Rusko pitanje – imperija ili istorija

German Sadulajev je rekao da će nakon rata u Ukrajini „Rusija biti ili imperija, ili istorija – trećeg nema“ (ovde 29).

Ali, kakva imperija? Aleksandar Prohanov piše: „U ruskoj istoriji ima pet ruskih carstava. Prvo je Kijevsko-Novgorodsko, čije je oličenje bio knez Vladimir Sveti. Drugo carstvo je Moskovsko, sa svojim tvorcem, carem Ivanom Groznim. Treće je imperija Romanova sa Petrom Velikim. Četvrto – Crveno carstvo Josifa Staljina. A danas je Peto carstvo, čiji je tvorac Vladimir Putin.“ (ovde)

Imperija nije isto što i nacija-država. Ona je mnogonarodna: postoji vodeći narod, ali se i drugi narodi čuvaju i poštuju.

Da je rusko carstvo Romanovih bilo kao Španija, Britanija ili SAD, danas ne bi bilo nikoga u centralnoj Aziji, Sibiru i Kavkazu a da nije Rus ili makar pravoslavac. Tek u doba SSSR: kada se u januaru 1938. sastao Vrhovni Sovjet, Izvestija je izašla na 11 jezika (ovde, 39).

Ruski i rusijski

U ukazu predsednika Putina iz 2018. „O izmenama Strategije državne nacionalne politike Ruske Federacije do 2025. godine“ uvodi se pojam „rusijske nacije“ (rossiйskaя naciя), koja je određena kao „mnogonacionalni narod Ruske Federacije“ (mnogonacionalьnый narod Rossiйskoй Federacii; up. ovde).

Obratimo pažnju da Rusi prave razliku između prideva „ruski“ (russkiй) – koji se odnosi na etničke Ruse, i „rusijski“ (rossiйskiй) – koji se odnosi na sve građane Rusije, bez obzira na etničko poreklo. Zato kažu „ruski jezik“ (russkiй яzыk) ili ruska književnost (russkaя literatura), ali: „rusijska zastava“ (rossiйskiй flag), „rusijska vlada“ (rossiйskoe pravitelьstvo), ili „rusijsko državljanstvo“ (rossiйskoe graždanstvo).

Taj osećaj za polietničku Državu, naslednicu panhrišćanske Βασιλεία Ῥωμαίων, Solonjevič definiše ovako: „Imperija biva tim jača što se u njoj udobnije osećaju svi narodi i plemena koji je naseljavaju.“ (ovde 22)

Ovaj imperativ „udobnosti“ za sve narode, Solonjevič (23) dedukuje iz osnovne ideje: „Imperija je mir“ (Pax Romanum). To znači da u imperiji prestaje međusobni rat plemena i naroda. Pošto se uspostavi Velika Država, „svi narodi žive i razvijaju se u miru“ (isto).

Upravo zbog te ideje, Rossiйskaя Imperiя ne samo da je sačuvala svoje narode, nego je njihove pripadnike učinila u svemu ravnopravnim. Oni su se, kao i etnički Rusi, jednako uzdizali u trgovački, preduzetnički, činovnički ili vojnički stalež. Jermeni Mantašev i Lijanozov bili su naftni magnati, Jermenin Loris-Melikov bio je ministar unutrašnjih poslova, Poljak Čartoriskij bio je ministar inostranih dela, Nemac Bunge bio je premijer, ministri su, takođe, bili i Grci, Tatari… (101, 152).

Solonjevič nas pita da li je u Britaniji neki Hindus mogao da bude ministar? Ili u kolonijalnoj Francuskoj kakav Arapin član Senata? Ili u Kajzerovoj Nemačkoj neki Afrikanac naftni bogataš? „U Engleskoj je bilo mnogo sloboda, ali samo za Engleze. U Rusiji ih je bilo nešto manje, ali su one bile za sve. Uzbek je imao sva prava koje je imao i Velikorus.“ (101-102)

Od 150 naroda koliko je živelo u Ruskoj imperiji, podseća Solonjevič, nijedan nije bio istrebljen. Zamislimo da su Sibirom, umesto Rusa, vladali Španci ili Englezi. Koliko lomača, koliko kaznenih pohoda, koliko mučilišta bi bilo? I šta bi od sibirskih naroda danas preostalo? (288).

Duhovni poziv

Uostalom, izračunato je da je car Nikolaj II bio po krvi samo 1/128 Rus. Kao i njegova supruga, i on je bio germanske krvi – „ali većeg ruskog patriote niste mogli naći“ (ovde). On je bio hrišćanski car, što od 16. veka znači ruski car (ovde). A kako reče Dugin, „Rusi nisu nacija – Rusi su duhovni poziv“ (ovde).

U prošlom tekstu objasnio sam da ruska koncepcija Trećeg Rima ne podrazumeva svetsko carstvo, već poslednju tvrđavu hrišćanstva (ovde). Jegor Holmogorov kaže da je Zapad još od Srednjeg veka imao ambiciju svetske dominacije, samo je bilo pitanje ko će da pobedi – Svetska crkva, na čelu sa papom, ili Svetsko carstvo, na čelu sa Britanijom, Nemačkom ili SAD (ovde).

Neekspanzivni karakter Putinove Rusije, u odnosu na SAD, Nebojša Malić je slikovito prikazao (ovde) poredeći dve mape: kako izgleda podela američkih vojnih oblasti (ovde), a kako ruskih (ovde).

Današnja Rusija nema ambicija da zavlada svetom, ali, realno govoreći, ni snaga. Mendeljejev je 1907. predviđao da stanovništvo Ruskog carstva do 2000. godine može narasti na 500 miliona ljudi (v. ovde).  Ratovi, revolucije i raspad države, međutim, učinili su da Rusija sada ima 150 miliona duša. To je malo za globalnu dominaciju, gde Kina ima daleko veće šanse da zameni SAD.

Koncepcija „ruskog sveta“ i „Svete Rusi“ računa na bliskost i savezništvo šireg obima nego što je današnja Rusija – pre svega na pravoslavno istočno-slovenstvo Rusa, Ukrajinaca, Belorusa i Rusina (Karpatske Rusije; ovde). U autorskom članku iz jula 2021. Putin podrobno objašnjava zašto su Rusi i Ukrajinci (ali i Belorusi) jedan narod („odin narod, edinoe celoe“; ovde).

Međutim, čak i ako bi došlo do snažnije integracije Rusije s Belorusijom, kao i s delovima bivše Ukrajine, pa i s Kazahstanom, to bi eventualno povećalo stanovništvo današnje Rusije za još 10-15 procenata – što i dalje nije dovoljno za takmičenje u svetskoj dominaciji.

Odbraniti zemlju i narod

No, i sadašnja veličina i populacija Rusije, a pogotovo njena vojna snaga, omogućavaju suverenu politiku neagresivnog carstva: odbraniti narod i zemlju od napada, rasparčavanja i pretvaranja u koloniju. Za to je egzistencijalno nužan samostalni naučno-tehnološki razvoj. Zbog toga Putin danas procenjuje da „mesto Rusije u svetu zavisi od uspeha u razvoju veštačke inteligencije“ (ovde).

S naprednom naukom i tehnologijom (naročito u oblasti vojne bezbednosti), Rusija može biti zaštićena i slobodna da samostalno koristi svoje kolosalne prirodne resurse – pogotovo ako je tačna pretpostavka da će globalno otopljavanje učiniti Sibir prijatnijim mestom za život.

I sam ruski koncept defanzivne hrišćanske imperije pre računa na koncentraciju, nego na ekspanziju. Ceo Sibir je slabo naseljen, tim slabije što se više ide na istok.

Tako, u zapadnom Sibiru, na milion kvadratnih kilometara živi svega 20 miliona duša (ovde 319), u istočnom Sibiru, na 7,3 miliona kvadratnih kilometara ima samo šest miliona stanovnika (320), a na ruskom Delekom istoku, na 3,1 milion kvadratnih kilometara naseljeno je svega devet miliona žitelja (321).

Radi poređenja, u Bangladešu na 0,15 miliona kvadratnih kilometara živi čak 163 miliona stanovnika – više nego u celoj Rusiji.

U Rusiji se računa na moguće doseljavanje u budućnosti, najpre, dela zagraničnih Rusa, kojih ima preko 25 miliona. Tu su i ostali istočni Sloveni, najbliži po veri i jeziku, ali i svi drugi hrišćani.

Nojeva barka čovečanstva

Ruska vera redovno objavljuje vesti o hrišćanima koji se, bežeći od dehristijanizacije, doseljavaju u Rusiju (ovde). Sveštenik iz Ilinoisa Džozef Glison organizovao je Fejsbuk grupu „Orthodox Christians Moving to Russia“ (ovde).

A sveštenik iz Engleske Endrju Filips objavljuje: „Dolazi vreme kada ćemo mi, poslednji hrišćani Zapada, bez obzira na našu nacionalnost, biti prinuđeni da potražimo utočište u našoj jedinoj zemaljskoj duhovnoj otadžbini – pravoslavnoj Rusiji. Molimo ruske vlasti da nam izdaju ruske pasoše.“ (ovde)

U Rusiji čak postoji i pokret za prihvatanje hrišćanskih izbeglica nazvan „Rusija – Nojeva barka čovečanstva“. Predvodnik ovog pokreta, Sergej Pisarev, kaže: „Rusija može postati utočište za pristalice tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti, pretvarajući se u Nojevu barku čovečanstva. Kao i za vreme Potopa, takav brod bi mogao da spase one koji žele da nastave razvoj civilizacije.“ (ovde)

Eto, to je priča o današnjoj ideji carstva u Rusiji.  I koliko je tačna Sadulajevljeva sentenca da će nakon rata u Ukrajini Rusija biti ili imperija, ili istorija. Trećeg nema.