Svake nedelje se grupica ljudi okuplja pred ogradom od bodljikave žice sa zadnje strane aerodroma u Tirani.
Uska pista iza nje, uglavljena između nazubljenih crnih planina i visokih sivih zidova stanice pogranične policije, mesto je na kom sleću letovi za deportaciju iz Velike Britanije – pod budnim okom porodica koje čekaju kod ograde.
Prolaze sati i sati pre nego što se pojave prvi deportovani, mileći sporo kroz kapiju, dočekani zagrljajima, stidljivim osmesima i suzama.
Broj letova za deportaciju iz Velike Britanije u Albaniju povećao se posle sporazuma o zajedničkoj saradnji postignutog u decembru 2022. godine, kako bi se „odvratila i sprečila ilegalna migracija“.
Britanski Houm Ofis kaže da je od tada vraćeno više od 1.000 ljudi: oko polovina dobrovoljno, dok su ostali kombinacija neodobrenih zahteva za azil i stranih prestupnika.
BBC je prošlog meseca razgovarao sa desetak ljudi sa nekoliko od ovih letova za deportaciju i saznao da je većina stigla iz britanskih zatvora.
Nekima je ponuđen novac u zamenu za pristanak na deportaciju i oni su pušteni iz zatvora pre nego što su odslužili minimalnu kaznu, pod postojećim programom za strane prestupnike.
Albanska policija potvrdila je da je većina ovih građana prisilno vraćenih ove godine osuđena za zločine u Velikoj Britaniji.
Veseli tridesetogodišnjak rekao je da je služio šestogodišnju zatvorsku kaznu za krivična dela u vezi sa drogom i da je bio pušten radi deportacije pošto je odslužio svega dve – godinu dana pre nego što bi uopšte dobio pravo da bude pušten na uslovnu slobodu.
Zamolio nas je da ne otkrivamo njegov identitet, pa ćemo ga zvati Mark.
„Došao nam je imigracioni službenik“, kaže on.
„Pitao nas je da li želimo da se vratimo u Albaniju ili da ostanemo u Velikoj Britaniji. Objasnio nam je da ako se vratimo, smanjiće nam kaznu za godinu dana.“
Marku je ponuđeno i 1.500 dolara finansijske pomoći da se vrati kući, pod drugim programom po imenu Program olakšanog povratka (FRS).
Dokument britanske vlade jasno navodi da je program „finansijski podsticaj“ koji se nudi stranim zatvorenicima „pod uslovom da sarađuju prilikom deportacije i odreknu se prava na žalbu na nju“.
Drugi zatvorenici sa letova za deportaciju iz prošlog meseca sa kojima smo razgovarali dobili su istu svotu.
Mark je deportovan prema britanskom Programu o ranom puštanju (ERS), primenjivanom na strane zatvorenike svih nacionalnosti.
ERS ne traži pristanak zatvorenika, ali je nekoliko deportovanih albanskih građana sa kojima smo razgovarali, uključujući Marka, reklo da su njihova deportacija i smanjenje kazne predstavljeni kao dobrovoljni.
„Bio je moj izbor da se vratim“, kaže mi Mark.
„Niko me nije prisilio. Ponudili su mi. Rekli su: ‘Ti odluči da li želiš da ideš ili da ostaneš.’“
Tražili smo od britanske vlade da potvrdi koliko je Albanaca deportovano pod ERS-om od početka prošle godine i koliko je njih dobilo finansijski podsticaj za saradnju, ali su oni rekli da ne objavljuju tu statistiku.
Portparol je u saopštenju rekao: „Britanska i albanska vlada sarađuju kako bi iskoristili svaku priliku da onemoguće rad krijumčara i ubrzaju deportaciju Albanaca koji nemaju pravnih osnova da borave u Velikoj Britaniji.“
Prošle godine je vladin Zakon o Nacionalnosti i granicama proširio period ranog puštanja koji dozvoljava ERS sa devet meseci na godinu dana.
Jedan od ciljeva te promene, prema informaciji Houm ofisa, bio je da se poveća broj deportacija.
Isti Zakon ukinuo je zastarevanje neodležanih kazni, što znači da će zatvorenici koji se ilegalno vrate u Veliku Britaniju morati da odsluže ostatak kazne, bez obzira na to koliko je vremena prošlo – pojačavši faktor odvraćanja za ljude kao što je Mark.
„Ne vraćam se više tamo“, kaže on.
„Neću da idem u zatvor. Sada ću da tražim posao, biću dobar momak.“
Ali nekoliko ljudi sa letova za deportaciju iz prošlog meseca reklo je da planira da se vrati u Veliku Britaniju u roku od nekoliko nedelja ili čak dana, uprkos onome što može da se opiše kao novi strogi pristup tamošnje policije.
„Oni sada hapse Albance“, rekao je jedan čovek.
„Veoma je teško Albancima da ostanu u Velikoj Britaniji zato što vas policija zaustavlja na putevima. Ne žele nas sada.“
On kaže da je poslat nazad u Albaniju nakon što je policija zaustavila automobil u kom je zatečen i ustanovila da ne poseduje odgovarajuće dokumente.
On i dalje planira da se vrati.
Drugi čovek kaže da je već tri puta putovao u Veliku Britaniju.
„Nije mi problem“, kaže on.
„Vratiću se kad god poželim.“
Za mnoge od onih sa kojima smo razgovarali, privlačnost Velike Britanije je u ekonomskim prilikama.
Ne i za Azema – čoveka sitne građe u dvadesetim, koji je delovao kao da je izgubljen u svojoj odeći.
Azem – nije mu pravo ime – ispričao nam je svoju priču pod uslovom da ostane anoniman.
On je takođe insistirao da se sastanemo na nekom zabitom mestu, gde niko neće moći da nas čuje.
Na napuštenoj železničkoj pruzi koja prelazi preko prelepe reke vijugajući valovitim brdima oko Tirane, Azem nam priča priču dok mu se ruke tresu.
Pokazao mi je dokumente koji detaljno opisuju njegovu deportaciju iz Velike Britanije i odbijanje njegovog zahteva za azil.
Ispričao je imigracionim vlastima da je pobegao iz Albanije nakon što su mu članovi bande prislonili pištolj uz glavu i zapretili mu da će ga ubiti zbog njegovih političkih aktivnosti.
Vraćen je u Albaniju prošlog meseca protivno njegovim željama.
„Plašim se zato što ista situacija može da se ponovi“, kaže on.
„Ćutim, ne smeškam se, pod stresom sam i moje telo sve vreme drhti, ne spavam mnogo.“
Izveštaj britanskog psihologa, podnet neposredno pred Azemovu deportaciju, izrazio je zabrinutost zbog mogućnosti da je on pretrpeo psihološko mučenje u Albaniji.
Houm ofis je odgovorio da su njegove iskustva već uzeta u obzir prilikom razmatranja njegovog zahteva za azil i da je ta odluka nepromenjiva.
Azem kaže da neće oklevati da se ilegalno vrati u Veliku Britaniju ako mu ponovo bude zaprećeno, uprkos tome što se našao na crnoj listi za ulazak u Veliku Britaniju i zemlje EU.
Albanci mogu slobodno da se kreću u zemlje kao što su Francuska ili Belgija, koje nude laku odskočnu dasku za prelazak Lamanša.
Albanska policija je nedavno pooštrila preglede na graničnim prelazima zemlje, kako bi uhvatila deportovane osobe sa crne liste koji pokušavaju da se provuku.
Pojačana saradnja između Velike Britanije i Albanije poklopila se sa naglim padom broja Albanaca koji pristižu malim brodovima; otkriveno je svega 29 u prvih nekoliko meseci ove godine.
Za ovaj pad najzaslužnije je najverovatnije godišnje doba i kako zima bude polako popuštala, obe vlade će se suočiti sa prvom pravom probom njihovog pristupa borbi protiv ilegalne migracije.
Pitala sam albanskog ministra unutrašnjih poslova Bledara Čučija šta njegova zemlja radi kako bi sprečila da se sveže deportovani prosto vrate u Veliku Britaniju.
„Nije moguće staviti čip u svakoga da biste pratili kuda oni idu“, kaže on.
„Ako ima ljudi sa krivičnim dosijeom, naročito kad je u pitanje krijumčarenje ljudi, onda će policija posebno obratiti pažnju. Ali generalno gledano, ljudi koji se vrate su slobodni građani u Albaniji.“
Međutim, pored rada na ilegalnoj migraciji, kaže on, dve vlade moraju da porade i na legalnim putevima za stizanje albanskih građana u Veliku Britaniju.
„Predložio sam britanskoj koleginici Sueli Brejverman da momentalno pokrenemo legalizaciju svih Albanaca koji rade u Velikoj Britaniji poštene poslove i koji nemaju krivične dosijee“, dodao je Čuči.
I albanska i britanska vlada priznaju ekonomsku privlačnost Velike Britanije.
U malom mestašcetu na severu Albanije po imenu Kruma, 60 odsto populacije već je otišlo.
Prvi muškarac kog srećem na ulici govori besprekornim engleskim, sa londonskim akcentom.
Lokalni političari tvrde da više lokalnih glasača sada živi u istočnom Londonu nego ovde kod kuće.
Čak i oni koji ostaju ovde odlaze u kafić po imenu Britanija na jutarnju kafu; njegov ulaz ukrašen je londonskom telefonskom govornicom u prirodnoj veličini.
Foto: Getty Images
Velika Britanija ulaže više od 8 miliona funti u projekte obuke i firme u Kukešu – oblasti u kojoj se nalazi Kruma – preko organizacije koja želi da promeni ono što naziva „kulturnom normom“ ilegalne migracije u Veliku Britaniju.
Albanska vlada takođe ulaže u ovdašnju infrastrukturu, uključujući novi aerodrom.
Ali meštani su do sada imali vrlo malo opipljivih koristi od toga.
Srećemo se sa lokalnim kandidatom za gradonačelnika Miftarom Dautijem na predizbornom mitingu za mlade – njegov dolazak dočekuje oduševljena masa mladih pristalica dok preko zvučnika trešti pesma po imenu Demokratija.
„Kako se zove sistem u kom ljudi ne smeju da kažu šta misle?“, urla tekst pesme.
„U kom se novinari ne usuđuju da izveštavaju o onome što se dešava? Gde zakon važi samo za tebe? Demokratija, demokratija, demokratija!“
Prilično neobičan izbor za predizbornu kampanju, reklo bi se.
Dauti obećava da će zaustaviti odlazak mladih iz grada za Veliku Britaniju.
Ali čak i ovde, među njegovim mladim pristalicama u gradskoj kući, to obećanje ne deluje da ima posebnog efekta.
Možda vas zanima
„Želim da se vratim u Veliku Britaniju“, kaže mi živahan mladoliki pristalica po imenu Valda dok gleda kandidata kako odlazi.
„Ovo mesto nije za mene. Bio sam dve godine u Velikoj Britaniji i želim da se vratim tamo.“
U lokalnom parku u centru grada Kukeša, dede i bake gledaju malu decu dok igraju fudbal ispod snežnih vrhova planina, a istopolne grupe tinejdžera lutaju njegovim stazama.
Meštani kažu da neka ovdašnja deca govore kako žele da postanu migranti kad završe školu.
U jednoj verziji budućnosti Albanije, britanski turisti bi mogli da pohrle ovamo, očarani predivnim krajolikom oblasti.
Ali kao što će vam mnogi ovdašnji mladi reći, budućnosti nema u Kukešu.
Ona je u Velikoj Britaniji.
