„Mirovni forum koji je na inicijativu francuskog predsednika Emanuela Makron održan u Parizu u čast Dana primirja, 11. novembra, nije, čini se, doneo znatnijem pomaku u dve, na više načina, povezane nemirne tačke: Ukrajini i na Kosovu, navodi Bisenić u autorskom tekstu za Tanjug.
Nas naravno više zanima Kosovo, ali ne možemo da zanemarimo da postoje značajni uzajamni uticaji jednog na drugi region kao i mogućno povezivanje rešavanja ova dva pitanja na nekom nivou i u određenom vremenu, tim pre što čini se da i u kosovskom i ukrajinskom pitanju predstoji zima pregovora i diplomatskog delovanja.
Ali, dok se stvara utisak da se u ukrajinskom sukobu poboljšavaju pregovaračke okolnosti kada je o Kosovu reč one se nedvosmisleno pogoršavaju.
Rusko povlačenje iz Hersona zajedno sa „curenjem” informacija iz Vašingtona o potrebi pregovora između Ukrajine i Rusije ukazuje na scenario u kojem se slabija strana motiviše s nekoliko pobeda na bojnom polju, da u pobedničkom raspoloženju pristupi pregovaračkom stolu, gde ustupci imaju karakter velikodušnosti, a ne poraza.
Po svemu što se sada vidi, ne postoje gotovo nikakve šanse da se realizuje Briselski sporazum iz 2013. godine, niti je postojeća atmosfera prikladna za početak bilo kakvih pregovora, već se očekuje dalje zaoštravanje, sve do 21. novembra kada su najavljene represivne mere protiv onih koji ne promene registarske tablice na svojim automobilima.
Da bi se bolje razumeo odnos između realnosti, „stanja na terenu” i diplomatskog napora korisno je da skrenemo pažnju da postoje dve vrste pregovaračkih sporazuma: aktivni i pasivni. Pasivni sporazum verifikuje realnost ili „stanje na terenu“, a aktivni sporazum projektuje “realnost“ kao cilj koji zatim strane potpisnice treba da ostvare i kreiraju.
Sporazumi koji verifikuju realnost su, recimo tipa Dejtonskog sporazuma. Tada je vojna situacija na terenu manje – više odgovarala parametrima sporazuma, uz izuzetak Sarajeva kao Miloševićevog kavaljerskog ustupka.
Sporazumi koji projektuju realnost su poput Kempdejvidskog sporazuma Izraela i Egipta iz 1978. ili Briselskog sporazuma iz 2013. pri čemu je prvi ispunjen do najmanjeg detalja i nikada nije prekršen za 45 godina, dok drugi nije ispunjen ni posle 9 godina.
Ovakvi sporazumi uvek su na granici da budu neispunjeni, ukoliko nema garanta sporazuma s nesumnjivim autoritetom da motiviše sve strane na poštovanje sporazuma.
Utisak je da povlačenje ruske vojske i prepuštanje značajnih teritorija na desnoj obali Dnjepra ukrajinskim snagama stoji u korelaciji sa sve jasnijim i otvorenijim najavama neke vrste rusko – ukrajinskih pregovora. Italijanska La Republika predložila je da SAD i zemlje NATO dozvole početak pregovora o situaciji u Ukrajini ako Herson zauzmu ukrajinske trupe.
Kako navodi ovo izdanje, Vašington smatra da je bitka za Herson od velikog strateškog i diplomatskog značaja. Američka strana, navodno, sugeriše da bi povratak Hersona ukrajinskim snagama mogao da promeni tok sukoba. Osim toga, po takvom scenariju, SAD dozvoljavaju Ukrajini da započne pregovarački proces sa pozicije snage. U ovom povlačenju ruske vojske ne možemo da ne uočimo sličnost sa razvojem događaja pred početak Dejtonskih pregovora o Bosni 1995. godine.
Tako se stanje na terenu razvijalo tako da su se teritorije koje su kontrolisale srpske snage svele sa oko 70, na nešto više od 50 odsto, odnosno onoliko koliko je bilo predviđeno mapama na kojima je sklopljen sporazum tri strane, a onda potpisan kasnije u Parizu.
U tom smislu, sa odobravanjem možemo da pročitamo, pa čak i da stavimo u preambulu razgovora Beograda i Prištine, reči američkog savetnika za nacionalnu bezbednost, Džejka Salivena koje je izgovorio 10. novembra na konferenciji u avionu Er fors one na letu iz Šarm Al Šejka ka Kambodži gde se održava zasedanje država ASEAN-a: „Verujemo u pravedan mir zasnovan na principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta koji nisu stvari koje smo mi izmislili, već su ugrađeni u Povelju UN.
Lideri G7 govorili su o ovim principima pravednog mira, uključujući teritorijalni integritet. Ovih dana, kosovski premijer Aljbin Kurti, izjavljujući da on ne može da pomogne Srbiji da dobije rat koji je “izgubila“ 1999. podsetio nas je na još jedno pitanje – kako je uopšte došlo do toga da Kosovo bude anektirano kakva je današnja perspektiva iz koje se gledaju akcije sličnih performansi, prvenstveno u Ukrajini.
Saliven je tako precizirao: “Ukrajina je strana mira u ovom sukobu, a Rusija je strana rata. Rusija je napala Ukrajinu. Ako bi Rusija odlučila da prekine borbu u Ukrajini i otišla, to bi bio kraj rata. Ako bi Ukrajina odlučila da prestane da se bori i odustane, to bi bio kraj Ukrajine“.
Prisećamo se, naravno, doslednog odbijanja NATO da prekine bombardovanje Srbije makar za bilo koje vreme, dok Srbija ne potpiše da ce povuče vojsku i policiju sa Kosova i upravu prepustiti UNMIK-u.
Sve ovo ima važnost za planirane pregovore povodom nemačko – francuskog predloga i kapaciteta Srbije da primi i prihvati neko projektovano rešenje.
To rešenje planira se, koliko se sada uočava, da bude tipa “dinamičkog sporazuma“, čiji ciljevi tek treba da budu dostignuti. Srbija bi trebalo da plati unapred za obećanje da će odredbe sporazuma biti realizovane. Jasno je da će ovo pitanje zaustaviti svako dalje pregovaranje, tim pre što Aljbin Kurti kao premijer odbacuje svaku mogućnost stvaranja ove asocijacije za četiri opštine na severu sa srpskom većinom.
Kurti je to učinio u prestonicama obe zemlje koje su formalni autori i predlagači sporazuma o trajnoj normalizaciji – u Berlinu 3. novembra, a onda nedelju dana kasnije u Parizu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je u Parizu, gde je bio i Aljbin Kurti. To što nije bilo direktnog susreta pokazuje da nema napretka u popuštanju zategnutosti na Kosovu koje su nastale odlukom Kurtijeve vlade da jednostrano zameni tablice na vozilima i najavi kažnjavanje Srba s Kosova i represivne mere ukoliko to ne učine do 21. novembra.
Ali, nije reč samo o tome. Sada je bezbednosna situacija na Kosovu najmanje 60 odsto lošija, nego što je bila pre nametanja odluke o registarskim tablicama uz tendenciju daljeg pogoršanja. Američki ambasador u Prištini, Bernar Hovenijer, zbog toga je saopštio da je zabrinut za stanje na Kosovu nakon 21. novembra. Američki i evropski zvaničnici pozvali su Prištinu na veoma delikatan način, da “ispunjava sve svoje obaveze“. Tako je izaslanik Žozep Borelj prvo govorio da Kosovo treba da “ispuni svoje obaveze“, ne precizirajući ni koje, ni kada.
Zatim, nakon što je američka strana jasno zatražila da se formira Zajednica srpskih opština, evropski predstavnik je otišao malo dalje da je zatražio da se Srbi odmah vrate u institucije, a da Priština počne pregovore o formiranju Zajednice srpskih opština“. Dakle, ne da ih obrazuje i stvori, već da “počne pregovore“, što je samo još jedna finesa u nizu neodređenosti evropskog vokabulara kada razgovara s Prištinom.
Što se tiče srpske strane, predsednik Srbije Aleksandar Vučić posle razgovora s francuskim predsednikom Makronom, odbacio je svaku mogućnost da se o Zajednici srpskih opština razgovara u okviru nemačko – francuskog plana za KiM.
“Nema ništa od tog posla“, kratko je poručio Vučić.
Iako su Srbija i Priština poslale svoje odgovore na nemačko – francuski plan, jasno je da ce dalji koraci zavisiti od ispunjavanje obaveza iz Briselskog sporazuma.
