Fudbalska reprezentacija Srbije započela je kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2024. godine baš kako treba – sa dve pobede, bez primljenog gola i sa čela tabele čeka naredni izazov u junu.
„Više od toga ne može, ne da UEFA“, šaljivo je prokomentarisao selektor Dragan Stojković po završetku meča, poručivši da njegov tim radi sve ono što je neophodno da bi se Srbija približila prvom plasmanu na EURO posle 24 godine. Ipak, u Podgorici se videlo i štošta zabrinjavajuće.
Jesu „orlovi“ upisali još jednu pobedu 2:0, kao protiv Litvanije, ali u većem delu susreta igra nije bila na dobrom nivou. Ranjivost ekipe se videla iz svakog ćoška stadiona „Pod Goricom“, a Crnogorci dan nakon emotivne večeri imaju za čime da žale.
U Podgorici sve drugačije kada dođe Srbija
Na dan utakmice u Podgorici, sve je ukazivalo da Srbija ima „počasti“ kakve se ne pružaju dolasku nijedne druge selekcije. Meč je bio proglašen za susret visokog rizika, a zatvaranje lokala u centru grada već od 15.00 časova pokazalo je želju policije da sve prođe u najboljem redu.
Unutar stadiona, Crnogorci kao da su želeli da se „pokažu i dokažu“ starom prijatelju posle dugog neviđanja. Tribine su bile pune kao retko kada, publika je bila energična i zdušno je bodrila domaće igrače, dok je himna „Bože pravde“ bila pozdravljena aplauzima, bez ijednog zvižduka. Baš onako kako treba da bude.
I na terenu se videla motivisana Crna Gora, selekcija Miodraga Radulovića nošena podrškom sa tribina. „Sokoli“ su izgarali, stavljali komšijsku selekciju na muke, ali ni to nije bilo dovoljno. Srbija je sa dva gola rešila meč, kao da su poručivali „vi ste svoje šanse imali, sad malo mi“.
Sergej i Tadić nisu za tandem iza špica
Srbija je na teren stadiona „Pod Goricom“ izašla u sistemu 3-4-2-1, što je bilo očekivano. Ipak, i pozicioniranje Sergeja Milinković-Savića i Dušana Tadića iza najisturenijeg Aleksandra Mitrovića donelo je očekivano probleme. Srbija je bila statična, a fudbaler Lacija „nevidljiv“ u prvih 45 minuta utakmice.
Pokazivalo se to u nekoliko mečeva Srbije u prošlosti, da Milinković-Savić i Tadić daleko bolje funkcionišu u istom timu kada je ovaj prvi na nešto povučenijoj poziciji, a ovaj drugi igra centralnije iza napadača, a ne bočno. Zbog nedostatka Sergeja na sredini, Srbiji je falio i igrač koji iz dubine može da odigra pravi pas unapred.
Osim slabe igre starijeg od braće Milinković-Savića, koji je u par navrata nonšalantno gubeći loptu ugrozio i čitavu odbranu tima, ni Ivan Ilić ni Marko Grujić nisu na sredini terena mogli da donesu pravo dodavanje unapred. Zbog toga se i Tadić često izvlačio sve do centra, tražeći prostor, što je opet dovodilo do manjka ofanzivnih igrača koje bi kapiten Srbije mogao da pronađe dodavanjem.
Crnogorci znali kako da uspore „orlove“
Istina, svo to nesnalaženje Srbije sa loptom i kruženje sa desne na levu stranu bez ikakvog učinka, bilo je plod i dobre igre Crne Gore. Iako se Stojkoviću može zameriti taj previše statični izbor napadačkih linija tima i udaljavanje Sergeja od pozicije „osmice“ koja mu daleko više odgovara od „desetke“, Crnogorci su znali šta rade.
U formaciji 3-5-2, a zapravo često 5-3-2, „sokoli“ su sa šest strogo centralnih igrača zagušili deo prostora gde Srbija najviše voli da diše. Vujačić, Savić i Tomašević (tj. Šipčić, nakon izmene) u odbrani i Savićević, Šćekić i Hakšabanović na sredini bili su disciplinovani, zbijeni i agresivni u prvih 60 minuta utakmice.
Igrači Srbije nisu dobijali ni prostora ni vremena na pozicijama sa kojih mogu najviše da ugroze, stalno bivajući usmereni ka spoljnim pozicijama, gde u najvećem delu meča „orlovi“ nisu imali prodornost da stvore probleme. Sve do onih poslednjih 20 i kusur minuta, kada je konačno počeo da se pokazuje kvalitet Srbije u napadu.
Defanzivna tranzicija opominje
Ako je Srbija nešto mogla da nauči na Svetskom prvenstvu, to je onda koliko lako defanzivne tranzicije mogu da stvore probleme. „Mi ipak nismo primili gol“, konstatovao je Stojković, odgovarajući na pitanja o defanzivnim problemima. Ali to je isuviše lako i naivno reći, jer Srbija je i te kako mogla da poklekne u ovom susretu.
Kada god bi igrači Srbije gubili loptu na sredini terena, čitava zapadna tribina stadiona pažljivo bi podigla i poglede i glasove, znajući da Crna Gora u tim trenucima može da stvori opasnu šansu. Očito su i oni gledali Srbiju u Kataru.
Crnogorci to ovog puta nisu tako lako kažnjavali kao Kamerun i Švajcarska. Ali, upadljivo je koliko Srbija nema onu italijansku „namazanost“ da ciničnim faulom brzo prekine kontru rivala. Zapravo, u brojnim brzim napadima domaćih, igrači Srbije redovno su bili po nekoliko koraka iza, uporno podižući nadanja domaće publike u gol Crne Gore.
Vlahovićeva „aura“ čoveka odluke
Dušan Vlahović je sa dva pogotka po ulasku u igru na poluvremenu rešio meč u korist Srbije. To su bila jedina dva šuta „orlova“ u okvir gola Crne Gore. Već je stigao do tri gola u kvalifikacijama za EURO, a ovo mu je treći meč u nizu na kom je bio strelac (pre Litvanije bila je Švajcarska na Mundijalu).
Možda vas zanima
Protiv Norveške je bio strelac prvog gola na putu Srbije ka osvajanju grupe Lige nacija. Protiv Azerbejdžana je sa dva gola poveo ekipu ka važnoj pobedi u Beogradu, dok je u Luksemburgu trijumf doneo kao jedini strelac na meču. I protiv Irske, u prvom Piksijevom meču na mestu selektora, pokrenuo je Srbiju golom kojim je izjednačio na 1:1 u pobedi „orlova“ 3:2.
U svom 21. meču za Srbiju, Vlahović je stigao do učinka od 13 golova. Već je ispred Milana Jovanpvića (11 na 44 meča), Danka Lazovića (11 na 47 utakmica) ili Marka Pantelića (10 na 43 susreta). Napadač Juventusa polako gradi imidž igrača koji će znati kako da proradi za Srbiju čak i kada u klubu prolazi kroz krizu.
Pa i kada najboljem golgeteru Srbije u istoriji, Mitroviću, ne ide sve kako treba, „orlovi“ u 23-godišnjaku iz Zemuna imaju još jednog igrača koji se ne libi pritiska. Štaviše, Vlahović pokazuje da ga sve to dodatno motiviše. Videla je to i Podgorica.
