Sve poskupelo, al savete dajemo džaba! (Ne)obična priča sa beogradske pijace usred Božićnog posta

Njih trojica su izuzetak. Cene dižu i spuštaju u zavisnosti od toga da li kupac ima ili nema para, a za pazar ne mare. Pijaca je njihova druga kuća i bitnije im je da „ispoštuju čoveka“ nego da zarade.

Dragan Dragović, koga kolege iz poštovanja zovu „Direktor“, već dvadeset godina prodaje kućnu hemiju sa svoje tezge. Iako gazi sedmu deceniju, zimu je prestao da oseća, nikada nije umoran i srastao je sa pijacom.

Kada Direktora nema, svedoče nam ostali, kao da ni pijaca nije tu. Priznaje nam da ne posti i da „ručak ne može bez mesa“, ali voli povremeno da pojede brancin. To ga, setno nam priča, seća na rodni kraj koji je sada u Hrvatskoj. Dragan Dragović se posle 1995. godine i etničkog čišćenja Srba nikada više nije vratio ni u svoj Knin ni na primorje.

Naša riba na pijaci je mnogo poskupela i ne znamo kako da se borimo. Mnogi ljudi svaki petak poste, a cena ribe je otišla. U poslednje vreme najčešće se kupuje skuša ali i ona je poskupela. Ranije je bila dvesta i nešto, sad je trista i nešto dinara i to je ozbiljan problem. Jeftinije mi je da odem sam u Hrvatsku, ulovim ribu i donesem je ovde zamrznutu u zdjeli, kalkuliše Direktor Dragović za Sputnjik.

On dodaje još i to da je danas jeftinije kupiti kilo pečenja nego ribu.

Malo Pivo i pečurke

Nemanjica Malo Pivo sa tezge za pečurke i koštunjave plodove tvrdi kako je cena njegovih proizvoda ostala nepromenjena. Na pitanje što ga prijatelji zovu „Malo Pivo“ odgovara logično – „pa zato što stalno pijem malo pivo“.

Cene šampinjona i svih ostalih proizvoda ostale su iste, nisu se menjale. Samo je riba poskupela. Orasi su ostali na istoj ceni od 1000 dinara, pokazuje nam Nemanja asortiman.

On objašnjava i kako dolazi do malverzacija u pogledu prodavanja pečuraka. Lično je upoznat sa procesom preprodavanja odstajalih šampinjona i zna tačno na kojim se tezgama prodaju, ali odbija da imenuje prodavce. Nakon što pečurke isteknu, veliki prodajni lanci im produžavaju rok trajanja jednom do dvaput, nakon čega ih daju pijačnim prodavcima koji ih izlažu u gajbe i prodaju po nižoj ceni. Nemanja ne praktikuje ove metode zarađivanja već mu robu lično iz Lipovičke šume donosi jedan od najčuvenijih pečurkara u svetu gljiva – Nebojša Repić.

Kada Repić ubere pečurku tu nema greške – roba je prvoklasna, uverava nas Nemanja Malo Pivo.

Post na pivu

Što se tiče uticaja ekonomije na verske obrede, ni to nije prošlo bez posledica. Draško nam objašnjava, sa stanovišta vernika, kako je postalo sve teže i teže pridržavati se posta uz postojeće cene namirnica. Za čoveka poput njega, koji radi teške fizičke poslove, bitno je da jede bar ribu, a to je sve manje izvodljivo.

Redovno postim, vernik sam, ali riba je poskupela, sve je poskupelo, čak i konzerve tunjevine. Teško se snalazim što se tiče posta, ali trudim se da nastavim dalje, jada nam se Draško.

Na pitanje, šta radi u vreme posta kada mu ponestane namirnica, a konzerve tunjevina i sardina mu dosade, Draško odgovara da pije pivo.

Južna pruga

Sa druge strane, potpuno drugačiji pogled na cene, hranu, pijacu i život uopšte, ima Goran Tošić, prodavac paprika iz Vranja. Njega ne zanima ni inflacija, ni ekonomska kriza, ni rat u Ukrajini, niti minimalna potrošačka korpa.

Ja sam uvek imao para, baš zato što sam ih trošio. Para mora da se obrće. Nisam ja neki Gazda pa da se razbacujem, ali uvek sam imao dovoljno za sebe i za kuću. Jedna godina bude bolja od druge, druga gora od treće i tako dalje, u krug. Neće se moj život ništa strašno promeniti ko god u svetu da pobedi. Ja lično ne bih voleo da se Amerika pita, toga nam je preko glave. Amerikanci i ovi naši komunisti su ko kuga, njih što dalje od nas. A ovo da l’ ću prodati kilo il dva paprike, manje ili više, nije bitno. Moje paprike su dole sa juga, cenu nisam dizao i boli me uvo da je dižem. Eto toliko, zaključio je Goran Tošić za Sputnjik.

Poskupelo je sve na Bajloniju pred praznike. Samo se dobar duh i „praktični životni saveti“ dobijaju – gratis.