Fadilj Dulević, čiji su koreni iz sela Bujice kod Novog Pazara, rođen je i odrastao u Ret Ljibovšu, opštini na jugozapadu Albanije.
U njegovoj porodici i u ono zloglasno vreme gvozdene pesnice Envera Hodže, kaže, govorilo se srpski. Zahtev za državljanstvo i urednu dokumentaciju podneo je pre dve godine, ali odgovora iz Beograda još nema.
„Ja sam Srbin i treba – to je krv od oca i majke, oni su rođeni tamo i ja nisam Albanac“, poručuje Fadilj Dulević.
Da dobije srpsko državljanstvo teško je i Oljtionu Čoti čija deca nose srpska imena Dejan i Sonja. Zahtev je podnosio dva puta po dva različita osnova.
„Aplicirao sam dva puta za srpsko državljanstvo, odbijen sam. Moja majka je rođena u Pančevu. Po zakonu imam pravo na državljanstvo, ali ne znam gde postoji problem“, naglašava Oljtion Čoti.
Da je put do srpskog državljanstva dug i teško dostižan, tvrdi i Salko Brajović, predsednik srsko-crnogorskog Udruženja Skadarlija iz Tirane. Kaže da je Zakon o državljanstvu Srbije predvideo da iseljenici i njihovi potomci mogu biti primljeni u državljanstvo Republike Srbije, kao i oni koji imaju poreklo sa naših prostora. Ali zakon ne vidi one čiji su koreni na ovim prostorima, a znaju da su Srbi i osećaju se tako.
„Traže nam neka dokumenta kako bi utvrdili to da imamo neke veze sa Srbijom, da smo poreklom Srbi. Te dokumente mi ne možemo da nabavimo, jer ne postoje, jer mi smo autohtoni Srbi na ovim prostorima“, naglašava Salko Ferezaj-Brajović.
Srbi u Albaniji smatraju da nadležni u Srbiji prilikom odlučivanja o njihovim zahtevima za državljanstvo moraju imati u vidu to da je na ovim prostorima nekada brisan srpski indentitet i da njima nije moguće da dostave dokumenta koja se od njih zahtevaju mada ih zakon ne propisuje.
