Za svega mesec i po dana od proboja Solunskog fronta, koji se desio u noći između 14. i 15. septembra, srpska vojska je oslobodila celu tadašnju Srbiju i prodrla čak 600 kilometara u dubinu okupirane teritorije.
U strategiji ratovanja do tada ovo je bio nezabežen slučaj.
Komandant savezničke vojske maršal Franš d’Epere, plašeći se većih gubitaka, poslao je čuveno naređenje da srpska Prva armija obustavi gonjenje neprijatelja ili bar sačeka delove Druge srpske armije, opominjući da Bojović ide u avanturu koja će kompromitovati akciju.
Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je skupo platila, pretrpevši zapravo genocid – Srbija je izgubila između 1,1 i 1,3 miliona stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva i čak oko 60 odsto muške populacije.
Krajem Drugog svetskog rata u Srbiju je došla druga ideologija i pokušala da obriše delove istoriju Srba. Heroji nisu bili heroji, pobede nisu bile pobede.
Vojvodu Petra Bojovića je 20. januara 1945. pretukla grupa partizana koji su došli da ga prinudno isele iz njegove kuće u Trnskoj 25 u Beogradu.
Prema jednom od svedočenja, ovaj sramni događaj izgledao je upravo ovako:
„Brozovi `oslobodioci` upadaju u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopada ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primećuju vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku.
Već i sama činjenica da je Bojović bio `kraljev vojvoda` dovoljna je da `oslobodioci` primene silu. Najpre šutiraju njegovu vojvodsku šapku, a potom, posle grubih reči, nasrću i na slabašnog vojvodu, na završnici devete decenije života.
Vojvodin sin Dobrosav skače da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom biće upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice“.
Od povreda zadobijenih tokom batinanja vojvoda je uskoro preminuo, a njegovo telo je na Novo groblje prebačeno taljigama.
Kako bi sprečili davanje počasti jednom od junaka srpske istorije, komunisti su na Radio Beogradu objavili vest da će svako ko pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića biti uhapšen i krivično gonjen.
Tog 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta Dunavske, Moravske i Drinske divizije, već ujutru na ulicama Beograda pojavile su se prve komite, a oko 10.30 u grad je prodro konjički eskadron Dunavske divizije i izbio na Kalemegdan. Već oko 13 sati poslednji okupatorski vojnici napustili su Beograd, rušeći za sobom mostove. Oko 15 sati Moravska i Dunavska divizija su se našle na liniji Veliki Vračar – Banjica – Topčidersko i Banovo brdo, te je Beograd zvanično bio oslobođen.
Nakon oslobođenja Beograd je postao prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a 21. decembra 1920. godine dobio je Krst viteza Legije časti od Francuske za hrabro držanje u ratu.
Ovaj veoma bitan datum ostaje pomalo u senci drugih „važnijih“ datuma za istoriju srpske prestonice. Dan oslobođenja u Velikom ratu uglavnom se obeležava polaganjem venaca i cveća na spomen-kosturnici.
– Gotovo sam siguran da je obeležavanje ovog bitnog datuma zapostavljeno, a to je posledica dugogodišnje prakse koja postoji u našoj zemlju, budući da se još za vreme SFRJ više pažnje posvećivalo obeležavanju datuma koji su u vezi sa narodnooslobodilačkom borbom u Drugom svetskom ratu – kaže Aleksandar Markov, profesor istorije.
Foto: WIKIPEDIA
Iako je važnost ovog datuma nediskutabilna, on se ipak obeležava simbolično, a veoma mali broj Beograđana zna šta se desilo 1. novembra 1918. godine. O tome svedoči i to što se u školama u okviru samo jednog časa izučava oslobođenje Beograda u Velikom ratu. Jedini način da se više pažnje Beograđana i javnosti skrene na ovaj datum je da se drugačije obeležava, smatra profesor istorije Aleksandar Markov.
– Ključnu ulogu treba da odigra država koja ne bi trebalo samo simbolično da obeležava ovaj datum, već da to učini na adekvatniji način. Takođe je neophodno da se u nastavnom programu posveti više prostora izučavanju samog događaja koji se zbio 1. novembra kako bi deca već tada imala u svesti koliko je za Beograd značajan ovaj datum – kaže Markov.
Kralj nema spomenik ni ulicu
U Beogradu postoji nekoliko znamenja koji podsećaju na Prvi svetski rat. To su Spomenik neznanom junaku na Avali, kosturnica na Novom groblju, Spomenik trećepozivcima na Vračaru, kosturnica branilaca na Kalemegdanu, Spomenik zahvalnosti Francuskoj, Spomenik vojvodi Petru Bojoviću (izgrađen tek 1990), Spomenik Franšu Depereu… Međutim, glavnokomandujući srpske vojske, regent i potonji kralj Aleksandar Karađorđević nema ni spomenik ni ulicu u prestonici. Tek nedavno je leva obala Save, od Brankovog mosta do Ušća, nazvana Obala kralja Aleksandra Karađorđevića. Ni njegov otac, kralj Petar Prvi, poznat i kao Oslobodilac, nema spomenik u Beogradu, premda ima ulicu.
