EKSKLUZIVNO Otac Nebojše Glogovca: Kad su ga Hrvati nagradili posle uloge Čiče, shvatio sam veličinu

Kada je sveštenički sin i potomak hercegovačkih ratnika odlučio da se sa psihologije prebaci na glumu, njegov otac je govorio kako je „bolje da bude dobar glumac nego da bude loš sveštenik“. Kakav bi bio sveštenik ne znamo, ali Nebojša Glogovac se svakako upisao u anale srpske kinematografije i pozorišta.

Otac Milovan priznaje kako ga je Nebojša više interesovao kao sin, kao suprug i otac nego kao glumac, te da stoga nije bio ni svestan kakvu je ulogu njegov sin igrao u životu srpske glumačke scene. Tek kada su podstaknute tužnom vesti o njegovom prevremenom odlasku pohvale počele da pristižu kao i podsećanje na njegov minuli rad, otac sveštenik je u potpunosti pojmio veličinu sina glumca.

Kad su Hrvati uspeli da mu daju nagradu u Puli za ulogu koju je odigrao nakon odigrane uloge Čiča Draže, znači da je zaista vrhunski glumac i da nisu mogli da ga izbegnu, govori Hadži Milovan Glogovac.

Otac Glogovac govori kako je Nebojši igranje Draže „bilo u genima s obzirom na kraj iz kojeg potiče“.

On je to nosio u genima. Kraj iz kojeg je on ponikao i iz koga sam ja došao bio je četnički kraj i Draža mu je vrlo dobro legao. On je sam kazao da mu je to dug prema precima i da time želi da oduži dug prema đedu Gavrilu i stričevima.

Ovome je i Nebojša posredno svedočio kad god je u svojim intervjuima pominjao očevo selo Dramiševo, konja riđana i đeda Gavrila, a zaista je mali broj intervjua u kojima se ove okolnosti u kojima je Nebojša rastao ne spominju.

Molitva za najbliže

Na pitanje kako „se čuje“ sa svojim voljenima, odgovara da su oni uvek i svuda sa njim u molitvama, kako sin Nebojša tako i supruga Milena.

To je jedina snaga koja može da održi čoveka u teškim situacijama i da mu smisao života, nadu da nije sve završeno. Završen je samo jedan deo života, deo ličnosti. Razume se da je bol neprebolan, ali ostaje nada da je to samo jedan prolaz u život večni i da ćemo mi sa našim pokojnicima da se sretnemo i nađemo u Carstvu Nebeskome.

Svaka molitva je, kaže otac Milovan, razgovor sa Bogom i mi njome uspostavljamo kontakt sa Bogom i sa pokojnicima za koje se molimo. Da li je ta molitva u crkvi, u domu ili na bilo kom drugom mestu, svejedno je.

Kada 40 godina sahranjujete ljude – mlade, stare, decu i odrasle i pokušate kao sveštenik da im pružite utehu, da im date nadu i očuvate veru, onda shvatate i stradanje na drugačiji način, govori otac Milutin.

Počeci oca

Njegova karijera počela je 1968. godine u jednom vrlo drugačijem Trebinju nego što je ono koje mi danas poznajemo. Komunizam je tada bio u punoj snazi, njegov prolazak nije bio ni na pomolu, a u narodu se verovalo da će večno trajati. Ipak, vere je bilo.

Mi smo skloni da stalno merimo i procenjujemo veru, a vera je jedan tajni unutrašnji doživljaj čoveka koji on nije uvek sklon da pokazuje pred drugima, pogotovo ne u vreme kada to nije bilo dozvoljeno ili blagonaklono. Ipak, vera je postojala u dušama ljudi i to se videlo kasnije.

Vera je u rodnom kraju Milovana Glogovca bila način života i to se nije prekidalo niti menjalo u zavisnosti od vremena ili vlasti. Slavio se Božić, slavili su se i ostali praznici, postilo se, pričešćivalo i ispovedalo, a u kući Glogovaca svako se veče čitala molitva pre jela – „vlast je bila nešto drugo, tamo negde daleko“.

Kao buntovan i pravdoljubiv čovek usprotivio se ponašanju jednog episkopa koje je zajedno sa mnogim kolegama smatrao nepravednim i zbog toga biva prebačen u Banat. Pejzaže Hercegovine zamenila je vojvođanska panorama. Premeštaj u pitomi Banat nije umirio nemirnu prirodu oca Milovana koji je nastavio da se bori za slobodu reči i misli u svojoj novoj eparhiji. On je redovno priređivao duhovne tribine gde su govorili tadašnji intelektualci poput Antonija Đurića, Antonija Isakovića i mnogih drugih. To je bio, priča otac Milovan, bunt protiv vlasti koja ugnjetava, u kojoj nema slobode, nema verskih sloboda i u kojoj se krišom beležilo ko dolazi u crkvu.

U našu kuću su dolazili razni ljudi koji su se borili za slobodu misli – književnici, glumci, inžinjeri, političari i tu su se vodili razgovori na razne teme. Nebojša je sve to slušao i tako se i kod njega rodio taj neki protestni duh koji dolazi do izražaja u mnogim njegovim intervjuima.

Počeci sina

Pre nego što se odlučio za svoj, neki bi rekli i predodređeni životni put, Nebojša Glogovac je želeo da se oproba u psihologiji. Nakon što je pao ispit dva puta odlučio je da se ipak okuša u glumi i zbog toga je profesor koji ga je oborio – Braca Ognjanović, često u šali govorio da je upravo on od njega napravio glumca.

Otac ga je podržao u zamisli da se bavi glumom ali samo iz razloga što nije verovao da će uspeti. Dogovor je bio da paralelno sa glumom upiše i teologiju, međutim, kada je Glogi upisao željeni fakultet, na dogovor za bogosloviju je „zaboravio“, objašnjava nam njegov otac kroz smeh. Kada je na kraju shvatio da mu je sin definitivno otišao za drugim pozivom imao je običaj da kaže „bolje da bude dobar glumac nego loš sveštenik“.

Naravno da je pre nego što ga je profesor sa psihologije oborio i „napravio glumca od njega“ Nebojša učestvovao u radu različitih umetničkih i glumačkih sekcija, ali otac Milovan se priseća odakle je sve počelo. Crkva je, govori nam prota Glogovac, bila Nebojšina prva „pozornica“. Pančevačko srpsko crkveno pevačko društvo seća se jednog malog dečaka sa kovrdžavom plavom kosom koji se peo na balkon crkve kako bi članovima hora donosio naforu. Nebojša je svake nedelje odlazio sa ocem u crkvu gde mu je pomagao – „To su njegovi prvi koraci, tu se on vežbao, tu je sticao odnos prema publici i javnosti i to su bili njegovi prvi javni nastupi“, odaje nam tajnu otac Milovan.

Velika sramota Beograda i Srbije

Nakon emotivnog šoka i sahranjivanja rođenog sina, Milovan Glogovac se suočio sa još jednom šokom ali druge vrste. Rečeno mu je da ne sme da postavi krst svom detetu na grob. Kada je dan nakon sahrane izašao na groblje, zatekao je hrpu cveća i venaca, ali ne i drveni krst. Na Novom groblju su mu rekli da je krst ubačen ispod ploče jer „drvo prlja, propada i stvara nered“. Na komentar da je to osnovno versko obeležje prilikom sahrane pokojnika stigao je odgovor da tu ne može stajati ni jedan krst jer je tako zamišljena Aleja zaslužnih građana.

Zamislite da vam u sred Beograda osporavaju da stavite krst pokojniku iznad glave, pa to je nevernički.

Nakon ovoga otac je otišao u livnicu i izlio bronzani krst koji je postavio sinu na grob bez dozvole. Radnik sa groblja koji je pričvršćivao krst savetovao mu je da ga prekreči jer će vrlo brzo biti ukraden ako se sazna da je rađen u bronzi. Tako je i bilo, krst je prefarban u belo.

Nebojši Glogovcu uklonjen krst sa groba – nadležni hitno da reaguju!

Decembra prošle godine krst koji je otac sam postavio uklonjen je. Ne zna se zasigurno da li je ukraden ili sklonjen od strane uprave groblja, ali to se lako da proveriti na snimcima sigurnosnih kamera. Na pitanje rukovodstva zbog čega ne dozvoljavaju postavljanje krsta pravoslavnim vernicima sahranjenim u Aleji zaslužnih građana, stigao je odgovor da je Aleja „umetničko delo“ i da u vremenu kada je građena 1965. niko nije računao da će ijedan vernik ikada biti „zaslužan“. Rukovodstvo groblja je ožalošćenom ocu reklo da su upoznati sa time da je on sam doneo krst „protivno pravilima“ ali da su odlučili da „pređu preko toga“ i učine uslugu time što će mu dopustiti da sahrani svoje dete po kanonima pravoslavlja. Otac Milovan još čeka odgovor na pitanje kako je moguće da se ovako nešto događa u Beogradu, prestonici Srbije u 21. veku. Bez obzira na odgovor, sveštenik i otac Milovan rekao je kako će ponovo sam napraviti krst, ovaj put od kamena i da će ga postaviti sinu iznad glave.

Nebojša je i sam bio vrlo privržen crkvi, a govorio je kako je „taj hrišćanski način i model razmišljanja dobar, pametan i uputan“. „Ne razmišljam u kanonima“, govorio je Glogi, „nisam disciplinovani vernik, ali moj način razmišljanja o životu jeste hrišćanski“.

Ljubav, vera, nada

Osvrćući se na temu ljubavi, otac Milovan veruje da je brak kao institucija zapao u krizu jer su ljudi prestali da imaju osećaja jedni za druge, a da ljubav koja se rađa među mladim ljudima vrlo brzo nestaje dok je interesi polako zamenjuju.

Nemamo strpljenja i nemamo osećaj za drugoga, osećaj prema njegovim potrebama. Nemamo osećaj služenja – da služimo jedni drugima. Nema smirenosti, dok je egoizma previše.

Kao jedini lek za ovu boljku modernog sveta prota Milovan navodi vraćanje vrednostima na kojima su rasli naši stari – da osetimo drugoga prekoputa sebe, njegove potrebe, želje, namere i da ih poštujemo. Da se trudimo da služimo jedni drugima, da pokazujemo više ljubavi i da imamo potrebu da što više dajemo umesto da samo uzimamo jer što više dajemo, više dobijamo.