Kolektivni Zapad ponovo govori jezikom ultimatuma kada je reč o Srbiji. Kako drugačije nazvati Lajčakovo javno upozorenje u stilu Vita Korleonea uoči briselskog sastanka Vučić-Kurti 27. februara o posledicama odbijanja tzv. francusko-nemačkog plana:
„Odbijanje tog predloga bi značilo odbijanje normalizacije odnosa i odbijanje evropskog puta, na to bi reagovale SAD, međunarodna zajednica i EU i ne želim da ulazim sada u to koje bi bile negativne posledice. Mislim da je svima jasno da se ne govori ‘ne’ Evropskoj uniji i Americi…“
Taj plan javnost u Srbiji, kojoj se ponovo neuvijeno preti od strane Zapada – koji insistira na daljem lažnom predstavljanju pod imenom „međunarodna zajednica“– nije videla. To su zasigurno te „zapadne vrednosti“ koje bi trebalo već jednom da prihvatimo – da naši politički predstavnici prihvate nešto neposredno povezano sa sudbinom zemlje bez našeg znanja. Umesto toga, primorani smo da sklapamo mozaike iz raznih verzija koje su puštane kao probni baloni preko raznih medija tokom poslednjih meseci.
Na osnovu svih tih različitih – a suštinski sličnih – verzija već su mnogi upućeni posmatrači zaključili da se radi o pristajanju Srbije da svoju istorijsku, krvlju natopljenu i svetinjama zasejanu zemlju tretira kao posebnu državu. Odnosno, radi se o ultimativnom zahtevu za faktičko priznanje. To nam je i potvrdio „neimenovani evropski zvaničnik“, rečima da će Srbija biti „suočena sa ultimativnim zahtevom da prihvati tzv. evropski plan iako on predviđa de fakto priznanje samoproglašene nezavisnosti južne srpske pokrajine“.
Scene kao iz „Kuma“
A o ozbiljnim posledicama prihvatanja ovakvog dokumenta govorio je početkom ove godine ne bilo kakav „neimenovani zvaničnik“ već Ministarstvo spoljnih poslova Slovačke – jedne od 4 NATO, odnosno 5 EU država koje još uvek nisu priznale lažnu tvorevinu:
„Kao što smo rekli i više puta ponavljali, stav Slovačke prema Kosovu zasniva se na deklaraciji Nacionalnog saveta Republike Slovačke iz 2007. Svaka promena slovačke pozicije o tom pitanju zavisiće od normalizacije odnosa Beograda i Prištine.“
U doba svesnog zapadnog zaoštravanja globalne situacije i militarizacije sopstvenih društava i čitavog evropskog kontinenta, a s obzirom da crna rupa zvana „Kosovo“ nikad ne bi mogla da bude primljena u EU bez gubitka i ono malo preostalog kredibiliteta koje taj sve manje dobrovoljni savez država ima – jasno je da se cilja na što brže NATO-integracije tog dela srpske teritorije.
Zbog toga je u nedavnoj poseti Beogradu visoki NATO zvaničnik Havijer Kolomina takođe koristio jezik pravo iz Kopolinog „Kuma“:
„Znamo da je predlog na stolu, francusko-nemački predlog, predlog EU. NATO veoma podržava napore EU u tom pogledu. Ja sam predsedniku Vučiću i ministru Dačiću veoma jasno preneo poruku da će NATO podržavati taj plan i da stoga očekuje od Srbije da stane iza toga.“
U isto vreme, razume se, NATO sprovodi nelegalnu obuku buduće „kosovske vojske“. Sve u skladu sa zapadnim „poretkom zasnovanim na pravilima“, koje politički Zapad menja i prilagođava shodno svojim potrebama, ponekad na dnevnom nivou.
Već i vidimo ponavljanje pristupa iz Rambujea u februaru i martu 1999. Kao što su tadašnji predstavnici Prištine na kraju pristali da ih krvoločna i iskompleksirana Madlen Olbrajt ubedi da prihvate „sporazum“ za koji se znalo da ga Srbija mora odbiti, tako i Kurti sada uverava američkog izaslanika Dereka Šolea da Priština prihvata ono što bi trebalo da bude neprihvatljivo za Beograd.
Da li je moguće priznanje?
No, da li je faktičko priznanje najvažnijeg dela sopstvene zemlje i identiteta stvarno neprihvatljivo za današnji Beograd? U ime onih koje predstavlja, Lajčak tvrdi da jeste: „U poslednje vreme predsednik Vučić u januaru, a premijer Kurti u februaru su rekli da prihvataju taj predlog“. I ima osnova za to, s obzirom da je predsednik Srbije posle sastanka sa Lajčakom i diplomatskim predstavnicima SAD, Nemačke, Francuske i Italije 20.1.2023. izjavio „da smo spremni da prihvatimo koncept i radimo na implementaciji predloženog sporazuma, s tim što sam napravio vrlo jasnim jednu stvar i pokazao svu brigu i rezervisanost po jednom važnom pitanju“.
Naravno, tadašnja izjava predsednika Srbije ne može zadovoljiti Zapad, koji uvek traži da svaki faustovski ugovor kojeg vam poturi bude i potpisan, što je Lajčak jasno stavio do znanja:
„Znači vreme je sazrelo da organizujemo sastanak u Briselu i očekujemo od naših partnera sa zvanično i javno prihvate taj predlog i da razgovaramo o njegovoj implemntaciji što je cilj našeg sastanka u ponedeljak.“
I zbog svega ovog je srpska javnost, koja je dokazano u ogromnoj većini protiv priznanja lažne države Kosovo, čak i po cenu odustajanja od EU integracija – opravdano uznemirena.
„ZSO, pa sve ostalo“
Mnogi od onih koji podržavaju način na koji je predsednik Srbije do sada vodio pregovore uzdaće se u njegovu poruku upućenu Borelju početkom februara: da će u na razgovore sa Kurtijem u Brisel ići „samo turistički“:
„Ako mislite da me zovete u Brisel i da me nagovorite da kažem ZSO istovremeno sa ne znam čim ili posle ne znam čega – nemojte da me zovete. Zovite me da dođem turistički, a nisam zainteresovan, bio sam u Briselu 200 puta. Ako me zovete, obavestite me da su isporučili ZSO, kada to isporuče dolazim da razgovaram o svemu drugom.“
Ako predsednik Srbije ostane dosledan svojim rečima, šta god nam nudili u Briselu 27. februara i kako god izgledao taj famozni francusko-nemački plan – on ga ni usmeno ni pismeno u ime Srbije neće prihvatiti dok se ne formira i na terenu ne sprovede ZSO. Čak ni suočen sa ultimatumima. Jer, to je trebalo da bude i jedan od glavnih stubova zamišljenog „miloševskog“ pristupa pregovorima – uverenje da je čak i ona prilično mršava ZSO koja je garantovana prvim i drugim Briselskim sporazumom za prištinske velikoalbanske šoviniste apsolutno neprihvatljiva.
A ako ne može čak ni takav ZSO – onda je jasno da je briselski pregovarački proces iscrpeo sve svoje mogućnosti, i da je jedina preostala opcija povratak pregovora pod okrilje Saveta bezbednosti UN.
To bi bilo jedino rešenje koje bi srpski narod bio spreman da pozdravi i podrži.