I pavlaka luksuz: Veštačko podizanje cena u Srbiji – da li bi država mogla da kazni ekstraprofitere

Kada za dva meseca cena pavlake, jednog od nezaobilaznih proizvoda na našoj trpezi poskupi za 90 dinara, taman za onoliko koliko je koštala pre pola godine, svakako da najveći broj potrošača malo zanima da li je ta cena „prava“ ili „naduvana“ ako to sebi ne mogu da priušte. Onih koji su skratili spisak kada krenu u kupovinu, svodeći ga na najneophodnije pre svega prehrambene proizvode, je najviše.

Da li su sva poskupljenja opravdana

Po oceni predsednika Nacionalne asocijacije potrošača Srbije (NOPS) Gorana Papovića, inflaciju su mnogi iskoristili da neosnovano podignu cene. U Savezu samostalnih sindikata Srbije su izračunali da je potrošačka korpa u prethodnih godinu dana skuplja 23 odsto, pa će od države tražiti da zaustave talas poskupljenja. I oni smatraju da su mnogi artikli poskupeli neopravdano.

Da li je moguće oceniti koja su to neopravdana poskupljenja i može li država zaista tu da interveniše?

Po oceni ekonomiste Boža Draškovića država mora da interveniše samo u slučaju kada postoji problem sa snabdevanjem. Drugim rečima, na kupcima je da sami spram novčanika čuvaju svoj standard koliko to mogu.

„Cene će se uravnotežiti na onom nivou preko koga proizvođači ne budu mogli da prodaju robu zato što neće imati ko da je kupi. Na drugoj strani, kada država pokušava da ublaži negativne efekte inflacije, povećanjem penzija i plata u javnom sektoru, ona samo delimično ublažava taj jaz“, kaže Drašković.

Ovaj profesor Beogradske bankarsake akademije podseća da se fenomen inflacije deli, prema uzročniku, zavisno od toga da li je ona generisana ponudom, ili tražnjnom.

Kad ima potražnje rastu cene

„Ako je inflacija generisana ponudom onda to govori o nedostatku dovoljne ponude robe i usluga, pa iz tog razloga rastu cene. U ovim uslovima u kojima se sada događa inflacija, u poslednjih godinu dana, ona nije dominantno kreirana iz sektora ponude. To znači da dovoljan nivo ponude robe postoji, bilo domaće, bilo uvozne, što znači da se radi o inflaciji koja je nastala na sektoru tražnje“, kaže on za Sputnjik.

To konkretno znači, objašnjava on, da postoji potražnja, odnosno dovoljna količina novca za robu ponuđenu po višim cenama. To što postoji razlika u dohotku stanovništa samo znači da jedan broj može da kupuje i po većima cenama, a drugi deo stanovništa koji je kod nas u većini i koji imaju manje od prosečne zarade potraživaće samo proizvode koji su egzistencijalno potrebni.

Potrošač uvek gubi trku

Upravo tu poziciju koriste proizvođači, da zbog kontinuirane tražnje povećavaju cene, kaže ovaj ekonomista, ističući da je u uslovima inflacije uvek potrošač taj koji izgubi trku.

Drašković podseća da je sa ukrajinsko-ruskim sukobom i problemima zbog sankcija Zapada uvedenih Rusiji i njihovog kontraefekta došlo do kidanja tokova ekonomskih aktivnosti, naročito u sektoru energenata.

„Onda imate rast cene energenata i svi proizvođači će pokušati, ne da nadomeste rast cena, nego da ga anticipiraju, pa će povećati cene preventivno, unapred, kako bi predupredili rast određenih imputa da ne bi došlo do gubitaka“, ukazao je naš sagovornik.

Nije, dakle, samo reč o većem profitu već o sprečavanju gubitaka zbog neizvesnosti na tržištu, napominje Drašković.

Postoje i dobitnici

On napominje da je normalno da pored gubitnika u uslovima inflacije postoje i dobitnici i to je manja grupa koja kroz inflaciju pravi ogromnu preraspodelu profita za sebe. Već ima razmišljanja da bi država trebalo da za najveće profitere uvede ekstra porez, u prvom redu, trgovcima hranom i energentima.

Po oceni našeg sagovornika, novi udar u Srbiji će biti kada bude korigovana cena gasa i električne energije, što je već najavljeno.

Čim imate mogućnost da prodate robu za 200, a ne za 100 dinara, svaki proizvođač i trgovac će pokušati to da iskoristi. Jedino mogu da ih ograniče potrošači ako prestanu da traže njihovu robu, ili konkurencija, kaže on.

Monopolisti i ugušena konkurencija

Dodaje, međutim, da zato što smo vodili pogrešnu politiku, u prehrambenoj proizvodnji imamo ako ne klasične monopole, onda oligopole – nekoliko dominantnih preduzeća, koja kontrolišu cene i ostale uslove i tako ostvaruju visoke profite. Strašno je, dodaje on, da Srbija uvozi mleko kada ima sve prirodne i druge pretpostavke za domaću proizvodnju. Naš sagovornik ističe i da je naša industrija mesa praktično monopolizovana. U industriji šećera, pak, postoje samo dva igrača od kojih jedan drži 75 odsto tržišta. I kada monopolista smanji proizvodnju imate problem.

I Papović deli mišljenje da je dobar deo našeg tržišta struktuiran kao monopolski.

Predsednik NOPS-a kaže da su veći trgovinski lanci praktično vlasnici agrara i mesne industrije. Manji dobavljači ne mogu da uđu u trgovinski lanac, jer im je potrebno da plate nekoliko hiljada evra da bi se našli na listi dobavljača a njihova roba našla na policama. Dakle, eliminisana je konkurencija.

Na pitanje da li je veća krivica za podizanje cena na proizvođačima ili trgovcima zbog visine marže, Drašković kaže da mi imamo fenomen nevoljnog kartela, kada imate dominantne proizvođače na tržištu i dominantne trgovce na tržištu. U svakom većem gradu imamo, kako kaže, tri trgovinska lanca i uništene male trgovinske radnje.

Sve u dogovoru

„Oni, jedni s drugima dogovaraju cene i međusobno dele profit na relaciji veliki trgovinski lanac, dobavljač, bilo da je proizvođač u zemlji ili uvoznik iz inostranstva“, dodaje ovaj ekonomista.

On ne sumnja da su u velikim lancima marže kakve su bile i nekada – 15, 20 i više odsto. Ne mogu se administrativno smanjiti marže, ali je, smatra, napravljena greška što nema konkurencije.

Zato će, po svemu sudeći, i dalje važiti ona stara – uzdaj se u se i u svoje kljuse, gde će svako meriti šta može spram svog novčanika.