„Pitamo se bi li Zoran Milanović mogao da postane predsednik svoje zemlje s takvom retorikom devedesetih godina, dok se Hrvatska borila da sačuva svoju državnost? Podsećamo da je Hrvatska zbog spoljne agresije mogla da izgubi trećinu teritorija. Ipak, zahvaljujući herojskoj borbi, Hrvati su uspeli da zaštite nezavisnost svoje države“, napisao je krajem januara na Fejsbuku portparol ukrajinskog ministarstva spoljnih poslova Oleg Nikolenko. Reagovao je na izjavu predsednika Hrvatske da je „sasvim jasno da Krim više nikada neće biti Ukrajina“
Možda vas zanima
Revizija zahvalnosti
„Pucajući” na Milanovića, Vlada u Kijevu je rafal osula po Srbiji „da je sprovela spoljnu agresiju na Hrvatsku”. Ovakvo opasno i neistinito tumačenje je nekako prošlo “ispod radara” možda zbog toga jer Kijev nije rekao direktno da je Srbija bila agresor, ali ko bi bio drugi, Austrija, Slovenija, Mađarska.. ko? Na koga je mislio Nikolenko ako nije na Srbiju. Nije odgovorio, nije pojasnio. Da li je to ukrajinska zahvalnost Srbiji što je osudila agresiju i podržala njen teritorijalni integritet.
Ne treba biti previše politički pismen da se shvati šta znače i koliku težinu imaju ove reči o ratu u Hrvatskoj pre skoro tri decenije. I šta to može da izazove u odnosima između Kijeva i Beograda.
Ako je neko pomislio da je to trenutni gaf, nepažnja, nesmotrenost jednog diplomate… prevario se.
Uzdržanost bez stila
Sledeći čin: Ukrajina je uzdržana i glasa protiv članstva samoproglašenog Kosova u Savetu Evrope. Isto nam je to. Doduše i pre toga priređivala i kad je lažna država Kosovo asplicirala za članstvo u Unesko i Interpol. Njihovi predstavnici kao zombi kad se glasa ili nestanu iz sale ili gledaju kroz prozor. Uzdržani i oni koji nisu prisutni se ne računaju u sistemu glasanja, samo se gleda „za” i „protiv”. Zato je pristup zapadnih zemalja prema zemljama koje ne priznaju Kosovo ne da glasaju za Kosovo, nego da budu uzdržane, jer time smanjuju Srbiji broj zemalja koje su protiv. Lukavi Ukrajinci pomislili su da će uzdržanošću „zasititi vuka i da će ovce ostati na broju”. Kijev se pravda da je pod velikim pritiskom da prizna Kosovo, a da mu znači to što se Srbija više puta izjasnila da podržava njen teritorijalni integritet i suverenitet, na kopnu, moru i u vazduhu. Ali na muci se dokazuje ili prokazuje. Srbi su razočarani takvim ponašanjem. Najava Beograda o reciprocitetu u spoljnoj politici ne znači da Srbija nekome preti, ali jasno je rečeno da će imati u to u vidu.
A onda stiže novi gaf. Nekako opet ispod radara, Kijev šalje srpskim medijima preporuke o ispravnoj terminologiji kada se piše o onome šta se događa u toj zrmlji. Spisak „ispravnih“ fraza, narativa i imena poslata mejlom medijima u Srbiji nastao je po nalogu Ministarstva spoljnih poslova u Kijevu.
Prema uputstvima, srpski novinari bi trebalo da koriste „agresorski rat Rusije protiv Ukrajine“ umesto da ga nazivaju krizom, sukobom, ratom ili čak „ruskim ratom u Ukrajini“. Druga smernica insistira na tome da se „neprovocirana vojna invazija u punom obimu” treba koristiti umesto „specijalne vojne operacije”.
„Spisak preporučene terminologije o rusko-ukrajinskom ratu“, kako se dokument zvanično zove, sadrži i zahteva ništa drugo nego cenzuru.
Stigla je i tabela na adrese većine redakcija. U njoj se, na primer, navodi da je pogrešno napisati „ukrajinska kriza, ukrajinski konflikt ili rat u Ukrajini“, a pravilno „agresorski rat Rusije protiv Ukrajine ili ruska agresija na Ukrajinu“. U „uputstvu“ ima tvrdnji, iz kojih proizilazi da je svaki ruski građanin ponaosob ratni zločinac, pod uslovom da podržava Putina. Zapanjuje i zabrana da se kaže da je Ukrajini potrebno primirje i da su potrebni mirovni pregovori. Umesto toga, ministarstvo kaže da se mora reći da je neprihvatljiv svaki mir, da je neprihvatljivo svako primirje dok Ukrajina ne pobedi, tačnije, dok ne oslobodi svaki pedalj svoje teritorije.
Možda vas zanima
Čak ovako iritantni zahtevi nisu primljeni preterano bučno. Reklo bi se, podsmešljivo. . Ukrajina, miljenik zapadnih medija sluša naređenja i prosleđuje. Ova matrica preporučenih narativa odavno postoji, koristi se i širi diskretnije, ali to vlast u Kijevu ne ume. Nema šlifa da lukavo poturi I sprovede kao što to rade njeni sponzori nego šalje cirkularno pismo ne računajući da bi to moglo da joj se vrati kao bumerang. Ceh neobučenosti za ovakvo “ratovanje” nije samo istina koja prva strada nego i poverenje.
Srbi već dugo primaju brojne udarce dvostrukih standarda, cinizma i licemernog odnosa, i najvažnije – ucena i ultimatuma. E pa to sve teže prolazi. Čekamo sledeći udarac.
