Potpisivanjem tri sporazuma o mobilnosti u okviru Berlinskog procesa, na skupu u glavnom gradu Nemačke u četvrtak, otklonjena je još jedna primedba iz Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u vezi sa regionalnom saradnjom, rekla je sutradan ministarka za evropske integracije Tanja Miščević na sednici skupštinskog Odbora za evropske integracije. I to je u ovom trenutku, čini se, najznačajniji efekat kada je reč o srpskim interesima. Naime, potpisani sporazumi o slobodi kretanja na teritorijama zapadnobalkanske šestorke samo uz lične karte, kao i priznanje visokoškolskih diploma i profesionalnih kvalifikacija doktora medicine, stomatologa i arhitekata, u slučaju Srbije su praktično već dugo na snazi. Bilo kroz inicijativu „Otvoreni Balkan” (OB), u kojoj su Srbija, Severna Makedonija i Albanija, bilo kroz naše bilateralne sporazume sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, ili razne dogovore s Prištinom, bilo kroz neke druge mehanizme, poput Cefta sporazuma.
Principi „Otvorenog Balkana” i Berlinskog procesa su isti, s tim što u ovom drugom učestvuju i one zemlje koje nisu htele da učestvuju u OB, ukazuje Slobodan Zečević iz Instituta za evropske studije. „To je apsurd – nisu hteli da učestvuju u OB, a isto to prihvataju u okviru Berlinskog procesa. Kao, ’Otvoreni Balkan’ je velikosrpski projekat, a Berlinski proces nije – a u stvari sve je to jedno isto”, dodaje on. U svakom slučaju, mnogo je preklapanja, kaže Zečević i navodi da je i Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi (Cefta) služio istoj svrsi. A problem je, u stvari, u tome što još nema vidljivog napretka regiona na putu ka članstvu u EU.
Generalna sekretarka Saveta za regionalnu saradnju Majlinda Bregu izjavila je da je Berlinski proces revitalizovan i da će građani zapadnog Balkana odmah osetiti konkretne koristi od tri sporazuma koja su lideri regiona potpisali, prenela je Beta. Ona je novinarima u Berlinu rekla, između ostalog, da već ima 8.000 zahteva studenata za priznavanje diploma i da će sada taj proces umesto šest ili osam meseci trajati 14 dana, kao i da će biti besplatan, dok je do sada koštao od 350 do 500 evra.
Na pitanje mogu li ovi sporazumi zaista da zažive, s obzirom na aktuelne međusobice i geopolitička kretanja, Zečević kaže da to zavisi od dobre volje država da sve to primene u praksi. „Nadamo se da će države poštovati ono što su potpisale, ali kod nas na Balkanu ima raznih priča… Nešto se potpiše pa se posle ne poštuje”, navodi on i dodaje nedoumicu koliko će biti mobilnosti te radne snage, koliko će akademski radnici jedne zemlje da dolaze u drugu…
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, koja je potpisala sporazume u Berlinu, nije odisala optimizmom. Zapravo, najviše skepse izrazila je govoreći o tome šta se može očekivati od Albina Kurtija, koji do sada nije poštovao brojne potpisane sporazume, a niko spolja nije mogao (ili nije hteo) da ga privoli na saradnju. Ipak, Srbija će se ponašati pragmatično, uveren je diplomata u penziji Zoran Milivojević.
„Pošto se mi zalažemo za dijalog i pošto nam nisu strane ni evropske integracije, mi nećemo ignorisati Berlinski proces i zbog toga smo i potpisali ta tri sporazuma, koja u suštini ništa ne menjaju kada je reč o našoj poziciji. Sve te sporazume smo već apsolvirali kroz OB, sve to tamo već postoji i funkcioniše, ali oni u Berlinu u četvrtak nisu smatrali za potrebno da to konstatuju. Nama je bitno da to ne dovodi u pitanje naš stav u vezi s Kosovom. Dakle, to je proces, to traje, a pitanje poštovanja obaveza – već smo naučili iz odnosa s Prištinom i Briselskog sporazuma – ne zavisi samo od naše strane”, naglašava Milivojević.
Kako objašnjava, suština skupa u Berlinu najpre se svodi na interes Nemačke da se taj proces obnovi, što se u četvrtak formalno i dogodilo. Tu je i interes Nemačke da preko tog procesa obezbedi kontrolu regionalne saradnje na ovim prostorima i u tom smislu da stavi do znanja da „Otvoreni Balkan” ne može da bude glavni i jedini mehanizam koji funkcioniše na ovim prostorima (pritom bez učešća Nemačke, ali i EU), pošto svi ostali mehanizmi nisu u funkciji i ne deluju.
Drugi razlog je da se da do znanja da EU, odnosno Zapad, računa na ovaj prostor i da nema nameru da ga prepusti. To znači da preko Berlinskog procesa, dakle preko Nemačke, koja je vodeća država u EU, želi da kontroliše sve procese na zapadnom Balkanu i da unosi dinamiku u procese u funkciji evroatlantskih integracija i u funkciji da ovaj prostor u jednom trenutku definitivno uđe u zapadnu sferu interesa, ukazuje Milivojević.
„Treće, mislim da je namera skupa bila i da se jasno da do znanja zapadnom Balkanu šta su prioriteti. Kada je reč o nama – Kosovo i Metohija. Tu je najvažnija bila poruka Ursule fon der Lajen da će nemačko-francuski plan biti osnova platforme s koje će nastupati EU u dijalogu Beograda i Prištine, ali i to da vide zapadni Balkan u sferi interesa evroatlantske zajednice i da se tu računa da se Srbija u potpunosti uklopi, ne samo dinamikom rešavanja kosovskog pitanja nego i preko sankcija Rusiji i preko svega što je sada aktuelno. Poruka je isto da OB treba da bude u drugom planu, da Berlinski proces treba da bude glavni mehanizam (kada je reč i o Nemačkom i EU stavu), zato što u njemu učestvuje svih šest članica i da on treba da bude noseći”, ocenjuje Zoran Milivojević.
