Otpušten je iz vojske kada je imao samo 20 godina nakon što mu je dijagnostifikovan tumor nastao od posledica ovog radioaktivnog materijala korišćenog u napadima zapadne vojne alijanse na Srbiju. Otrov je, ispostaviće se, stigao u Italiju na tenkovima i vozilima koja su vraćena iz misije sa Kosova.
To otkriva, u eksluzivnom razgovoru za „Novosti“, advokat Anđelo Fjore Tartalja koji godinama vodi bitku sa italijanskim pravosuđem kako bi se saznala istina o posledicama NATO agresije te 1999. Prema rečima advokata Tartalje koji je u više navrata boravio u Srbiji i istraživao sa srspkim kolegama šta se dešavalo posle bombardovanja, Tripoli, rođen u gradu Mazara del Valo na Sicijliji 1980, počeo je vojničku karijeru kada je postao punoletan, u Livornu u brigadi „Folgore“:
„Bavio se logistikom puka odakle su vojnicima sa vojnim vozilima i materijalom otišli u misiju na Kosovo. Posle najviše pest meseci vozila su vraćena u bazu zato što su, ili imala tehničkih problema, ili je bilo takvo pravilo o zameni sa drugim. Trebalo ih je sređivati, rasklapati, na nekima demontirati oklope. Kada su stigla prva vozila u luku u Livorno Đuzepe je dobio zadatak da se bavi upravo tim poslom i to je radio na tenkovima godinu i po, krajem 1999, 2000. i početkom 2001. Radio je na čišćenju poligona gde su bila smeštena vozila“.
Tih godina, prenosi Tartalja Tripolijeve reči, nije se još slutilo šta se događa sa vojnicima iz sastava Kfora koji su bili u misiji na Kosovu. Nije, kako kaže, na Apeninskom polusotrvu postojala reč osiromašeni uranijum.
„Radio se bez ikakve zaštite, ne znam da li se na visokom hijerarhijskom nivou znalo za to, ali mi vojnici nismo mogli znati ništa o tome“.
Tokom 2001. počinju i prvi problemi sa zdravljem – čudan umor, plikovi i svrab na telu. Započeo je Đuzepe, koji danas živi u Bergamu, sa ispitivanjima i u avgustu te iste godine dijagnostifikovan mu je tumor – limfoma hodgkin.
Svedočio je Đuzepe sagovorniku „Novosti“ kako je saznao za strašnu istinu:
„U tom momentu Ministarstvo odbrane Italije me otpušta sa posla, imao sam 20 godina i počele su da se pojavljuju prve vesti o tipologiji obolelih u misijama sa bombardovanog područja i sumnji na uzročnik. Operisan mi je tumor na grlu i tumoralni čvorovi na tiroidi, potom sam bio podvrgnut hemioterapiji, potom i radioterapiji. Urađena je analiza operisane materije u laboratoriji i tada su pronađene čestice osiromašenog uranijuma 238, u grlu i sredini grudi… u krvi je nađena velika količina teških metala“.
Borba za istinu i odštetu ovog mladog vojnika, žrtve osiromašenog uranijuma trajala je punih 16 godina. Advokat Tartalja je „pobedio“ sve žalbe Ministarstva odbrane Italije koje nije prihvatalo uzroke oboljenja i pored svih ekspertiza. Borbu su zajedno dobili labe, Bitku za Đuzepea, uz još 300 procesa, koliko je za 20 godina vodio u borbi za žrtve osiromašenog uranijuma.
Italijansko Ministarstvo konačno je priznalo uzroke oboljenja Tripolija.
„Morali su da priznaju na kraju šta je razlog oboljenja, ali u dokumentima se nikada ne piše osiromašeni uranijum već ‘oboljenje od posebnih faktora rizika’. Dobio sam penziju i određenu sumu odšeter“, prenosi tartalja Đuzepeove reči.
Bombe zagadile i Jadran
Američki bombarderi A 10 sasipali su tepisima projektila, zabranjenih svim međunarodnim konvencijama tokom 1999. SRJ. Kada nisu uspevali da otkače bombe iz raznih razloga bacali su ih u italijanski deo Jadranskog mora. Danas, više od dve decenije kasnije, šira javnost na Apeninima, polako, ali sigurno saznaje da te su bombe sa osiromašenim uranijumom koje su zagadile, kako vodu tako i živi svet u moru.
Tik uz projektile
Svedočio je Tripoli advokatu Tartalji i kako je jedna njegov prijatelj, koji je dobio bitku na sudu posle mnogo godina, bio na nosačima u Jadranskom moru:
„Čitao sam njegova i dokumenta Vojne mornarice Italije i video da su oni koji su bili u toj operaciji, kada su se NATO avioni oslobađali projektila, bili na udaljenosti od stotinak metara od mesta izbacivanja bombi“.
