Koliko god da bismo svi želeli da vidimo brzo oslobađanje ukrajinske teritorije, nedovoljno opremljene i obučene ukrajinske snage koje se sada spremaju za prolećnu ofanzivu verovatno neće postići dalekosežne rezultate protiv Rusije.
Smela obećanja administracije o eventualnom ukrajinskom trijumfu verovatno se neće ispuniti, a Ukrajina će u međuvremenu pretrpeti dodatnu štetu.
Možda vas zanima
Ono što Ukrajini treba je mir, a ne dugotrajni rat iscrpljivanja protiv mnogoljudnijeg protivnika čijem vođi nije mnogo stalo do toga koliko života je žrtvovano u tom ratnom vrtlogu.
Pretpostavljamo da većina najviših zvaničnika u Bajdenovoj administraciji razume ovu okrutnu realnost, šta god da govore u javnosti.
Iako je sve moguće u ratu, oni ne očekuju da će Ukrajina postići dramatičan prodor ili da će doći do kolapsa ruske vojske.
Umesto toga, oni se nadaju da ukrajinske oružane snage rade dovoljno dobro da ubede ruskog predsednika Vladimira Putina da krene ka prekidu vatre i na kraju da pregovara o punom mirovnom sporazumu.
Međutim, ako ukrajinska ofanziva prođe loše, Putin neće žuriti da pregovara.
Iako bi Rusiji takođe bilo bolje da se rat završi, on verovatno neće stati dok se njegov glavni ratni cilj – strateška neutralizacija Ukrajine – ne postigne.
Šta da radimo?
Od početka rata, autsajderi su se nadali da bi Kina mogla iskoristiti svoj uticaj da navede Moskvu da sklopi dogovor i okonča borbe.
Te nade su razočarale, delom zato što je Kina imala koristi od rata.
Sankcije Zapada su učinile Rusiju još više zavisnom od Kine, obezbedile Pekingu naftu i gas po sniženim cenama i sprečile SAD da više pažnje usmere na Aziju.
Ali puštanje rata u beskraj predstavlja probleme i za Peking.
Kina želi da nesmetan protok trgovine, investicija i napredne tehnologije bude omogućen; i da postepeno zabije klin između Evrope i Sjedinjenih Država.
Iako su kineski lideri pokušali da sebe prikažu kao nezainteresovanu stranu u sukobu, budući da su jedan od najboljih prijatelja Rusije dok ona napada Ukrajinu – podriva svaki od ovih ciljeva.
Stoga postoji razlog da se veruje da bi kineski lideri možda želeli da se rat završi pre nego kasnije, i da bi u pravim okolnostima bili spremni da iskoriste svoj uticaj ka tom cilju.
Sama ta mogućnost bi trebalo da zabrine kreatore američke politike: Šta ako je Peking nastavio sa svojim uspešnim posredničkim naporima između Irana i Saudijske Arabije tako što bi se pozicionirao kao posrednik u miru u Ukrajini?
Ako bi Kina to mogla da izvede – doduše, veoma veliko „ako“ – to bi ojačalo njene napore da prikažu Sjedinjene Države kao silu u opadanju koja je bolja u sejanju razdora i sukoba nego u negovanju saradnje.
To bi ulepšalo imidž Kine kao rastuće sile koja je iskreno posvećena miru i harmoniji.
Dakle, evo ideje: s obzirom na to da i Peking i Vašington imaju interes da okončaju rat, Bajdenova administracija bi trebalo da pozove Kinu da joj se pridruži u zajedničkim naporima da se dve strane dovedu za pregovarački sto.
U stvari, Sjedinjene Države bi mogle da ponude svoj uticaj da oslobode Kijev, a Peking bi mogao da pristane da iskoristi svoju polugu da dovedu Moskvu.
Ako bi uspeli, dve države bi podelile zasluge i nijedna ne bi mogla da tvrdi propagandnu pobedu nad drugom.
Zvuči nategnuto?
Naravno da jeste, ali postoje neki istorijski presedani za ovu vrstu saradnje velikih sila.
Na vrhuncu Hladnog rata, na primer, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su zajedno podržali rezolucije Saveta bezbednosti UN kojima je okončan Šestodnevni rat 1967. i uspostavljeno primirje tokom Oktobarskog rata 1973.
Okolnosti su bile donekle slično situaciji danas, utoliko što su obe supersile želele da se borba zaustavi i svaka je morala da vrši pritisak na svoje “klijente” da pristanu.
Sporazum u zajedničkom posredstvu Sjedinjenih Država i Kine verovatno bi opstao, jer je manje verovatno da bi Moskva i Kijev odustali od dogovora koji su dogovorili i blagoslovili njihovi glavni pokrovitelji.
Dakle, ako bi Kina i Sjedinjene Države iskreno želele da orkestriraju mirovno rešenje u Ukrajini, postoji razlog da se misli da bi takav napor mogao da uspe.
Što ne znači da bi bilo lako.
Primirje bi moglo biti relativno jednostavno dogovoriti, ali to bi ostavilo Rusiji kontrolu nad većinom teritorije za koju tvrdi da je anektirala i proizvelo bi nestabilan zamrznuti konflikt.
Istinski mirovni sporazum zahtevao bi dogovor o nizu problematičnih pitanja (npr. granice, pomoć u rekonstrukciji, repatrijacija zatvorenika, odgovornost za ratne zločine, bezbednosne garancije, aranžmani za tranzit za Crno i Azovsko more, itd.).
Bajdenova administracija bi morala da odustane od svog ranijeg trijumfalizma, a svaki takav napor bi nesumnjivo izazvao oštre kritike od strane saveznika u NATO-u, posebno onih u istočnoj Evropi, kao i otpor nekih, ako ne i većine Ukrajinaca.
Štaviše, američki zvaničnici možda ne žele da Pekingu daju jednak status u ovom poduhvatu, i nesumnjivo bi se brinuli da bi davanje Pekingu uloge u okončanju rata olakšalo njegovo ponovno angažovanje sa Evropom i potkopalo dugoročne napore da se ujedine svetske demokratije protiv Pekinga.
Postoje očigledni rizici i na kineskoj strani: okončanje rata bi ostavilo Sjedinjenim Državama slobodu da se fokusiraju na Aziju, što je verovatno poslednja stvar koju kineski predsednik Si Đinping želi.
Ali održavanje rata – ili, tačnije, ne ulaganje ozbiljnih napora da se on okonča – jeste teška pozicija za odbranu u očima ostatka sveta.
Zbog toga bi Bajdenova administracija ovu ideju trebalo da shvati ozbiljno.
Kada bi Kina odbila iskreni predlog SAD, njena navodna posvećenost miru bila bi razotkrivena kao šuplja.
Samo iz tog razloga, Peking bi to mogao shvatiti ozbiljno i pristati da pomogne.
I ako bi ova inicijativa uspela, pružila bi veoma potreban podsetnik na prednosti saradnje velikih sila.
Možda vas zanima
Da li bi ovo uspelo?
Ne znamo.
Iskreno, sumnjamo da su okolnosti povoljne – barem još nisu.
Ali glavne alternative izgledaju gore.
A ako se Bajdenovoj administraciji ne sviđa ova ideja, nadamo se da imaju bolju na umu.
Jedva čekamo da saznamo koju.
