Srbi najugroženiji narod u Evropi

Malo je pažnje, i nimalo reakcija među ovlašćenim zastupnicima evropskih vrednosti i dežurnim braniteljima ljudskih prava, izazvala vest da je kosovska policija podnela krivičnu prijavu protiv dvadesetogodišnjeg Bobana Đuzića iz sela Mogila u opštini Klokot. Đuzić je, naime, svojim leđima nasrnuo na nož jednog Albanca.

Pa je zbog toga dva puta uboden tim nožem u leđa; objavljena je i fotografija rana kojima je zaslužio krivičnu prijavu.

Uhvatila je kosovska policija i te Albance, njih trojicu, koje je svojim leđima na njihov samo jedan nož napao Boban Đuzić. Pušteni su kućama, a Bobanovom mlađem bratu komšije Albanci sad prete da će proći isto. Jedan od napadača došao je i pred kapiju porodice Đuzić, nije im se izvinio, što znači da je zapretio, oni su to prijavili policiji, policija nije preduzela nikakve mere.

Na Kosovu i Metohiji postoji i nešto što se zove Euleks i kaže da se u ime Evropske unije tamo bavi vladavinom prava. Doduše, glavni Euleksov sudija, Britanac Malkolm Simons svojevremeno je, posle 10 godina rada, tu misiju opisao kao ”farsu”, pa su ga zbog te indiskretnosti kaznili i poslali kući. I sam Simons je, inače, odgovarao sopstvenom opisu evropske misije budući da taj glavni sudija nikada nije ni bio sudija u svojoj zemlji. No sve to što nam ovamo šalju kao ekspertsku pomoć, a mi joj se snishodljivo radujemo kao da ona to jeste – i ekspertska i pomoć a mi bez nje bespomoćni, predstavlja neku drugu, i ne manje bolnu temu.

Osuda bez osude

U svakom slučaju, poput kosovske policije, ni Euleks se svim onim povodom iz Mogile kod Klokota nije oglasio. Naravno, niko to ozbiljno nije ni očekivao kad su se, posle ranjavanja Stefana i Milana Stojanovića na Badnji dan u Štrpcu, iz te misije Evropske unije oglasili tako što su osudili ”napad na dečaka i mladića”. Kao da su Stefan i Milan napadnuti zato što su dečak i mladić a ne zato što su Srbi koji su za Badnji dan nosili badnjak.

Ne treba ni podsećati da je na njih pucao Albanac, štaviše pripadnik kosovskih bezbednosnih snaga koje nadgledaju i svojim standardima obučavaju Euleks i njihove kolege iz NATO-a; kakvi standardi, takva i obuka, ovo nije ironija nego istina.

Naravno: nije glavni problem onaj što puca nego onaj što mu je to omogućio.

Ne oglašavaju se svi oni, makar da deklarativno iskažu nezadovoljstvo, ni zato što je Srba u Orahovcu bilo pet hiljada, a danas svi koji su preostali žive u jednoj ulici kao u getu. Njihova ulica duga je 150 metara, u njoj su i ambulanta, i škola, i crkva. Tu, kažu, odrasta i sedamdesetoro dece, zamislite takvo odrastanje.

Ili odrastanje Bobana Đuzića i njegovog mlađeg brata sa onakvim komšijama u Mogili kod Klokota.

Ili u Gojbulji kod Vučitrna. U Ljuboždi kod Istoka. U Babinom Mostu u kome je bila postavljena Kneževa večera pred Kosovsku bitku. Srbe su tu, u njihovom getu, opasali betonskim zidom jer su se mimo sela vozikali putem Mitrovica–Priština i, iz zabave, iz automobila pucali po njima rafalnom paljbom.

Kakva zabava. Inače, norveški Kfor je tu imao kontrolni punkt – pa zato onaj zaštitni zid, ne samo zbog Srba.

U južnom delu Kosovske Mitrovice srpski geto je crkvena porta, tu živi jedina srpska porodica oca Nenada Stojanovića. U Đakovici je čitav srpski geto – jedan stan.

Prećutno odobravanje

Da li je normalno da jedan evropski narod danas živi u getu?

I da se o tome ćuti, dakle, odobrava. Da Evropska unija, čija je misija na Kosovu da tamo gradi njihovu državoliku tvorevinu po svojim standardima, i NATO, koji je tamo na istom zadatku, dopuštaju da sve to postoji, što znači da baš tako i treba da postoji. Sa Srbima u getu koji čak nemaju prava ni da svoja leđa podmetnu pod njihove noževe.

Ali nije samo to, jer reč je o pravilu koje prevazilazi administrativne linije južne srpske pokrajine.

Jednako je prećutana, dakle, odobrena – ili obrnuto: odobrena pa prećutana – i izbeglička kolona iz ”Oluje” duga 250 hiljada Srba. Ili Sarajevo kakvim se ponose kao multietničkim.

U Sarajevu je 1991. bilo bar 157.000 Srba; na poslednjim izborima srpske stranke u čitavom Kantonu Sarajevo dobile su, precizno, 597 glasova. I nikome ništa, osim što su Srbi, kada su odlazili sa Grbavice, sa sobom poneli i svoje mrtve da ih ne bi skrnavili kao što to čine svih ovih godina po Kosovu i Metohiji uz nadzor Euleksa i NATO-a. Pa je američki Radio Slobodna Evropa, koji je osnovala CIA, zadovoljno konstatovao da je taj 19. mart 1996. bio ”dan kad je Grbavica vraćena Sarajevu”.

Ovaj izraz zadovoljstva nikoga ne treba da čudi. A zahvaljujući američkom generalu Kertisu Skaparotiju znamo i zašto. On je, kao glavni komandant američke vojske u Evropi, pod zakletvom u Senatu svedočio o tome da njegovim poslodavcima problem predstavlja čitav ”srpski narod na Balkanu”.

Možda ne baš i svaki pripadnik tog naroda, ali poznate su već takve pojave kroz istoriju. Ono što se nekada označavalo kao kapo sada se identifikuje kao nevladina organizacija; moralni kvalitet koji ih povezuje je delovanje protiv sopstvenog naroda u korist okupatora zarad nešto sitnog, ličnog profita.

Ostatak pak naroda, pa i srpskog, nema nikakvog razloga čak ni to da očekuje, svaki optimizam je u tom pogledu jalov koliko i neopravdan.

Izaći iz geta

A zašto je tako, objasnio nam je Simor Herš, američki novinar nesumnjive reputacije i integriteta koje gradi decenijama, tako što je obelodanio ko – Amerikanci i Norvežani, eto ko – stoji iza uništenja gasovoda Severni tok. Možda i najvažnije novinarsko otkriće 21. veka.

Tek će se razmišljati o svem značaju tog događaja – počev od zastrašujućeg pitanja gde je granica eskalacije, jer ovako nešto još nikad nije počinjeno – ali jedan aspekt zaslužuje sad posebnu pažnju.

Amerikanci su, naime, gasovode uništili iako su bili potpuno svesni kakvu će to štetu naneti njihovim evropskim saveznicima i prijateljima. Rast cena energenata, zatvaranje fabrika, otpuštanja, pad standarda življenja sa svim propratnim posledicama; nema tog poslovnog modela koji može da preživi pet ili deset puta skuplju energiju koja ga pokreće.

Posebno su se ciničnim tu pokazali Norvežani. Ne samo što su sopstvenim prijateljima, saveznicima i komšijama, takoreći, zabili nož u leđa nego su onda, na njihove molbe da im svoj gas prodaju s popustom, hladnokrvno odgovorili da ne mogu da im ga prodaju ispod cene koju je odredilo tržište. Razume se, prećutali su da je ona poslovična nevidljiva ruka tržišta zapravo bila njihova i američka. Potom su se čak i pohvalili kako je njihova naftna i gasna kompanija ”Ekvinor” zabeležila rekordni profit.

Te otuda i pitanje. Kada su tako nešto spremni da urade svojim prijateljima i saveznicima, šta su sve spremni da urade onima koje su i javno i pod zakletvom proglasili za neprijatelje?

Boban Đuzić iz Mogile kod Klokota dobro zna odgovor na to pitanje. Osetio ga je na svojoj koži, i to dva puta, s leđa.

A svi smo im mi, Srbi, taj Boban Đuzić iz Mogile kod Klokota. Razliku među nama čini samo domašaj njihove ruke u kojoj je nož.

Krajnje je vreme da to shvatimo. Da shvatimo da jesmo najugroženiji narod Evrope, i ko nas ugrožava. Već i zato što je to nužan korak ka oslobađanju iz geta u kome im je tako normalno da nas drže.