Praznik Svetog Save jedan je od najvećih hramovnih i porodičnih praznika u srpskom narodu, svetkuju ga mnoge zanatlije, proglašen je i za školsku slavu, a oni koji ga praznuju priređuju prigodne priredbe uz sečenje slavskog kolača.
Za školsku slavu ovaj praznik je ustanovljen 2. januara 1840. godine na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca.
U odluci Popečiteljskog prosvještenija, predstavnici državne i crkvene vlasti propisali su da se sveti Sava proglašava za patrona svih naših škola i da se od tada u svim školama najsvečanije proslavlja.
Možda vas zanima
Savindan se proslavljao kao školska slava sve do 1945. godine, kada je ukinut odlukom tadašnjih vlasti, a posle poluvekovne zabrane u komunističkom režimu, ponovo se nastavilo sa proslavljanjem ovog praznika.
Praznična pesma za Savindan je Himna svetom Savi.
Mnoge vrste zanatlija iz Srbije su ga smatrale svojim patronom i uzimale njegov dan za esnafsku slavu, pa su tako Svetog Savu za esnafsku slavu uzele zanatlije užari, mutavdžije, opančari, obućari…
U mnogim krajevima Svetog Savu naročito praznuju stočari.
Mnogi srpski narodni običaji oko Svetog Save vezani su za stoku i za strah od vukova pa se tako pred Savindan nije smela stoka terati u šumu iz straha od vukova, jer bi to za nju bilo pogubno.
Takođe, tih dana se ništa nije smelo raditi sa sečivom, britve nisu otvarane da bi vucima čeljusti ostale sklopljene, a žene nisu smele ništa bojiti u crveno da vuci ne bi klali stoku.
Postoji mnogo srpskih narodnih verovanja vezanih za Savindan, među kojima i to da će se ako na Svetog Savu grmi desiti važni događaji u zemlji.
