-Nikada nisam imao previše novca, niti bih se znao ponašati da imam velike pare. Svaku moju novčanu nagradu ja sam poklanjao. Odrekao sam se jubilarne nagrade za pomoć Marijani Žarković, učenici Gimnazije koja je bila u razredu sa mojim sinom. U dogovoru sa razrednim starešinom pokrenuli smo akciju prikupljanja novca i sakupili pozamašnu sumu, u svemu tome su pomogli drugi roditelji, privrednici, Crkva i kolege. Najveće zadovoljstvo osetio sam kada me je iz Italije pozvao Marijanin otac i rekao da je operacija uspešno prošla”, rekao je ovaj humani policajac za RINU.
Noseći plavu uniformu, prošao je trnovit put od pozornika na beogradskoj železnici, pa do šefa. Sve nagrade i priznanja koja je dobio, kako ističe, deo su timskog rada zajedno sa kolegama iz Priboja, Prijepolja, Nove Varoši i Beograda, sa kojima je nekada radio. Dragoje je skroman policijski oficir, tih, nenametljiv, pravičan u poslu, cenjen od kolega i sugrađana. Poštenje, humanost i dobrotu naučio je od roditelja. Policijski zanat nakon završenog školovanja u Novom Sadu pekao je od vrsnih policajaca, a sada on svoje bogato znanje prenosi na mlađe kolege.
-Humanost je osobina koja se stiče vaspitanjem i nosi iz kuće za ceo život. I ja sam tako vaspitavao i moju decu, koja će, nadam se, krenuti jednog dana mojim stopama, kako u policiji, tako i u životu. Za sve što radim imam podršku od kolega i porodice, supruge Tijane, koja je prosvetni radnik, i sinova Alekse, studenta Fakulteta za bezbednost, i Filipa, još uvek srednjoškolca – priča Bojić.
Možda vas zanima
Dva puta povređivan u službi tokom hvatanja najokorelijih kriminalaca i nagrađivan nebrojano puta. Poslednje priznanje, bronzanu medalju za zasluge u službi, Bojiću je letos povodom Dana policije uručio pomoćnik direktora policije Dragan Vasiljević.
Za izuzetne rezultate i predan rad u službi Bojić je 2002. godine nagrađen zlatnikom sa likom Jakova Nenadovića, prvog ministra srpske policije. Biran je više puta za policajca godine i meseca, a svaki put novčani deo priznanja odlazio je u humanitarne svrhe, za pomoć nejakima i deci.
Pored toga što je dva puta teže povređivan u policijskim akcijama tokom hvatanja opakih kriminalaca, ovaj humani policajac pre osam godina preživeo je možda i najtežu bitku. Imao je moždani udar i gotovo pola godine bio vezan za postelju. Da prebrodi teške dane, pomogli su mu doktori, porodica, ali i mnogobrojne kolege koje su svakodnevno dolazile i njegovoj supruzi Tijani nudili pomoć.
