Zar da matori Srbi voze automobile na baterije? To su radili, ali kao deca. Odavno sam bacio te igračke, od onog trenutka kada sam s ocem prvi put otišao na benzinsku pumpu. Ništa ne miriše tako lepo kao miris benzina u zoru!
Zvuk motora koji rže, kao divlji neosedlani konj, kada pritisneš papučicu gasa i osetiš kako motor od 150 konjskih snaga vuče napred, kao besno krdo koje juri na zelenim proplancima, jeste slika iz mladosti muškaraca koji polako nestaju. Naslutio je to veliki Klint Istvud u svom klasiku koji je režirao i u kom igra glavnu ulogu. Film „Gran Torino”, nazvan po istoimenom „fordovom” modelu iz 1972. godine sa svega 300 konjskih snaga, kao naslednik prve generacije ovog modela koji je proslavio lude trke u Nascaru, opisuje svet na samrti. Amin, neka neko javi kada je parastos. Bojim se da će groblje biti bez narikača.
Istvud igra rasistu Volta Kovalskog, kome je nedavno umrla žena, a deca i unuci otišli su svojim putem, te starac mrzi kako sebe samog, tako i ceo svet. Sve, osim svog „forda”, koji ga podseća na doba kada je bio muškarac i pušio „marlboro”. Jednog dana uhvati klinca, azijskog emigranta, koji pokušava da mu ukrade kola. Upoznaje ga i vremenom se zbližava sa njegovom porodicom i mržnja postepeno nestaje. Na kraju, on, sa 78 godina, sredi bandu koja maltretira njegove nove prijatelje.
Kroz film se oseća prisustvo bezimenog revolveraša, arhetipskog junaka iz špageti vesterna Serđa Leonea, koga je ovekovečio upravo Istvud. Revolveraš nema skrupula, surov je, niko ne zna odakle dolazi niti kuda će otići. Iako je lovac na ucene, zlatnici ga ne zanimaju, kao što ne mari ni za žene koje se lepe za njega i mašu mu, dok nestaje u preriji. The end! Sada, kada je monumentalno star i izboran, Istvud sedla svog „forda”, ali mu deca, čije je dede tamanio napalmom u Vijetnamu, vraćaju veru u život.
Možete li ga zamisliti kao ekološkog aktivistu koji vozi autić na baterije? Verovatno bi se Klint Istvud upucao pri samoj pomisli na to. Nije li, uostalom, postao poznat kao Prljavi Inspektor Hari. Prezirao je zdrav život, želeo je da umre mlad. Danas ima 92 godine i nekoliko Oskara za najbolji film i režiju.
Pisao sam kako će svet otići dođavola od kada je teror političke korektnosti zabranio film „Prohujalo sa vihorom” zbog rasizma i neke crtaće u kojima su glavni junaci proglašeni za manijake. Mišu Džeriju sledi nekoliko doživotnih robija jer je kinjio mačora Toma. Odjavnu špicu današnjeg sveta gledaćemo kada retuširaju Hemfrija Bogarta i iščupaju mu obrve, potom ga našminkaju i umesto tompusa u usta mu stave lilihip. Gde je viski? Hemfri ga je ostavio. Pije sok od zove. Na redu je, dakle, ekološka korektnost.
Ipak, nije sve izgubljeno. Evropska unija postigla je konačni dogovor o zakonu kojim se zabranjuje prodaja novih benzinskih i dizel automobila od 2035. No, čini se da Evropa u tom pogledu nije jedinstvena. Nakon što je čelnik firme „Be-Em-Ve” napao EU da će novim zakonom ljudima legalno oduzimati automobile, stigla je reakcija evropskog poverenika za unutarnja tržišta Tijerija Bretona. On upozorava da bi EU mogla usporiti plan ukidanja motora s unutrašnjim sagorevanjem.
„U potpunosti se slažem s ambicijom prelaska na električna vozila, ali treba biti realan. U tom procesu biće uništeno oko 600.000 radnih mesta, a da bi proizveli sve te električne automobile, do 2030. godine treba 15 puta više litijuma, četiri puta više kobalta i grafita, te tri puta više nikla”, konstatovao je briselski činovnik.
Mislite da će svemoćni „Be-Em-Ve” dozvoliti da bilo koja evropska vlada oduzima njihove mašine od vlasnika? Ako treba, skinuće svaku vladu, pa i svoju. Tako su automobili podsetili na rastuću moć ekoloških pokreta koji opčinjavaju svet. Kakav svet takvi i čuvari životne sredine! Gde greše globalni higijeničari? Neka ponovo pročitaju Bretona. Da bi vozili kola na struju, moraju da se otvaraju silni rudnici. Dakle, uzalud čistunci bacaju ostatke hrane na slike velikih umetnika po svetskim muzejima. Preferiraju kečap. Planiraju da Mona Lizi nacrtaju brkove.
Zato je slika današnjih ekoloških aktivista klinička. Da bismo vozili nečujne automobile na baterije koji ne emituju štetne gasove, moramo kopati litijum i ostala čudesa do središta zemlje. Dakle, da bismo udisali čist vazduh, umesto da gurnemo auspuh u usta, moramo poprilično zatrovati zemlju, vodu i opet – vazduh. Ili se ruda kopa pincetom? Nemci nemaju taj problem. Kopaju litijum u najlepšim predelima Rajne, iako su Zeleni koalicioni partner u Šolcovoj vladi. Vučiću, gde ti je bila pamet kada si se odrekao litijuma? Podlegao je pritisku ekologa. Šta je morao da zna?
Moderni higijeničari su naslednici propalih šezdesetosmaša. Levičar ili ekolog sa ekskluzivnim idejama uvek pribegava nasilju, jer, kako je to govorio drug Lenjin, ljude katkada treba nemilosrdno lupati po glavi, za njihovo sopstveno dobro. Mnogi od njih su zato i skrenuli ka terorizmu, kroz nemačku grupu Bader–Majnhov ili italijanske Crvene brigade. Joška Fišer bio je jedan od poznatijih. Radio je na montažnoj traci „Opela”. Jednom prilikom, u akciji je pucao u policajca. Priča se da mu je BND zakucala na vrata. Ali, ne da ga uhapsi, već da mu da poslovnu ponudu koju nije mogao da odbije. Trebalo je preobratiti crvene revolucionare u društveno poželjnu grupaciju, koja će vremenom postati koalicioni tas svake vlade. Umesto da idu tragom Lenjina, počeli su da duvaju u maslačke. Tako su stvoreni zeleni. Ali, njihov revolucionarni ekskluzivitet i entuzijazam nije mogao da se slomi, tako da su prevazišli sva očekivanja njihovih tvoraca iz BND-a. Postali su najmilitantnija nemačka stranka. Pitajte u koga se kunu momci iz Bundesvera zaduženi za budžet i ko je to osetio po glavi 1999. godine, kada je Joška postao šef diplomatije, procvetavši u milosrdnog anđela.
Gle čuda, nije im smetao osiromašeni uranijum kojim su nas zasipali. Kada su gađali „Rafineriju”, „Petrohemiju” i „Azotaru” u Pančevu, aktivirajući strašan oblak otrova, valjda su mislili da je to hiperbarična komora za Srbe. Revolucionari su uvek verovali u terapijsku lekovitost eksploziva, bez obzira da li su ga bacali na nemačke policajce ili na tuđe livade, zgrade, žene i decu.
Otkud imaju takav značaj? Odgovor je jednostavan: preuzele su ih gotovo sve vlade, kao spasonosno rešenje za maskiranje ekstremizma i intervencionizma svojih establišmenata. I Englezi su stvorili svoje pionire. Zovu se „Just stop oil”. Ipak su, moram da priznam, preuzeli ponešto od čuvenog teroriste Karlosa. To je bizarni smisao za nasilje i marketing. Ali, dok je Karlos Šakal bio hodajući bilbord terorizma i serijski ubica maher, koji je pravio dilove sa svim tajnim službama sveta, ekologisti koji danas bacaju supu ili paradajz na Van Goga, pokazuju kako je revolucija koja teče pojela svu decu. Postali su groteska svojih ideoloških predaka.
Otuda mi je svaki apologeta električnih automobila i klimatskih promena unapred sumnjiv. Taj bi odmah ukinuo trke Formule 1. Zato su mnogi u pravu kada tvrde da je pogibija Ajrtona Sene na stazi u Imoli 1. maja 1994. godine, bio početak kraja. Pobeđivao je uvek po kiši, na pisti gde se mešaju benzin, motorno ulje i krv. I glečeri su plakali za njim. I do danas ne prestaju. Tako su nastale klimatske promene!
Probajte tako drugovi ekologisti i svi će vam poverovati. Naročito kada otvore prozore noću u Beogradu. Kada udahnete, pomislite da ste usred livnice IMT-a. Koja, uzgred, odavno ne postoji.
