Centar za ronjenje i spasavanje mornarice SAD nalazi se na mestu opskurnom koliko i njegov naziv – duž onoga što je nekada bio seoski put u ruralnom Panama sitiju, ne posebno prosperitetnom odmaralištu smeštenom na jugozapadnoj obali Floride, stotinak kilometara od granice sa Alabamom. Kompleks u kojem je smešten centar je neupečatljiv koliko i mesto na kojem se nalazi – siva betonska struktura izgrađena posle Drugog svetskog rata koja izgledom podseća na zanatsku školu u zapadnom delu Čikaga. Perionica veša i plesna škola su preko puta saobraćajnice od četiri trake.
U Centru su tokom više decenija uvežbavani elitni ronioci na velikim dubinama koji bi, pošto bi bili pridruženi nekoj od američkih vojnih jedinica širom sveta, bili sposobni da izvode ronilačke misije čineći dobre stvari (korišćenje eksploziva C4 kako bi se raščistile luke ili plaže od olupina i neeksplodiranih naprava), ali i loše stvari, poput raznošenja stranih naftnih bušotina, zagušenja usisnih filtera podvodnih elektrana i uništenja sustava na ključnim transportnim kanalima. Centar u Panama sitiju, u kojem se nalazi drugi najveći zatvoreni bazen u Americi, bio je savršeno mesto za regrutovanje najboljih i najćutljivijih pitomaca ronilačkih škola koji su prošlog leta uspešno uradili ono što im je naređeno da urade, 80 metara ispod površine Baltičkog mora.
Prošlog juna, mornarički ronioci, izvodeći operaciju pod plaštom NATO vežbe poznate kao BALTOPS 22, postavili su eksploziv sa mehanizmom daljinskog aktiviranja, koji je tri meseca kasnije uništio tri od četiri cevi gasovoda Severni tok, prema navodu izvora koji je neposredno upućen u operativno planiranje.
Dve cevi, poznate kao Severni tok jedan, obezbeđivale su Nemačkoj i velikoj većini Zapadne Evrope jeftini ruski gas tokom više od decenije. Drugi par cevi, poznat kao Severni tok dva, bio je postavljen ali i dalje nije bio pušten u pogon. Sada, kada su se ruske trupe grupisale na ukrajinskoj granici i kada se nazirao najkrvaviji rat u Evropi posle 1945. godine, predsednik Džozef Bajden je na gasovode gledao kao na sredstvo koje Vladimir Putin koristi da zloupotrebljava snabdevanje prirodnim gasom u svrhu postizanja svojih političkih i teritorijalnih ambicija.
Upitan za komentar, Adrijen Votson, glasnogovornica Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće, piše u mejlu: „Ovo je netačno, u pitanju je potpuna izmišljotina“. Temi Torp, portparolka Bele kuće, beleži slično: „Ova tvrdnja je potpuno i bez izuzetka netačna“.
Tajnovitost je ključ
Bajdenova odluka da sabotira gasovode usledila je nakon više od devet meseci strogo tajnih debata unutar vašingtonske bezbednosne zajednice o tome kako na najbolji način postići ovaj cilj. Tokom većeg dela ovog vremena, pitanje nije bilo da li izvesti ovu misiju, već kako je izvesti a da se ne sazna ko je odgovoran.
Postojali su ključni birokratski razlozi da se oslone na ‘diplomce’ žestoke ronilačke škole centra u Panama situju. Ronioci su pripadnici mornarice, ali ne i američke Komande za specijalne operacije (Special Operations Command) o čijim se tajnim operacijama mora izvestiti Kongres, kao i vođstvo Senata i Predstavničkog doma – takozvana Osmorka (Gang of Eight). Bajdenova administracija je činila sve što je u njenoj moći da izbegne curenje informacija dok je trajalo planiranje krajem 2021. i u prvim mesecima 2022. godine.
Predsednik Bajden i njegov spoljnopolitički tim – savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven, državni sekretar Toni Blinken i Viktorija Nuland, zamenik sekretara za politička pitanja (Undersecretary of State for Policy) – bili su glasni i postojani u svom neprijateljstvu prema gasovodima koji se pružaju jedan pored drugog duž sedamsto pedeset milja ispod Baltičkog mora, polazeći od dve različite luke u severoistočnoj Rusiji nedaleko od estonske granice, prolazeći blizu danskog ostrva Bornholm, do svog odredišta u severnoj Nemačkoj.
Direktna veza, koja je premošćavala bilo kakvu potrebu tranzita kroz Ukrajinu, bila je izuzetno korisna nemačkoj ekonomiji, koja je uživala u izobilju jeftinog ruskog prirodnog gasa – dovoljno da napaja svoje fabrike i greje domove i da povrh toga omogući nemačkim distributerima da prodaju višak gasa, uz ostvarivanje zarade, širom Zapadne Evrope. Akcija čiji bi vinovnici mogli da se povežu sa američkom administracijom prekršila bi obećanje SAD o minimizovanju rizika od direktnog sukobljavanja sa Rusijom. Tajnovitost je bila ključna.
„Ostpolitik” kao pretnja
Od samog početka, Severni tok 1 je u Vašingtonu i među antiruskim NATO partnerima posmatran kao pretnja po zapadnu dominaciju. Holding kompanija koja je stajala iza njega, Severni tok AG (Nord Stream AG), osnovana je u Švajcarskoj 2005. godine u partnerstvu sa Gaspromom, javnom ruskom kompanijom koja je ostvarivala ogromne profite svojim deoničarima i u kojoj su dominirali oligarsi bliski Putinu. Gasprom je kontrolisao pedeset jedan odsto kompanije, dok su četiri evropske energetske firme – po jedna iz Francuske i Holandije i dve iz Nemačke – delile preostalih četrdeset devet odsto deonica, i imale su pravo da kontrolišu prodaju jeftinog prirodnog gasa lokalnim distributerima u Nemačkoj i Zapadnoj Evropi. Gaspromovi profiti deljeni su sa ruskom vladom, i državni prihodi od gasa i nafte prema procenama su ponekad činili i do četrdeset pet odsto ruskog godišnjeg budžeta.
Američka politička strahovanja nisu bila bez osnova: Putin bi raspolagao sa dodatnim i veoma potrebnim izvorom visokih prihoda, a Nemačka i ostatak Zapadne Evrope bi postali zavisni od jeftinog prirodnog gasa koji bi pristizao iz Rusije – što znači da bi se manje oslanjali na SAD. U stvari, to je ono što se zaista i desilo. Mnogi Nemci videli su Severni tok 1 kao jedno od ishodišta Ostpolitike, političke teorije nekadašnjeg kancelara Vilija Branta, koja je omogućila posleratnoj Nemačkoj da oporavi sebe i druge evropske države uništene u Drugom svetskom ratu, između ostalog i tako što je koristila jeftini ruski gas da napaja prosperitetna zapadnoevropska tržišta i tržišnu ekonomiju.
Severni tok 1 bio je već dovoljno velika opasnost, u očima NATO i Vašingtona, ali bi Severni tok 2, čije je postavljanje završeno septembra 2021, ukoliko bi ga odobrila nemačka regulatorna tela, udvostručio količinu jeftinog gasa koja bi stajala na raspolaganju Nemačkoj i Zapadnoj Evropi. Drugi gasovod bi takođe obezbedio dovoljno gasa za pedeset odsto nemačke godišnje potrošnje. Tenzije su konstantno rasle između Rusije i NATO, podstaknute agresivnom spoljnom politikom Bajdenove administracije.
Suprotstavljanje Severnom toku 2 rasplamsalo se uoči Bajdenove inauguracije u januaru 2021, kada su, tokom saslušanja za potvrđivanje imenovanja državnog sekretara Blinkena, republikanci u Senatu – predvođeni Tedom Kruzom – iznova i iznova isticali političku opasnost koju predstavlja jeftini ruski gas. Do tada je ujedinjeni Senat uspešno izglasao zakon koji bi, kako je Kruz rekao Blinkenu, ‘smesta zaustavio rad gasovoda’. Usledili bi ogromni politički i ekonomski pritisci na nemačku vladu, koju je tada predvodila Angela Merkel, kako bi se obezbedio drugi gasovod.
„Bilo koje sredstvo”
Da li bi se Bajden suprotstavio Nemcima? Blinken je odgovorio potvrdno, ali je dodao da nije detaljno razgovarao o stavovima novoizabranog predsednika. „Poznata su mi njegova snažna uverenja da je ovaj gasovod, Severni tok 2, loša ideja“, rekao je, „znam da bi upotrebio bilo koje uverljivo sredstvo koje nam stoji na raspolaganju da ubedimo naše prijatelje i partnere, uključujući Nemačku, da ne nastave dalje [sa projektom]“.
Nekoliko meseci kasnije, kako se bližio završetak drugog gasovoda, Bajden je ustuknuo. Tog maja, u začuđujućem obrtu, administracija je ukinula sankcije protiv Severnog toka AG, uz zvanično priznanje Stejt departmenta da je nastojanje da se zaustavi gasovod putem sankcija i diplomatije ‘uvek bilo neizgledan pristup’. Iza scene, zvaničnici administracije su navodno pritiskali ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, koji se tada suočavao sa pretnjom ruske invazije, da ne kritikuje ovaj potez.
Smesta su usledile posledice. Republikanci u Senatu, koje je predvodio Kruz, objavili su momentalnu blokadu potvrđivanja svih Bajdenovih spoljnopolitičkih nominacija i odgođeno je, do duboke jeseni, usvajanje godišnjeg odbrambenog zakona. Politiko je kasnije prikazao Bajdenov obrt u vezi sa drugim ruskim gasovodom, kao „odluku koja je možda i više od haotičnog vojnog povlačenja iz Avganistana ugrozila Bajdenovu agendu“.
Administracija je posustajala, uprkos odlaganju krize polovinom novembra, kada je nemački energetski regulator suspendovao odobrenje drugog gasovoda Severni tok. Cene prirodnog gasa su skočile osam odsto tokom nekoliko dana, usled strahovanja u Nemačkoj i Evropi da će posle suspenzije gasovoda i uz rastuću mogućnost rata između Rusije i Ukrajine uslediti vrlo nepoželjna hladna zima. Nije bilo jasno u Vašingtonu koje su pozicije Olafa Šolca, novoizabranog nemačkog kancelara. Nekoliko meseci kasnije, nakon pada Avganistana, Šolc je javno podržao poziv francuskog predsednika Emanuela Makrona za samostalniju evropsku spoljnu politiku tokom govora u Pragu – što je jasno upućivalo na smanjivanje oslanjanja na Vašington i kapricioznu politiku.
Tokom ovih dešavanja Rusija je neprekidno i zloslutno gomilala trupe na ukrajinskoj granici. Do kraja decembra više od 100.000 vojnika bilo je na položajima za napad iz Belorusije i sa Krima. Pozornost u Vašingtonu je rasla, što se vidi i iz Blinkenove izjave da bi brojnost ovih snaga mogla biti ‘udvostručena za vrlo kratko vreme’.
Pažnja administracije ponovo je vraćena na Severni tok. Sve dok je Evropa ostajala zavisna od gasovoda za snabdevanje jeftinim prirodnim gasom, Vašington je strahovao da će države poput Nemačke oklevati da snabdevaju Ukrajinu novcem i oružjem potrebnim da pobedi Rusiju. To je bio neugodni momenat kada je Bajden izdao uputstvo Džejku Salivenu da okupi međuagencijsku grupu koja bi izradila plan delovanja.
Sve opcije su bile u igri. Ali samo je jedna bila ozbiljno razmatrana.
Planiranje akcije
U decembru 2021, dva meseca pre nego što su prvi ruski tenkovi ušli u Ukrajinu, Džejk Saliven je sazvao sastanak sa novoformiranom radnom grupom – muškarcima i ženama iz Objedinjenog generalštaba (Joint Chiefs of Staff), Stejt departmenta i Ministarstva finansija – i zatražio da daju predloge o tome kako odgovoriti na Putinovu nadolazeću invaziju.
Bio je to prvi u seriji apsolutno tajnih sastanaka, u obezbeđenoj prostoriji na zadnjem spratu Stare zgrade izvršnog kabineta (Old Executive Office Building), koja se nalazi nedaleko od Bele kuće, i u kojoj je takođe smešten predsednički Spoljno-obaveštajni bord savetnika (Foreign Intelligence Advisory Board, skraćeno PFIAB). Tu se odigrala uobičajena rasprava koja je na kraju vodila ka ključnom preliminarnom pitanju: da li bi predlog koji bi grupa formulisala za predsednika trebalo da bude reverzibilan – poput još jednog nivoa sankcija ili valutnih ograničenja – ili ireverzibilan – što bi podrazumevalo neko delovanje silom (kinetic actions), koje nije moguće poništiti.
Ono što je učesnicima postalo jasno, prema izvoru koji ima neposredna saznanja o toku rasprave, jeste da je Salivan nameravao da grupa stvori plan za uništenje dva gasovoda Severni tok – i da je on delovao u skladu sa željama predsednika.
Tokom nekoliko narednih sastanaka, učesnici su raspravljali o mogućnostima za izvođenje napada. Mornarica je predlagala da se upotrebi nedavno izgrađena podmornica za izvođenje direktnog napada na cevi. CIA je zagovarala stav da bilo kakav poduhvat mora biti izveden u tajnosti. Svi koji su bili uključeni razumeli su visinu uloga. „Ovo nije detinjarija“, navodi izvor. Ukoliko bi izvođenje napada moglo biti povezano sa SAD, „to bi bio ratni čin“.
Već tada je na čelu CIA-a bio Vilijam Barns, čovek odmerenih manira, nekadašnji ambasador u Rusiji koji je služio kao zamenik državnog sekretara u Obaminoj administraciji. Barns je brzo oformio agencijsku radnu grupu među čijim su se članovima – igrom slučaja – našle i neke osobe kojima su bile poznate mogućnosti mornaričkih dubinskih ronilaca u Panama sitiju. Tokom nekoliko narednih nedelja, članovi radne grupe CIA otpočeli su da izrađuju plan za tajnu operaciju koju bi izveli ronioci na velikim dubinama izazivanjem eksplozije duž gasovoda.
Bršljanova zvona
Nešto slično je činjeno i ranije. Godine 1971, američka obaveštajna zajednica je saznala od još uvek neobznanjenih izvora da dve važne jedinice ruske mornarice komuniciraju uz pomoć podmorskog kabla smeštenog na dnu Ohotskog mora, na ruskoj dalekoistočnoj obali. Kabl je povezivao regionalnu mornaričku komandu sa prostorijama štaba u Vladivostoku.
Probrani tim operativaca Centralne obaveštajne agencije i Nacionalne obaveštajne agencije (NSA) okupljen je negde u oblasti Vašingtona, u dubokoj tajnovitosti. Izrađen je plan koji je podrazumevao korišćenje mornaričkih ronilaca, modifikovanih podmornica i vozila za dubinsko podmorničko spasavanje. Nakon mnogo pokušaja i pogrešaka, taj tim je uspeo da utvrdi položaj ruskog kabla. Ronioci su postavili sofisticirani prislušni uređaj na kabl koji je uspešno presretao ruski komunikacioni saobraćaj beležen sistemom za snimanje.
NSA je saznala da viši ruski pomorski oficiri, uvereni u bezbednost sopstvene komunikacione veze, razgovaraju sa svojim kolegama bez enkripcije. Uređaj za snimanje i njegova traka morali su da se mesečno zamenjuju i projekat se bezbrižno odvijao tokom čitave decenije sve dok ga nije kompromitovao četrdesetčetvorogodišnji civilni tehničar iz NSA po imenu Ronald Pelton, koji je dobro govorio ruski. Rusi su mu platili svega pet hiljada dolara za otkrića o operaciji, uz 35.000 dolara za druge ruske operativne podatke koje je obezbedio a čiji sadržaj nije objavljen. Pelton je završio u zatvoru nakon što ga je 1985. godine izdao ruski prebeg.
Uspeh podvodne operacije, nazvane Bršljanova zvona (Ivy Bells) bio je inovativan i rizičan, i obezbedio je dragocena obaveštajna saznanja o naumima i planiranju ruske mornarice.
Ipak, međuagencijska grupa je u početku bila skeptična povodom entuzijazma koji je CIA pokazivala u vezi sa tajnim planom o podvodnoj operaciji. Bilo je previše pitanja bez odgovora. U vodama Baltičkog mora česte su patrole ruske mornarice, i nema naftnih bušotina koje bi mogle da posluže kao paravan za izvođenje ronilačke operacije. Da li bi ronioci trebalo da idu u Estoniju, u blizinu granice gde se nalaze pumpne stanice za ruski prirodni gas, kako bi uvežbavali izvođenje misije? „To bi bilo vrlo nezgodno“, navodila je Agencija.
„Imamo način”
Tokom ‘celokupnog ovog procesa’, navodi izvor, „neki momci koji rade u CIA i Stejt departmentu su govorili – ‘Nemojte ovo da radite. Glupo je i biće politički košmar ukoliko se za sazna’“. Bez obzira na to, početkom 2022, radna grupa CIA-e izvestila je Salivanovu međuagencijsku grupu: „Imamo način da raznesemo gasovode“.
Ono što je usledilo bilo je zapanjujuće. Sedmog februara, manje od tri nedelje pre ruske invazije na Ukrajinu koja je delovala neizbežno, Bajden se u svojoj kancelariji u Beloj kući sastao sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, koji je, posle izvesnog kolebanja, stao čvrsto uz Ameriku. Na konferenciji za štampu koja je usledila, Bajden je prkosno rekao: „Ako Rusija izvrši invaziju… Severnog toka 2 više neće biti. Dokrajčićemo ga.”
Dvadeset dana ranije, podsekretarka Nuland je prenela u suštini istu poruku na brifingu Stejt departmenta, koja je bila slabo medijski propraćena. „Želim da budem vrlo jasna danas“, rekla je ona odgovarajući na pitanje. „Ako Rusija napadne Ukrajinu, Severni tok 2 će biti obustavljen, na ovaj ili onaj način”. (Izjavu Nulandove možete videti OVDE; prim. NS)
Deo ljudi koji su bili uključeni u planiranje misije bili su zaprepašćeni ovim rečima, smatrajući ih indirektnom najavom napada.
„To je kao kada bismo postavili atomsku bombu u Tokio i potom rekli Japancima da ćemo je detonirati“, navodi izvor, „Plan je bio jedna od opcija koju je trebalo izvesti nakon invazije i nije trebalo hvalisati se njime u javnosti. Bajden jednostavno to nije razumeo ili je ignorisao“.
Indiskrecija Bajdena i Nulandove, ukoliko je to bilo posredi, mogla je da frustrira neke od planera. Ali je takođe stvorilo i novu mogućnost. Prema navodu izvora, neki od viših zvaničnika CIA ocenili su da se raznošenje gasovoda „više ne može smatrati tajnom opcijom pošto je predsednik upravo objavio da imamo način da to uradimo“.
Plan da se raznesu Severni tok 1 i Severni tok 2 iznenada je degradiran sa nivoa tajne operacije koja zahteva da Kongres bude informisan na nivo koji je označen kao visoko poverljiva obaveštajna operacija uz podršku američke vojske. Prema zakonu, objašnjava izvor, „nije više postojala zakonska obaveza da se Kongres izvesti o operaciji. Sada je samo preostalo da se operacija izvede – ali je i dalje celu stvar trebalo držati u tajnosti. Rusi raspolažu izuzetnim nadzorom u Baltičkom moru.
Članovi agencijske radne grupe nisu imali direktnu vezu sa Belom kućom, i bili su nestrpljivi da saznaju da li predsednik misli ono što je rekao – odnosno da li je izvođenje misije gotova stvar. Izvor se priseća, „Bil Barns je došao i rekao – ‘Uradite to’“.
Norveška rukavica
Norveška je bila savršeno mesto za bazu misije.
U poslednjih nekoliko godina krize odnosa između Istoka i Zapada, američka vojska je znatno proširila svoje prisustvo u Norveškoj, čija se zapadna granica proteže duž hiljadu četiristo milja severnog Atlantika i spaja se severno od Arktičkog kruga sa Rusijom. Pentagon je stvorio visoko plaćena radna mesta i podizvođačke poslove, uprkos nekim lokalnim kontroverzama, tako što je investirao stotine miliona dolara u unapređenje i proširenje postrojenja američke mornarice i vazduhoplovnih snaga. Novi radovi obuhvatili su, što je najvažnije, napredni radar sa sintetičkim otvorom (smeštenim daleko na sever) koji je sposoban da prodre duboko u Rusiju. U rad je pušten baš kada je američka obaveštajna zajednica izgubila pristup nizu lokacija za prisluškivanje velikog dometa unutar Kine.
Nedavno renovirana američka podmornička baza, koja se gradi godinama, postala je operativna i sve više američkih podmornica je moglo da radi sa svojim norveškim kolegama i da nadziru i špijuniraju rusko nuklearno uporište na poluostrvu Kola. Amerika je takođe znatno proširila vazduhoplovne baze na severu Norveške i isporučila je norveškim vazduhoplovnim snagama flotu patrolnih aviona P8 Boingove proizvodnje kako bi pojačali svoje dalekometno špijuniranje svega i svačega u Rusiji.
Zauzvrat, norveška vlada je razbesnela liberale i pojedine umerenjake u svom parlamentu prošlog novembra usvajanjem Dodatnog sporazuma o odbrambenoj saradnji (Supplementary Defense Cooperation Agreement, skraćeno SDCA). Prema novom dogovoru, američki pravni sistem imao bi jurisdikciju „u dogovorenim područjima“ na Severu u odnosu na američke vojnike optužene za počinjene zločine izvan baze, kao i nad onim norveškim građanima optuženim ili osumnjičenim za dela u bazi.
Norveška je jedan od izvornih potpisnika Sporazuma o osnivanju NATO iz 1949. godine, na početku Hladnog rata. Danas, generalni sekretar NATO je Jens Stoltenberg, posvećeni antikomunista, koji je služio kao norveški premijer tokom osam godina pre nego što je prešao na visoki položaj u NATO, uz američku podršku, 2014. godine. On je tvrdolinijaš u vezi sa svim temama oko Putina i Rusije i sarađivao je sa američkom obaveštajnom zajednicom još od rata u Vijetnamu. Od tada mu se u potpunosti veruje. „On je rukavica za američku šaku“, navodi sagovornik.
Biljka C4
U samom Vašingtonu, planeri su znali da se moraju uputiti u Norvešku. „Oni mrze Ruse, i norveška mornarica je puna izuzetnih mornara i ronilaca sa generacijskim iskustvom u visoko profitabilnim dubinskim naftnim i gasnim istraživanjima“, navodi sagovornik. Njima se takođe može verovati da će držati misiju tajnom. (Norvežani bi takođe mogli da imaju i druge interese. Uništenje Severnog toka – ukoliko Amerikanci uspeju to da izvedu – omogućilo bi Norveškoj da prodaje mnogo veće količine sopstvenog prirodnog gasa Evropi.)
Negde u martu, nekoliko članova tima odletelo je za Norvešku da se sastanu sa norveškom tajnom službom i mornaricom. Jedno od ključnih pitanja bilo je gde je tačno u Baltičkom moru najbolje mesto za postavljanje eksploziva. Severni tok 1 i 2, oba sa po dve cevi, tokom najvećeg dela svoje trase odvojeni su tek nešto više od jedne milje, duž putanje prema luci Grajtvald, daleko na severoistoku Nemačke.
Norveška mornarica je brzo pronašla odgovarajuće mesto u plitkim vodama Baltičkog mora, nekoliko kilometara od danskog ostrva Bornholm. Na tom mestu su cevi dva gasovoda udaljene jedne od drugih nešto više od milje, duž morskog dna na dubini od osamdesetak metara. To je uveliko u dometu ronilaca, koji bi, delujući iz norveškog minolovca klase Alta, ronili sa mešavinom kiseonika, azota i helijuma koja struji iz njihovih rezervoara, i postavili bi punjenja eksploziva C4 u obliku biljke na četiri cevi sa betonskim zaštitnim pokrivačem. Bio bi to naporan, dugotrajan i opasan posao, ali vode kod Bornholma su imale još jednu prednost: nije bilo velikih plimnih struja, što bi znatno otežalo zadatak ronjenja.
Nakon malo ispitivanja, Amerikanci su se potpuno saglasili.
Tada ponovo ulazi u igru opskurna mornarička grupa za dubinsko ronjenje iz Panama sitija. Škola za dubinsko ronjenje u Panama sitiju, čiji su pitomci učestvovali u operaciji Bršljanova zvona, doživljava se kao neželjeni rukavac među elitnim pitomcima Mornarične akademije u Anapolisu, koji uglavnom teže slavi tako što postaju mornaričke foke, piloti lovačkih aviona ili podmorničari. Ukoliko neko mora da nazuje „crne cipele“ – odnosno da postane pripadnik manje poželjne posade površinskih brodova –ima barem na raspolaganju dužnosti na razaračima, krstaricama ili amfibijskim brodovima. Najmanje glamurozna dužnost je na minolovcima. Njihovi ronioci se nikada ne pojavljuju u holivudskim filmovima, ili na naslovnim stranama popularnih magazina.
„Najbolji ronioci za duboko ronjenje su mala i čvrsto povezana zajednica, i samo najbolji su regrutovani za operaciju; rečeno im je da budu spremni da se pojave u sedištu CIA u Vašingtonu“, navodi izvor.
Operacija Baltik 22
Norvežani i Amerikanci imali su lokaciju i operativce, ali postojala je još jedna briga: bilo koja neobična podvodna aktivnost u vodama kod Bornholma mogla bi da privuče pažnju švedske ili danske mornarice, koje bi o njoj mogli da izveste.
Danska je takođe bila jedan od izvornih potpisnika NATO i bila je poznata u bezbednosnoj zajednici po svojim specijalnim vezama sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Švedska je podnela zahtev za članstvo u NATO, i demonstrirala je veliku veštinu u vođenju svojih podvodnih sonarnih i magnetnih sistema senzora koji su uspešno pratili ruske podmornice koje se povremeno pojavljuju u udaljenim vodama švedskog ostrvlja, tako ih primoravajući da izrone na površinu.
Norvežani su se pridružili Amerikancima u insistiranju da bi neki viši zvaničnici u Danskoj i Švedskoj trebalo da budu obavešteni u glavnim crtama o mogućoj ronilačkoj aktivnosti u ovoj oblasti. Na taj način bi bilo obezbeđeno da neko na višim položajima u tim zemljama može da interveniše, držeći izveštaj van lanca komandovanja i time štiteći tajnost operacije na gasovodu. „Ono što su govorili i ono što su znali namerno se razlikovalo“, rekao mi je izvor. (Norveška ambasada, upitana za komentar ovog izveštaja, nije odgovorila.)
Norvežani su bili ključni za razrešenje drugih poteškoća. Ruska mornarica je poznata po tome da raspolaže nadzornom tehnologijom sposobnom da uoči i aktivira podvodne mine. Američki eksplozivni uređaji morali su biti kamuflirani na takav način da se prikazuju na ruskim sistemima kao deo prirodne pozadine – nešto što zahteva usklađivanje sa specifičnim salinitetom vode. Norvežani su znali kako da reše ovaj problem.
Norvežani su takođe imali odgovor na ključno pitanje kada bi operacija trebalo da se obavi. Svakog juna, tokom prethodne dvadeset jedne godine, američka Šesta flota, čiji je glavni brod stacioniran u Gaeti, u Italiji, južno od Rima, organizuje veliku NATO vežbu u Baltičkom moru koja uključuje veći broj savezničkih brodova širom regiona. Sadašnja vežba, održavana u junu, bila bi poznata kao Baltička operacija 22, ili BALTOPS22. Norvežani su predložili da bi ovo bio idealan paravan za postavljanje mina.
Amerikanci su obezbedili jedan vitalni elemenat: ubedili su planere Šeste flote da dodaju vežbu istraživanja i razvoja u program. Vežba je, kao što je mornarica objavila, uključivala saradnju Šeste flote sa mornaričkim „istraživačkim i borbenim centrima“. Dešavanja na moru odvijala bi se nedaleko od obale ostrva Bornholm i uključivala bi timove NATO ronilaca koji postavljaju mine, sa timovima koji se međusobno takmiče u korišćenju najmodernije podvodne tehnologije i koji bi trebalo da pronađu i unište postavljane mine.
Bila je to istovremeno korisna vežba i pronicljivi paravan. Momci iz Panama sitija obavili bi svoj zadatak i eksploziv C4 bio bi postavljen na mesto do kraja BALTOPS-a 22, sa prikačenim četrdeset osmočasovnim tajmerom. Svi Amerikanci i Norvežani bili bi daleko pre aktiviranja prve eksplozije.
Promena u poslednji čas
Počelo je odbrojavanje dana. „Sat je otkucavao, i bližili smo se trenutku izvršenja misije“, navodi izvor.
A zatim: Vašington se predomišljao. Bombe bi i dalje bile postavljene tokom BALTOPS-a, ali se Bela kuća plašila da je dvodnevni period do eksplozija previše blizu okončanju vežbe i da bi bilo očigledno da su Amerikanci umešani. Umesto toga, Bela kuća je imala novi zahtev: „Mogu li momci na terenu da udese neki način da se gasovodi raznesu kasnije, po daljinskoj komandi?“
Neki pripadnici tima za planiranje bili su ljuti i frustrirani zbog onoga što je delovalo kao predsednikova neodlučnost. Ronioci iz Panama sitija su iznova uvežbavali postavljanje C4 na cevi, kao što bi činili tokom BALTOPS-a, ali sada je tim u Norveškoj trebalo da nađe način da obezbedi Bajdenu ono što je želeo – mogućnost da izda uspešno sprovođenje naređenja u trenutku koji sam odabere.
Dobiti zadatak sa arbitrarnim promenama u poslednji čas je nešto sa čime je CIA navikla da se nosi. Ali je takođe obnovilo zabrinutost pojedinih učesnika o nužnosti i legalnosti celokupne operacije.
Kruna, a ne Ustav
Predsednikova tajna naređenja takođe su prizvala dilemu CIA iz vremena Vijetnamskog rata, kada je predsednik Džonson, suočen sa rastućim antivijetnamskim osećanjima, naredio agenciji da prekrši svoju povelju – koja joj eksplicitno zabranjuje da dejstvuje unutar SAD – tako što bi špijunirala antiratne aktiviste kako bi otkrila da li ih kontroliše komunistička Rusija.
Na kraju, agencija se saglasila. Tokom sedamdesetih je postalo jasno koliko daleko je voljna da ide. Usledio je niz novinarskih otkrića posle skandala Votergejt o agencijinom špijuniranju američkih građana, njenoj uključenosti u smaknuća stranih lidera i potkopavanju socijalističke vlade Salvadora Aljendea.
Ova otkrića vodila su dramatičnim saslušanjima sredinom sedamdesetih u Senatu, koja je predvodio Frenk Čerč iz Ohaja, koja su razjasnila da je Ričard Helms, direktor agencije u to vreme, prihvatio da je njegova obaveza da uradi ono što predsednik želi, bez obzira da li to podrazumeva kršenje zakona ili ne.
U neobjavljenom, svedočenju iza zatvorenih vrata Helms je sa žaljenjem objasnio da „gotovo da imate osećaj bezgrešnosti kada radite nešto“ prema tajnim naređenjima predsednika. „Bez obzira da li je ispravno ili pogrešno da imate takav osećaj, [CIA] deluje prema drugačijim pravilima i smernicama nego bilo koji drugi deo vlade“. U suštini je rekao senatorima da je on, kao šef CIA, razumeo da je radio za „krunu“, a ne za Ustav.
Amerikanci su u Norveškoj delovali su istom dinamikom i poslušno su otpočeli da rade na razrešenju novog problema – kako da na daljinu detoniraju eksploziv C4 prema Bajdenovom naređenju. Bio je to mnogo zahtevniji zadatak nego što su u Vašingtonu razumeli. Nije postojao način da tim u Norveškoj zna kada će predsednik hteti da pritisne prekidač. Šta ukoliko to bude nekoliko nedelja, više meseci ili pola godine ili duže?
Eksploziv C4 postavljen na gasovode bio bi aktiviran sonarnom bovom izbačenom iz aviona uoči samog dejstva, ali je procedura uključivala najnapredniju tehnologiju za obradu signala. Jednom kada su postavljeni, uređaji za daljinsko tempirano dejstvo prikačeni za četiri cevi gasovoda mogli su biti slučajno aktivirani složenom mešavinom okeanske pozadinske buke širom prometnog Baltičkog mora – od bliskih i udaljenih brodova, podvodnih bušotina, seizmičkih događaja, talasa i čak morskih životinja. Kako bi se ovo izbeglo, sonarna bova, kada je jednom izbačena, emitovala bi niz jedinstvenih niskofrekventnih tonskih zapisa – vrlo sličnim onima koje emituju flauta ili klavir – koje bi prepoznala tempirana sprava i, nakon unapred zadatog broja časova, izazvala bi eksploziju („Potreban vam je signal koji je dovoljno robustan da nijedan drugi signal ne može slučajno da pošalje puls koji će aktivirati eksploziv“, rekao mi je doktor Teodor Postol, profesor emeritus nauke, tehnologije i politike nacionalne bezbednosti na univerzitetu MIT; Postol, koji je služio kao naučni savetnik šefa pomorskih operacija u Pentagonu, rekao je da je problem sa kojim se suočila grupa u Norveškoj zbog Bajdenovog odlaganja bio problem slučajnosti: „Što je duže eksploziv stajao u vodi, sve je veći bio rizik da će nasumični signal aktivirati bombe“.)
Dana 26. septembra 2022, norveški mornarički patrolni avion P8 obavio je gotovo rutinski let i izbacio je sonarnu bovu. Signal je poslat ispod vode, prvo do Severnog toka 2 a potom do Severnog toka 1. Nekoliko časova kasnije, usledila je snažna eksplozija C4 koja je onesposobila tri od četiri cevi gasovoda. Za nekoliko minuta, lokve metana koji se nalazio u zatvorenim cevima razlile su se na površini vode. Svet je saznao da se odigralo nešto što ne može biti poništeno.
„Neverovatne mogućnosti”
Neposredno nakon bombardovanja gasovoda, američki mediji su tretirali ovo dešavanja kao nerazjašnjenu misteriju. Rusija je stalno navođena kao verovatni krivac, što je podsticano ciljanim curenjem informacija iz Bele kuće –ali bez navođenja verovatnog motiva za takav čin sopstvenog sabotiranja, izuzev proste odmazde. Nekoliko meseci kasnije, kada se pojavila informacija da su ruske vlasti pravile diskretne procene o ceni popravke gasovoda, Njujork tajms je izvestio da ova vest „komplikuje teorije o tome ko stoji iza“ napada. Nijedan važniji američki medij nije ozbiljnije preispitao ranije pretnje gasovodima koje su javno iznosili Bajden i Viktorija Nuland.
Uprkos tome što nikada nije razjašnjeno zašto bi Rusija nastojala da uništi sopstvene lukrativne gasovode, rečitije obrazloženje predsednikovih akcija pristiglo je od državnog sekretara Blinkena.
Upitan na konferenciji za štampu prošlog septembra o posledicama pogoršavajuće energetske krize u Zapadnoj Evropi, Blinken je ukazao da bi to mogao biti dobar trenutak:
„To je izvrsna mogućnost da se jednom i za svagda potpuno prekine zavisnost od ruske energije i da se Vladimiru Putinu onemogući zloupotreba energije kao sredstva za sprovođenje njegovih imperijalnih nauma. To je veoma značajno i nudi neverovatne strateške mogućnosti za naredne godine, ali u međuvremenu mi smo odlučni da uradimo sve što je moguće kako bismo osigurali da posledice ovoga ne snose građani u našim državama ili ostatku sveta.
Skorije je Viktorija Nuland izrazila zadovoljstvo zbog sabotaže najnovijih gasovoda. Svedočeći pred spoljnopolitičkim komitetom američkog Senata prošlog januara rekla je senatoru Tedu Kruzu: „Baš kao i vi, a verujem da to mišljenje deli i predsednička administracija, veoma sam zadovoljna saznanjem da je Severni tok 2, kao što ste rekli, gomila gvožđurije na dnu mora“.
Naš izvor ima mnogo narodskiji pogled na Bajdenovu odluku da uoči zime sabotira Gaspromov gasovod dug preko hiljadu kilometara. „Pa“, rekao je, govoreći o predsedniku, „Moram da priznam da momak ima petlju. Rekao je da će to da uradi, i uradio je“.
Upitan zašto misli da Rusi nisu uspeli da odgovore, cinično uzvraća, „Možda žele da steknu sposobnost da urade isto što su uradile SAD“.
„To je lepa priča za naslovne strane“, dodaje. „Iza nje je tajna operacija tokom koje su eksperti delovali na terenu, i oprema koja je aktivirana tajnim signalom.”
„Jedina mana cele operacije bila je odluka da se uradi“.
