U Trebinju je upriličena manifestacija ”Sećanje na Vladiku Atanasija”, u organizaciji Eparhije zahumsko-hercegovačke i Zadužbine Vladike Atanasija, povodom dvogodišnjice njegove smrti.
Mati Haritina i vladika Ilarion govorili su na poslednjoj sesiji pod nazivom istoimene knjige eseja o čoveku i crkvi „Zagrljaj svetova”, koju je vladika Atanasije napisao pre skoro 30 godina.
Jedan od najomiljenijih i najobrazovanijih vladika u SPC, i jedan od četvorice učenika Justina Popovića, preminuo je u martu 2021, a krajem 2020, i drugi Justinov učenik – mitropolit Amfilohije. Obojicu je karakterisalo uzajamno blisko prijateljstvo, snažna harizma i uticaj na SPC, ali i na društvo i političku scenu Srbije i Crne Gore, uglavnom kroz svoje opozicione stavove u odnosu na vlast u Beogradu, još iz vremena Slobodana Miloševića, a vrlo često u svetovnoj sferi i kroz kontroverze njihovih nastupa. Povezivalo ih je još nešto: zajednička i nesebična briga o Srbima na Kosovu i u Metohiji, i pravoslavnim svetinjama.
Možda vas zanima
Zato se tokom trodnevnog programa u trebinjskom domu kulture u priči o vladiki zahumsko-hercegovačkom, neprestano prožimala svedočenja o mitropolitu crnogorsko-primorskom i tema Kosova.
„Kosovo nosi neku tajnu koja se vrlo lako dovede do opasne inverzije koja se spušta u bizarnu političku realnost“, kazao je vladika Ilarion.
„A zapravo šta je Kosovo? Kosovo je carstvo nebesko na zemlji, ali ne carstvo nebesko u smislu imaginarne realnosti nad oblacima. Nego Kosovo je taj narod sa kojim je Atanasije znao da razgovara, da ga posećuje. Znao je sva sela, puteve, poznavao svetinje, učestvovao u rađanju Monografije Svetinje Kosova. I tu je Kosovo zemlja živih – kao taj izlaz iz ovog ograničenog sveta, kao mogućnost kao da znaš da to nije konačna reč ovog što je politika i što možemo da rasuđujemo“.
Sam otac Ilarion se za duhovni život „razbudio“ upravo na Kosovu, opisujući svoja služenja u spaljenim hramovima, upravo pored vladike Atanasija.
„On je dolazio na ta zgarišta, na najteža mesta i čini mi se kao da je po nekom promislu Božjem taj ambijent njemu najviše odgovarao. Budio je mrtvilo i apatiju“, kazao je vladika Ilarion, ukazujući na dinamizam popularnog „Tase“, koji bi se ogledao u tome da on tokom službe na oltaru opasanom čađavim zidovima, premešta predmete, i same monahe, puštajući svetlost, dok laste prave gnezdo.
„Ja sam prvo Dečane video, pa sve ostalo. Tada mi se nešto desilo, pa sam posle počeo da shvatam šta mi se desilo. Ta služba i to stajanje u Belom Polju, Deviču, to je Kosovo Polje za koje se borio vladika Atanasije, gradeći živu crkvu i zapravo tu pravu zemlju živih koja nije od ovoga sveta“, objasnio je Atanasijev dinamizam.
Na jednom od takvih služenja se prisetio svojih primisli: „Ako me Bog bude pitao šta si radio, nešto me nagnalo da kažem da sam stajao pored Atansija dok je služio liturgiju“.
Vladika Ilarion je nasuprot tome imao primer i podela unutar same crkve, kada bi mu služba pala teško, pa dodaje:
„Utiska sam jednog da nam je mnogo više teže padao taj napad na oltar Božji, na zajedništvo, na tu slobodu za koju se Atanasije borio u crkvi, nego one granate i dramatična ratna situacija“.
Kada su u pitanju drame kroz koje je prolazilo sestrinstvo Pećke Patrijaršije, mati Haritina koja je duže od pola veka u drevnom manastiru, kazala je da ih je bilo više, i da su svakog od tih puta sa njima bili mitropolit Amfilohije, koji je bio i egzarh Pećkog trona, kao i vladika Atanasije.
„Možda se ne bi ni zadržali tu da nije bilo Atanasija i Amfilohija s obzirom na situaciju. Kosovske svetinje se ne mogu zamisliti bez njih dvojice“, kazala je igumanija.
Možda vas zanima
Tako se prisetila na letnje mesece ’99, kada je sa njima bio mitropolit Amfilohije:
„Čim je narod izašao, puno je dvorište naše bilo. Ljudi su bežali sa papučama, nisu imali ničega, sreća pa je bio juli, avgust, toplo vreme, tako da smo mogli da ih smestimo po konacima, i što ne – u dvorišta, tu su spavali, i on je odmah naručivao iz Crne Gore, ne znam kako su dolazili sa hranom sa svim potrebama. Mi smo kuvali da bi taj narod mogao da preživi i onda čim su Italijani došli, on je uspostavio vezu sa komandantom Italijana i ugovorio za sve, polako otpraćao narod, da su mogli da se spasu odatle. Išao je po Kosovu svugde. Dođe ujutru, skuje jedan krst od dasaka, ode tamo gde pronađe mrtve i prebijene, svakakve. Neke je donosio i kod nas koji su se nadali da prežive. Sa krovova je skupljao ljude koji su ga pozvali da ih dovede kod nas i to je bilo mnogo teško. On je bio velika žrtva i on i otac Radomir Nikčević i vladika Jovan Ćulibrk. Oni su bili tu najšešće sa njim. On je neumorno radio i kad dođe uveče, bude sav iscrpljen. Ne smemo ništa da ga pitamo. Neće da govori ne može ni da spava koliko preživljava kad nailazi na strašne momente i ljude“.
Za vladiku Atanasija kazala je da je dolazio često, motivisao, bodrio, ispravljao, i to uz, na njemu svojstven način – „grdnju“, koji su u crkvi razumevali zapravo kao odraz njegove ljubavi i pastirske brige i šale, i nastavljao dalje u obilazak drugih mesta.
Kad nas je grdio, on nas je grlio
Da ga nikada nije video u stanju utučenosti ili očaja, uprkos čemeru kroz koji je prolazio, posvedočio je i vladika Ilarion.
„On je uvek u pokretu i nosi taj život sa one druge strane gde sociopolitička sfera ne dobacuje“, kazao je.
„Politička realnost je toliko očigledna na Kosovu i Metohiji. Ti gde god pogledaš, sem u Hrista, možeš da se užasneš, nemaš ništa dobro da vidiš. To je slika. Putuješ tamo kroz tu neku neuređenu arhitekturu, kroz neukus. Jedino je čudesna ta priroda, one planine Prokletije i metohijska ravnica. Ali posle dođeš do Dečana i pitaš se otkud ovo ovde? Da li je moguće da ovo postoji? Za to treba da se borimo, i to je ono što je vladika Atanasije govorio. Ta razbuđenost da vidimo Hrista, da osetimo taj zagrljaj, da nema posrednika. Mi ljudi crkve treba pre svega tu poruku da prenesemo ljudima, a ne poruku čemera, bezizlaza da je nešto strašno propalo, da je jezivo“.
Koliko god da je teško, mora da dođe do unutrašnjeg razrešenja, a to je nešto što je vladika Atansije nosio sa sobom, objasnio je vladika Ilarion.
Da se nastavi da se gradi živa crkva, koliko možemo, ne bi li nam Bog dao taj mah, tih deset koraka. Ti učini taj jedan korak a Bog će da učini deset
O Kosovu mora da se peva
„Ima jedan momenat u našoj istoriji crkvenoj da je najlepše i najsadržajnije o Kosovu govoreno onda kada je politička moć bila na minimumu“, kazao je arhijerejski protoprezviter podgoričko-kolašinski Gojko Perović na ovoj tribini.
„Tako na primer Njegoš sa Cetinja je o Kosovu pevao monumentalno kao da će ostati tako dok je sveta i veka, a nije imao nikakve moći da zgazi nogom na Kosovo“, kazao je.
„O Kosovu mora da se peva“, nadovezao se vladika Ilarion, dodajući:
„Ako prestanemo da pevamo o Kosovu – što je govorio vladika Atanasije kad je prevodio psaltir – ako te zaboravim Kosovo, neka me zaboravi desnica moja. Bez toga ne možemo“.
„To nije politička floskula, ali, treba razlučiti gde je to Kosovo“, naglasio je dalje.
„Kada dođete u Dečane i celivate Svetog Kralja, vi znate da je Kosovo naše. Nemate dilemu. Ali to ne sprečava da Kosovo bude mesto i drugih ljudi. Ovo što mi imamo je tako široko, da u tom iskustvu ima mesta za sve ljude dobre volje, i za to Kosovo treba da se borimo nastavljajući ono što su radili i mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, da izađemo iz tih matrica i tog čemera“.
Možda vas zanima
I profesor Lazar Sipić koji je svedočio o svom stasavanju uz vladiku Atanasija od malih dečačkih dana, sve do svoje karijere u San Francisku, pozvao je da se održi „Atanasijev zavet“.
A to je da se na Kosovo odlazi.
„Ali ne tako što će se nositi majice Nema predaje, nema kapitulacije. Jer oni koji štampaju te majice, oni to menjaju“, kazao je.
„Mi idemo dole da učimo lekciju da se obnavljamo i da držimo taj zavet i da obnavljamo sebe i da ne dozvolimo da nikakva politika manipuliše našim odlaskom. Politika ne može da ima jedino pravo o odlučivanju Kosova, jer ne možete naučiti iz istorije o Kosovu, i iz bilo kog predmeta. Ko god vam priča o Kosovu, ako ne odete i ne vidite to, malo je reći, to je nepotpuna slika“.
