Godišnjica NATO zločina u Grdeličkoj klisuri: Neljudskost, bestijalnost, surovost zločina u Grdelici, za NATO kolateralna greška

„Ne treba se bojati ljudi nego neljudskog u njima!“

Ove reči uklesane su na spomeniku pored železničkog mosta na Južnoj Moravi u Grdeličkoj klisuri, a 24 godine kasnije, isto pitanje ostaje bez odgovora, i na njega nikad neće biti odgovoreno – Zašto?!

Bes, hir, mržnja, obest, pravo jačeg, neljudskost koja boli, surovost, bestijalnost, sramota do neba.

Da li su kategorije u kojima danas razmišljamo i po kojima živimo iste kategorije onih koji su naredili, povukli obarač i opravdavali zločin, ili su potpuno različite, pa odgovor na pomenuto pitanje ne vredi tražiti.

U vozu radnici, čitave porodice…

Na današnji dan 12. aprila 1999. godine, bio je drugi dan pravoslavnog Vaskrsa, sa dva projektila, zločinci za komandama NATO aviona pogodili su drugi i treći vagon putničkog voza 393 na liniji Beograd – Solun. U trenutku udara, voz je prelazio železnički most preko Južne Morave u Grdeličkoj klisuri, u vozu radnici, čitave porodice koje su putovale za Vaskrs do rodbine ili se vraćali kućama posle praznika. Koliko je ljudi poginulo ni danas nije tačno utvrđeno. Na zgarištu je nađeno devet leševa, ostaci još četiri ljudska tela, kondukteri su kasnije ispričali da je u ta dva vagona bilo najmanje 50 ljudi, svi civili. Među poginulima bili su i tek venčani Ana Bjeletić i Ivan Marković, istraživači u oblasti hemije. Među poginulima bio je i šestogodišnji dečak, više desetina ljudi je ranjeno. I danas se mnogi ljudi vode kao nestali.

Voz sa linije Beograd – Solun krenuo je tog dana iz niške stanice sa 15-tak minuta zakašnjenja, saobraćao je samo do Ristovca. Bilo je to vreme bombi, stradanja, smrti, krvi. Samo nekoliko dana ranije pogođeni su objekti sportskog centra na Torniku, ubijena su, ni krivi ni dužni, trojica mladića, šest dana ranije NATO bombe ubile su petoro ljudi u Aleksincu, dva dana kasnije 70 Albanaca ubijeno je u NATO masakru na putu Prizren – Đakovica, desetoro ljudi ubijeno je u Prištini, širom Srbije bombe su padale i na strateške objekte, ciljeve, ali su stradali i civili, na ulicama, u autobusima, na mostovima, u bolnicama…

Drugi i treći vagon sprženi

Voz na mostu preko Južne Morave pogođen je u 11 sati i 39 minuta, raketama AGM – 130 koje su ispaljene sa NATO aviona F-15E.  Ukupno su ispaljena četiri projektila, dva su pogodila voz, dva drumski most u blizini. Od siline udara, od kompozicije su se odvojili lokomotiva i prvi vagon, drugi i treći vagon su sprženi, četvrti je ostao zalepljen za šine.

Glavnokomandujući NATO, general Vesli Klark neki dan posle masakra u Grdelici cinično je ustvrdio da je meta bio most a ne voz, da se „voz kretao previše brzo“, da pilot nije mogao da opozove projektil koji je već ispaljen. Klark je tada pravdajući pred međunarodnim javnim mnjenjem teški zločin rekao da je prva raketa ispaljena sa velike daljine i da pilot nije bio u prilici da vizuelno prepozna voz, da je dalje, „shvatajući da je voz pogođen ali verujući da još uvek može da završi misiju ispaljivanjem još jednog projektila na most preko koga je prošao voz“, pilot u prolazu ispalio još jednu raketu koja je – takođe pogodila voz.

Drugi projektil, drugi pogodak u voz pun nesrećnih ljudi, Klark je tada, a bilo je to vreme kad su zločini jednostavno pravdani sentencom „kolateralna šteta“, opisao kao „neoprezni incident“ u kome se „voz kretao u području cilja, skrivajući se u dimu prvog pogotka“. Klark je tada, uz kratku opasku kako je, eto, i posadi i svima njima u štabu NATO žao, da je to „jedna od onih stvari za žaljenje koje se dešavaju za vreme kampanje“ u salvi opravdanja opisao i da je „pilot imao manje od sekunde da reaguje“.

Ovaj general, ratni jastreb NATO-a, tada je, tražeći opravdanje za desetine sprženih ljudi, rekao još i da u komandi Alijanse, eto, „rade najbolje kako bi izbegli kolateralnu štetu“. Džon Hamr, visoki američki zvaničnik, nekoliko meseci kasnije je, govoreći u Kongresu SAD, razjasnio da oni „nikada nisu želeli da unište voz ili ubiju ljude u njemu“, da su samo  hteli da unište most i da „žale zbog incidenta“. 

Snimak zločina ubrzan 4,7 puta

Kasnije su NATO planeri u cilju da opravdaju napad prikazali video snimak sa kamere na avionu, ispostavilo se da je snimak predočen javnosti ubrzan barem tri ili četiri puta, sve kako bi se dokazalo da pilot nije imao dovoljno vremena da razazna šta gađa.

Nemački list „Frankfurter Rundšau“, u januaru 2000. godine izašao je sa tvrdnjom da je video klip iz Grdelice ubrzan više puta u odnosu na realnu brzinu „kako bi se stvorio pogrešan utisak brzine voza“, a iz Pentagona i NATO stiglo je objašnjenje  da je „greška bila rezultat ubrzavanja snimka u svrhu borbene procene štete“, ali da „snimak nije usporen za konferenciju za novinare“. Nemački list kasnije je ustanovio da je snimak prikazan javnosti ubrzan 4,7 puta.

Kada su tog vremena, novinari nemačkog lista pokušali da dobiju komentar NATO-a za svoja otkrića glavnokomandujući američke ratne avijacije za Evropu saopštio je da oni nisu odgovorni za davanje informacija o ovom slučaju, a u sedištu glavnih snaga NATO-a za Evropu na pitanje „da li će još jednom biti preispitan slučaj u Grdeličkoj klsiri“, odgovorili su da je to „za njih – stara priča“.

Uprkos tvrdnjama Klarka, „Rundšau“ je januara 2000. posle svojih istraživanja objavio da je pilot, odnosno oficir za upravljanje raketnim sistemima prvog aviona koji je pogodio most „imao 40 sekundi vremena da naredni bombarder izvesti o tome da se na mostu nalazi voz, čime je novi napad mogao biti izbegnut“.

Karla del Ponte: Masakr civila u vozu – srazmeran

Još u maju 1999. godine, dok su bombe na Srbiju uveliko padale,  Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju uspostavio je komitet čiji je cilj bio da ustanovi da li je tokom NATO bombardovanja bilo kršenja međunarodnih normi, pravila ratovanja. U finalnom izveštaju, što se tiče ovog „slučaja“, Karla del Ponte bila je mišljenja da je napad na voz pun civila bio – „srazmeran“. 

„Mišljenje komiteta je da je most bio legitiman vojni cilj. Putnički voz nije bio namerno ciljan. Osoba koja je kontrolisala bombe, pilot ili oficir sistema naoružanja, ciljao je most, i usled veoma kratkog vremena, nije uspeo da prepozna dolazak voza dok je prva bomba bila u letu. Voz je bio na mostu kada je most naciljan drugi put i dužina mosta je oko 50 metara… Mišljenje komiteta da informacija u odnosu na napad sa prvom bombom ne daje dovoljno veliku osnovu da bi se započela istraga“, stoji u pomenutom izveštaju.

Istina je da je u Komitetu bilo različitih mišljenja da li se pilot ponašao nepromišljeno, važna je završna preporuka, a ona je bila „da napad na voz u Grdeličkoj klisuri ne bi trebalo da istražuje tužilac“. Komentar A. P. V. Rodžersa tada je bio „da komitet mora da smatra da je ispaljivanje prvog projektila bila legitimna akcija protiv vojnog cilja“, a da je „ispaljivanje druge rakete greška rasuđivanja u žaru trenutka“.

Priče koje kidaju dušu

I dok je, što se zapadnih generala, analitičara, planera, oficira za upravljanje bombama, nazovi ljudi, priča o Grdelici bila tek „slučaj“, „kolateralna šteta“, „pravo na proporcionalnost“, priče o ljudima iz voza 393, o njihovim sudbinama i dan danas kidaju dušu.

Ana Bjeletić iz Leskovca i Ivan Marković iz Vladičinog Hana bili su venčani tek nekoliko meseci ranije. Leskovački novinar Milan Momčilović pisao je pre desetak godina kako su njih dvoje neraskidivim nitima bili povezani od prvog dana upoznavanja na fakultetu sve dok ih 12. aprila 1999. godine NATO raketa nije spržila u vagonu voza u Grdelici.

Ana je bila odličan đak, pobeđivala na okružnim i republičkim takmičenjima iz matematike i hemije, Ivan se aktivno bavio košarkom, bio odličan student, vojsku služio 1992. godine na Plitvicama… Oboje su diplomirali hemiju kao odlični studenti, upisali postdiplomske studije – Ana biohemiju, Ivan organsku hemiju, zaposlili se kao istraživači, iznajmili stan u leskovačkom naselju Dubočica…

U NATO procedurama, u njihovim pravilnicima nije predviđeno da se sudi pilotima koji kidaju tuđe snove o životu, deci, budućnosti. Za njih su Ana i Ivan tek – „slučaj“, tek „kolateralna šteta“. 

Ane i Ivana nije bilo među ranjenima

Ana je volela cveće, ispričao je Momčiloviću Anin otac Žarko Bjeletić. Nekoliko dana pred tragediju čitala je knjigu Mome Kapora „Smrt ne boli“.

Koji dan pred tragediju Ivan je dobio poziv za mobilizaciju, po Anu i Ivana trebalo je da dođu Ivanovi roditelji, njih dvoje ipak su krenuli vozom, Ana nije morala da putuje, želela je da bude uz Ivana dok ne obuče uniformu… Kad je stigla vest o bombardovanju voza, Žarko, Anin otac koji ih je otpratio do stanice, uzalud ih je tražio po bolnici, nije ih bilo među ranjenima. Sahranjeni su na groblju u Vladičinom Hanu.

Žrtve Grdelice ni 24 godine nisu prebrojane. Imenom i prezimenom utvrđeno je 15 žrtava. Posle zločina, tragedije, forenzičari su se suočili sa teškim mukama, zbog razorne moći projektila, oslobođene termičke energije, tela pobijenih nije bilo moguće identifikovati, malo je mogla da pomogne i DNK analiza, mnoga tela bila su tek pepeo… Za neke od ubijenih niko se nije interesovao jer su stradale čitave porodice.

Ni trunke poštovanja za žrtve

Anin otac, ugledni leskovački profesor Žarko Bjeletić koji je godinama, dostojanstveno, samo je on znao kako, nosio na plećima tešku tragediju koja je zadesila njegovu porodicu, preminuo je prošle godine.

Nekoliko godina ranije, svedočio je novinaru iz Leskovaca Igoru Mitiću o svojim ranama, pričao da mu je najteže dok sluša zapadne zvaničnike koji beskrupuloznim izjavama pokušavaju da zataškaju zločin.

„Bolje im je da ćute umesto što se brukaju onim što govore. Nemaju ni trunke poštovanja za žrtve i njihove porodice. Ničeg se ne stide, a trebalo bi da ih bude sramota što su ubijali nevine ljude, krive samo zato što su Srbi. Pravdali su se sipajući so na naše rane i to ne prestaju da čine ni posle više od dve decenije od zločina koji su počinili“, pričao je profesor Bjeletić.