi, sećam se da je na pojedinim proslavama bilo različite muzike od rokenrola do zabavnih pesama.
„Vladala je normalizacija koju niste mogli ranije da vidite – pa vi ne možete rimokatoličkog sveštenika vidite na koncertima, a kamoli da se druži sa ljudima iz šou biznisa“, priseća se Klasić Porfirijevog boravka.
Zagrebački profesor je prisustvovao mnogobrojnim neformalnim druženjima gde je stekao utisak da je reč o „tolerantnom i liberalnom čoveku“.
„Njima su uglavnom prisustvovali Hrvati, mahom ateisti, a nije bilo teme o kojoj se nije govorilo, on nikada nije rekao da mu neka tema smeta, razgovaralo se, što nedostaje društvu.
„I njegove poruke su tada bile drugačije, Srbi generalno, a i pripadnici SPC-a nisu bili poželjna skupina, on je to shvatio i tako se i ponašao.
„Nije se nametao stavovima, već je radio na međunacionalnim odnosima“, dodaje Klasić.
Posle Porfirijevog ustoličenja za patrijarha, njih dvojica su se nekoliko puta sreli.
„Kasnije sam shvatio da je jedno kad je čovek u manjinskoj poziciji, a drugo kada je dominantna većina, posebno kada ste u važnom telu te većine.
„Mislim da mu je boravak u Zagrebu bio važno iskustvo, iako se to ne vidi iz poslednjih izjava“, dodaje.
Profesoru se sada čini da je SPC za patrijarha mnogo više srpska, a tek onda hrišćanska pravoslavna, što mu je, kako kaže, zasmetalo.
„Imao je šansu da duhovnim autoritetom, kao u Hrvatskoj, stvori toleranciju prema slabijima, drugačijima, suživot sa različitim, a deluje mi da je to propustio u trenucima kada je nacionalizam dominantan u srpskom društvu.
„Da li je šansu sasvim propustio, pokazaće vreme“, ukazuje Klasić.
Duže od decenije Porfirije je bio i predsednik Upravnog odbora srpskog privrednog društva „Privrednik“ u Zagrebu, koje obezbeđuje stipendije za veliki broj nadarenih, a siromašnih učenika i studenata, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.
Arsen Dedić, hrvatski kompozitor i pevač otpevao je prvi put Zagreb i ja se volimo tajno 1984. godine.
‘Over the rainbow’
Na talasu zagrebačke i regionalne popularnosti, Porfirije stiže na tron Svetog Save.
Pre dve godine, kao tek izabrani patrijarh, obukao je zaštitno medicinsko odelo (skafander) i obišao obolele od korona virusa, emotivno izrazio saučešće porodici preminulog muzičara i pesnika Đorđa Balaševića, čestitao pobedu najboljem teniseru sveta Novaku Đokoviću i uručio pomoć porodicama kojima je zemljotres razrušio kuće u okolini Petrinje u Hrvatskoj uz poruku: „Računajte na nas“.
U duhu modernosti i tolerancije tumačen je i njegov prvi intervju u kom je izrazio spremnost da crkva prihvati istopolne zajednice dok god se one ne nazivaju brakom.
Upravo ova izjava ulila je nadu Marku Mihailoviću, LGBT aktivisti iz Beograda.
„Bio sam prijatno iznenađen njegovim stavom, pomislio sam da je na čelo crkve konačno došao racionalan čovek“, govori on za BBC na srpskom.
Godinu i po dana kasnije, taj utisak mu je pokvario niko drugi do sam patrijarh odlukom da ne podrži održavanje Evroprajda, evropske manifestacije na kojoj se slave ljudska prava i prava LGBT zajednice.
„Ova tema je nama veštački nametnuta i potpuno je suprotna sistemu vrednosti našeg naroda, a isto tako i naše braće i sestara drugih vera i nacija sa kojima živimo.
„Stoga otkazivanje ove manifestacije smatram ispravnim“, glasilo je patrijarhovo objašnjenje.
Mihailoviću je, kako kaže, bilo šokantno „da se poglavar jedne vere koji u svojim načelima ima mir, razumevanje i neosuđivanje, uključuje u strašnu kampanju koja je praktično pozivala na nasilje“.
Ove patrijarhove reči zaparale su uši i Hrvoju Klasiću.
„’Imate na tom skupu i vernike koji idu u istu crkvu kao i vi, veruju u istog Boga kao i vi.’
„’Ne razumem kako vam to smeta, a nije vam smetalo da se u Zagrebu družite sa ateistima i bivšim komunistima koji su sušta suprotnost onom što vi verujete’“, uputio mu je Klasić pitanje.
Porfirije je umeo da sluša, ali bi, kaže Klasić, uvek postupao po svom.
„Delovalo mi je da, šta god bih mu preporučio, to bi njemu bilo suvislo, ali bi govorio da ‘nije u Srbiji vreme za to, da Srbija to ne može’“, dodaje on.
Verski analitičar Injac smatra da patrijarh ni tada, a ni sada nije odstupio od hrišćanskih načela.
„Istina, nije se poneo ni kao budista ili hipik, kako su mnogi očekivali, a koji zapravo poistovećuju pravoslavlje sa te dve pojave.
„Ali realno nije, kako to crkva kaže, ni ‘osudio grešnika, već greh’: ako očekujemo od patrijarha da na pravo mesto postavi svoju popularnost u medijima ili dopadljivost narodu, onda možemo da mu zameramo što je ostao dosledan hrišćanskim načelima“, dodaje.
Patrijarh Porfirije postavljen je na mesto poglavara Srpske pravoslavne crkve u Sabornoj crkvi u Beogradu, u februaru 2021, a godinu i po dana kasnije obavljen je i završni obred njegovog ustoličenja u manastiru Pećka patrijaršija na Kosovu.
Manastir u zapadnom delu Kosova već osam vekova predstavlja važno mesto za vernike SPC, jer čuva svešteni tron u koji se ritualno uvode srpski arhiepiskopi i patrijarsi.
Patrijarh je u prvom televizijskom gostovanju posle ustoličenja naveo da u ovom trenutku, fizički, srpska država nije prisutna na Kosovu u punom smislu te reči, ali da je „suštinski Kosovo deo Srbije“.
„Kosovo nije samo geopolitičko pitanje za nas, nego je to zaista za nas tema našega identiteta“, izjavio je on.
On će u narednim obraćanjima ponavljati da je „Kosovo za nas zavet, koji je vezan za Novi zavet“.
U funkciji patrijarha redovno se prepliću verska i politička uloga, što je često bio slučaj kroz istoriju.
Drugog dana zasedanja Sabora, u jeku polemike u javnosti oko uvreda koje je izneo, patrijarh je sa mnogim vladikama bio na ručku kod predsednika Vučića, a takvi sastanci nisu retkost poslednjih dve godine, što je bio slučaj i za vreme prethodnog patrijarha Irineja.
Sveti arhijerejski Sabor, kojim predsedava patrijarh, predstavlja zakonodavnu i vrhovnu vlast u okviru SPC.
Marko Mihailović smatra da država manipuliše SPC-om i da se ova institucija po potrebi uključuje kada je reč o nekim temama, što je veruje i sada slučaj, ali da je s druge strane i patrijarh politizovao sopstvenu poziciju.
Možda vas zanima
„Rastao sam u okruženju koje je imalo prilično čvrst odnos sa SPC-om, moja baka dolazi iz porodice gde je bilo vladika.
„Ponižavajuće je da se religijski lideri indirektno ili direktno bave politikom, posebno kada politika pokušava da doprinese ili izazove problem“, zaključuje on.
Over the rainbow jedna je od pesama koja se našla na užem spisku omiljenih pesama patrijarha Porfirija, ali u džez stilu, u izvedbi Kit Džereta.
