Kada nije pronađeno telo žrtve, optuženi za ubistvo ipak može biti osuđen – ako postoje drugi dokazi na osnovu kojih će sud oceniti da je upravo on učinio zločin. U slučaju Brajana Volša, ukoliko ne prizna ubistvo svoje supruge, Beograđanke Ane Volš (39), presudu o krivici doneće porota, a kaznu izreći sud. Za ubistvo prvog stepena u državi Masačusets propisana je kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.
U podrumu njihove kuće pronađen je nož sa tragovima krvi, kao i na noževima, sekirama, tepihu i kesama na deponiji u Pibodiju, gde je registrovano kretanje optuženog posle nestanka supruge.
Možda vas zanima
I druge indicije ukazuju na Volša kao ubicu, poput kupovine sredstava za čišćenje i njegovih pretraga na internetu, kao što su „kako se otarasiti tela” i „kako naslediti nestalu osobu”. Da li bez tela i obdukcionog nalaza sve to može biti dovoljno za osuđujuću presudu?
– Za ubicu je najčešće veoma teško da potpuno uništi telo, ali i najmanji biološki trag ima veliku identifikacionu vrednost zahvaljujući DNK analizi. U praksi se dešava da se telo ne može pronaći ali da uprkos tome postoje dokazi iz kojih se može zaključiti da je osoba ubijena – objašnjava dr Milan Škulić, profesor krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i sudija Ustavnog suda.
Telo žrtve je uvek dokaz u krivičnom postupku. U svakom slučaju sumnjive smrti, a naročito kada postoje indicije da je reč o ubistvu, obavezno je da se uradi obdukcija, a nalaz i mišljenje veštaka sudske medicine takođe imaju snagu dokaza.
– Kako ste je ubili, ostaje vaša tajna. Znak pitanja ostaje, ali on ovde nije od presudnog značaja – rekao je sudija u Austriji 2007. godine prilikom osude na doživotni zatvor optuženog za ubistvo supruge. Osim jasnog motiva, navodi dr Škulić, sve ostalo u tom predmetu bilo je nepoznato – mesto, vreme i način ubistva, jer tela nije bilo. Moglo bi se reći da su okolnosti veoma slične aktuelnom slučaju „Volš”.
– U austrijskom slučaju od početka je bio poznat izuzetno važan, a često i krucijalni element rane istrage, a to je motiv. Smatra se, naime, kao što je to kazao Artur Konan Dojl, kroz lik Šerloka Holmsa, da je najteže razjasniti zločin izvršen bez motiva. Ovde je motiv bio kristalno jasan – nestala supruga je bila veoma bogata, a onda je napustila okrivljenog zbog njegove preljube. On je pre tog braka bankrotirao, ali je lepo živeo na račun supruge. Još jedna jaka indicija bila je činjenica da je njegova prethodna supruga takođe nestala bez traga još 1969. Tri godine kasnije njeno telo je u šumi pronašao sakupljač pečuraka, a obdukcijom je utvrđeno da je smrt bila nasilna. Muž tada nije bio osumnjičen, ali su uočene jasne „paralele” sa nestankom njegove druge supruge – navodi dr Škulić.
Kada je reč o nasledstvu kao mogućem motivu zločina, a u slučaju „Volš” govori se o Aninoj imovini u nekretninama vrednoj oko 2,8 miliona dolara, ubica se svuda u svetu smatra nedostojnim za nasleđivanje. Nema nikakva nasledna prava na imovinu svoje žrtve, čak i bez obzira na to što će više decenija ili ceo život provesti u zatvoru.
Brajan Volš je pred sudom u Kvinsu izjavio da nije kriv, iako je tužiteljka pročitala sve detalje koji ga direktno dovode u vezu sa zločinom i sakrivanjem tragova i tela.
– U anglosaksonskom pravu se smatra da je veoma teško dokazati ubistvo ako nema tela, ali bilo je slučajeva osuđenih za ubistvo iako žrtve nikada nisu pronađene. U Velikoj Britaniji je 1949. godine osuđen na smrt ubica koji je telo uništio u sumpornoj kiselini. U SAD je 2004. doneta presuda kojom su dvoje okrivljenih osuđeni na smrtnu kaznu jer je utvrđeno da su ubili bračni par koji je nestao sa jedrilice kojom su zajedno plovili, a njihova tela nikada nisu pronađena – kaže profesor Škulić.
U slučaju „Volš”, istražitelji i dalje čine sve da nađu telo. Optuženi je u pritvoru, a njegovo naredno pojavljivanje pred sudom zakazano je za 9. februar. Za sada se čini da Brajan Volš neće priznati da je ubio suprugu. U tom slučaju porota će saslušati sve argumente, svedoke i veštake u „dokaznom dvoboju” tužilaštva i odbrane. Posle toga doneće odluku da li je Volš kriv ili nije. Odluka porote o krivici mora biti jednoglasna.
U istoriji američkog pravosuđa postoji čitav niz osuđujućih presuda za ubistva „bez leša”, napominje profesor Škulić. Navodi slučaj iz 19. veka, kada je jedan mornar 1860. godine ubio trojicu drugih mornara na brodu, a tela se oslobodio tako što ih je bacio u more, pa oni nikada nisu pronađeni. Uprkos tome, ubistvo je dokazano „uklapanjem” niza ubedljivih posrednih dokaza, kao što su obilni tragovi krvi na brodu, iskazi svedoka koji su tvrdili da je mornar ubica posedovao stvari ubijenih, a pretresom prostorija na brodu pronađeni su predmeti koje je oduzeo ubijenima.
– Okean ili more je idealan ambijent za definitivno uništavanje tela bez traga. Tako je 2000. jedan okrivljeni osuđen za ubistvo svoje supruge izvršeno 1985. godine, a smatralo se da je telo bacio u more iz aviona, kojim je često leteo na toj ruti u blizini obale Nju Džersija. Ove su obale povezane i sa jednim slučajem iz 1996. Bizarno je što je ubica bio nekadašnji glavni tužilac Delavera, a njegova žrtva, čije je telo bacio u more, je žena koja je sa njim bila u ljubavnoj vezi – kaže profesor Škulić.
Nekada je okean i saveznik ubica pa krivično delo, zahvaljujući tome što je telo ostalo u moru, ipak ostaje nedokazano. Profesor Škulić navodi i jednu asocijaciju na ovo iz sveta filma.
– U svom filmu „Bilo jednom u Holivudu”, Kventin Tarantino prikazuje slučaj kaskadera i dublera u opasnim scenama koga glumi Bred Pit, a čija je glumačka karijera propala jer je u Holivudu tog vremena bilo notorno da je on zaista ubio svoju ženu, a da se pred sudom „izvukao”. Reč je o sceni gde su on i supruga na jedrilici koja plovi daleko od obale i gde mu ona svađalačkim tonom iritantno i džangrizavo govori da je nesposoban, da je njime nezadovoljna, na šta sledi njegov pogled u kojem se može videti prilična doza mržnje, a on pritom u pravcu supruge drži uperenu ronilačku pušku – opisuje profesor scenu iz Tarantinovog filma.
Bilo je u SAD i slučajeva osuda zasnovanih na priznanju okrivljenog. U Kaliforniji je 1945. četrnaestogodišnja devojčica oteta, a okrivljenog su teretili posredni materijalni dokazi u vidu rupe od vatrenog oružja na njegovom automobilu i tragovi krvi u vozilu, kao i stvari koje su pripadale žrtvi, a koje su pronađene kod njega. On je kasnije priznao da je devojčicu oteo, ubio, njeno telo raskomadao i bacio u more.
– Poznat je jedan njujorški slučaj ubistva izvršenog 1979. za koje je ubica osuđen tek 2017. Šestogodišnja devojčica je nestala na putu iz škole. To je prvi slučaj kada su se u SAD, u cilju potrage za nestalim detetom, slike devojčice objavljivale i na ambalaži za mleko. Izvesni Hernandez je 2010. priznao da je devojčicu zadavio kada je ušla u radnju u kojoj je radio, te je potom njeno telo raskomadao i bacio smeće. Ovaj slučaj se inače smatra i posebno bizarnim jer je nekoliko članova porodice ovog okrivljenog tvrdilo da je on to ubistvo priznao još 1980. godine, kada se ispovedio svešteniku, kojeg je naravno, obavezivalo čuvanja takve specifične tajne – ispričao nam je profesor Škulić.
Američka varijanta sporazuma sa tužilaštvom
Zabeleženo je u SAD i više slučajeva ubistava žene od strane supruga, koji su se uspešno „oslobodili” tela svoje žrtve, smatrajući da će na taj način onemogućiti dokazivanje i izbeći osudu.
Možda vas zanima
– Nije to naravno, uvek bilo uspešno, ali nekada se osobenost američkog krivičnoprocesnog sistema ogleda i u mogućnosti ublažavanja pravne kvalifikacije u okviru mehanizma „ispregovaranog priznanja krivice”, što je tipična američka varijanta sporazuma o priznanju krivičnog dela te predstavlja jednu od najkarakterističnijih specifičnosti američkog krivičnog pravosuđa. Tako je jedan suprug 2006. svoj brak okončao ubistvom žene, čije je telo vešto sakrio. Optužen je na temelju niza dobro uklopljenih posrednih dokaza, da bi 2008. bio i osuđen, ali „samo” za ubistvo drugog stepena (a ne za teže krivično delo, koje je realno zaista učinio, to jest. ubistvo prvog stepena), a takvu je „privilegiju” dobio jer je prihvatio obavezu da otkrije lokaciju na kojoj je sakrio telo ubijene supruge – navodi profesor.
Osuđen za ubistvo supruge pola veka posle njenog nestanka
Prošle godine je jedan okrivljeni u Viskonsinu osuđen za ubistvo supruge, izvršeno još tokom sedamdesetih godina 20. veka, a čije telo nikada nije pronađeno.
– U vreme kada mu je supruga nestala, on je tvrdio da ga je napustila jer su joj dojadile stalne svađe, te je odlučila da započne novi život. Za takve tvrdnje nije bilo relevantnih dokaza, a supružnik je nestanak prijavio posle 82 dana. Prijatelji žrtve su od početka bezrezervno verovali da je muž izvršio ubistvo, jer im je žena više puta govorila da on planira da je ubije, a čak je na šest mesta u kući u Mičigenu, gde se ubica preselio nakon što mu je žena nestala, pronađeni određeni manji ljudski ostaci – kaže dr Škulić.
