Tragove neopisivog zločina ostavile su i žrtve i njihovi hladnokrvni dželati.
„Najduže traje iskopavanje jama, dok samo streljanje ide vrlo brzo (100 ljudi, 40 minuta). Moj lični utisak je da tokom streljanja nema emocionalnih problema. Oni se javljaju danima kasnije, kada se o tome razmišlja, uveče, na miru, izvestio je poručnik Valter“, piše nemačka istoričarka Mari-Žanin Čalić, u svojoj knjizi „Tito,večiti partizan“.
Okupacija, neočekivani ustanak i dolazak Bemea
Bombardovanjem Beograda 6. aprila 1941. nacistička Nemačka je napala Jugoslaviju i osvojila je sa svojim saveznicima u roku od nekoliko nedelja. Međutim, u zemlji se ubrzo formirao otpor protiv okupatora.
Berlin je bio naročito iznenađen i iritiran snažnim otporom u Srbiji – koja je u raskomadanoj zemlji jedina bila pod direktnom upravom Nemačke. Osim toga, oko 180 000 Srba, ratnih zarobljenika poražene vojske, već su bili odvedeni na prinudni rad, u Nemačku.
Zbog toga Adolf Hitler lično postavlja svog zemljaka, austrijskog generala Franca Fridriha Bemea za opunomoćenog Glavnog komandanta u Srbiji i nalaže mu da „najoštrijim sredstvima uspostavi red u čitavoj oblasti“.
Do dolaska Bemea u septembru 1941. u Srbiji su kao okupatori operisale četiri specijalno formirane, ali nepotpune i loše naoružane pešadijske divizije Verhmahta, od kojih su dve činili Nemci (704 i 714), jednu Austrijanci (717), a jedna je bila mešovita, (718) činili su je uglavnom Austrijanci, ali i istočni Nemci. Beme zato dobija i dve divizije kao pojačanje.
Već 10. oktobra on izdaje komandu da „svi komunisti, svi muški stanovnici za koje su sumnja da su komunisti, svi Jevreji, određeni broj nacionalističkih i demokratski nastrojenih stanovnika, budu uhapšeni kao taoci“. U slučaju gubitaka Vermahta, streljački odredi Vermahta moraju da streljaju taoce – 100 za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog.
„Sredinom oktobra 1941. šef civilne uprave u Srbiji, SS-ovac Harald Turner svom prijatelju piše o streljanjima u Srbiji: Dragi Riharde! Nije to lep posao! Ali to se mora, da bi ljudima jednom za svagda bilo jasno šta znači i samo napasti nemačkog vojnika. A s druge strane, ovo je najbrži način za rešavanje jevrejskog pitanja“, navodi Mari Žanin Čalić.
Šta je bilo sa odgovornima za streljanja?
Streljanjem u Kragujevcu rukovodio je više nego revnosno major Paul Kenig, iz 717. divizije. On je preživeo rat, a šezdesetih godina je istraga protiv njega obustavljena. I onda mu se gubi trag.
Paul Hofman koji je komandovao tom zloglasnom 717. divizijom, bio je tri godine u zarobljeništvu i umro je 1979. u dubokoj starosti. Valter Hingofer, koji je takođe te jeseni komandovao dvema divizijama u Srbiji, umro je 1951. u Beču.
Johan Fortner, komandant 718 divizije je uhapšen i isporučen Jugoslaviji. U Beogradu je osuđen na smrt i obešen 26. februara 1947. Harald Turner je takođe isporučen Jugoslaviji i iste godine obešen.
Posle rata – Šumarice
Prostor na kome je izvršeno streljanje u Kragujevcu, pretvoren je 1953. u memorijalni park Šumarice, gde se održava niz manifestacija kojima se odaje pošta žrtvama streljanja u Srbiji i svake godine Veliki školski čas.
Ove godine, zbog pandemije korone, centralnoj manifestaciji će prisustvovati samo učesnici programa i zvanice. Među njima je i Dorotea Gizelman, zamenica ambasadora Nemačke u Srbiji.
Predstavnicima Nemačke je neposredno posle rata dolazak u Šumarice bio zabranjen, rekao je za DW Nenad Karamijalković, iz Muzeja „21. oktobar“. Posete su počele krajem pedesetih, prvo iz DDR-a, a dve decenije kasnije i iz Zapadne Nemačke.
Parlamentarna delegacija Nemačke bila je u poseti 2002, a od 2003. Ingolštat i Kragujevac su gradovi partneri. Mladi iz Hanovera i Hamburga uspostavili su razmenu đaka. Nemačko društvo za međunarodnu saradnju, donacijom od 15 miliona evra pomaže renoviranje monumentalnog muzeja.
Mnogo toga govori u prilog pomirenja i želje da se odaje pošta desetinama hiljada nedužno stradalih u Srbiji.
Istorija se piše dalje
Poslednji preživeli streljanja u Kragujevcu preminuo je pre samo tri godine. Istorija strahota 1941. u Srbiji nije do kraja napisana, i piše se dalje – u zemlji žrtava i u zemljama počinilaca.
