„Čekam tebe da ostvarim jedan davni san“, stihovi su pesme Hanke Paldum koji su navijači Partizana pevali, a napokon i dočekali po povratku Željka Obradovića u njihov voljeni klub.
U prvoj sezoni u povratku u Evroligu, Partizan je uspeo da izbori plasman u Top 8 fazu takmičenja i to na svojevrstan i njemu prepoznatljiv način.
Crno-beli ponovo igraju timsku, tečnu, raznovrsnu košarku i sposobni su da se datog dana „potuku“ sa najjačima u Evropi.
Predvođeni najtrofejnijim evropskim trenerom, sjajnim skupom igrača, a onda i neverovatnim navijačima, predstavljaju protivnika kog ne želite na svom putu u završnici takmičenja.
Ipak, nije sve išlo bez problema i neuspeha u dosadašnjem toku drugog mandata Obradovića u Partizanu.
Čorba koja se krčkala sezonu i po
Nisu cvetale ruže u redovima crno-belih, čak ni odmah po povratku velikog Željka.
Crno-beli jesu nekako prebrodili godine i godine neuspeha i u tim godinama su se mogli njihovi navijači nagledati svega i svačega.
Trenutak kada se saznalo da će najtrofejniji trener Evrope, čovek koji je pored osam titula u Evroligi, osvojio i onu devetu, za Partizan najbitniju 1992. godine, ponovo sesti na klupu srpskog tima, očekivalo se sve i odmah.
To ipak nije bilo tako, a košarka i parket pokazali su da nema prečica do uspeha.
Proces obnove Partizana i dovođenja u trenutno stanje je trajao i usput su crno-beli, ali i sam Željko Obradović, imali šta da nauče.
Veliki šok i neuspeh Partizan je pretrpeo prošle sezone.
Uprkos više nego solidnom timu, crno-beli su ostali bez trofeja u četiri takmičenja u koliko su učestvovali i u koliko su bili favoriti.
Možda vas zanima
Crvena zvezda je uspela da dokaže koliko je bitna činjenica da je tim izvesno vreme na okupu i funkcioniše kao porodica.
Crveno-beli su odbranili titule u ABA ligi i Kupu Koraća, dok je Partizan veliku mrlju u celoj sezoni napravio odustajanjem od igranja završnice Košarkaške lige Srbije.
Nije dobro bilo ni u Evropi, iako glavni favorit za osvajanje Evrokupa, Partizan doživljava šokantan poraz od Burse u nokaut fazi, koju je predvodio Dušan Alimpijević, perspektivni i kvalitetni srpski trener, koji se pak ne smatra previše uspešnim u svom ranijem mandatu na klupi Crvene zvezde.
Ne može bez sumnje
I dok se sada peva, slavi i hvali svaki pojedinac Partizana, to nije bio slučaj sve vreme prošle, ali i ove sezone.
Sumnjali su mnogi u košarkaše „parnog valjka“, ali i trenera.
Kako je imao periode velikih oscilacija u igri, Partizan je imao i period oscilacija u rezultatima.
Tada su se mogle čuti razne stvari, počevši od toga da je vreme „pregazilo“ trenera Obradovića, da zaboravlja svoje rotacije, da gubi konce i svlačionicu ekipe i da je možda vreme da razmisli o penziji.
Potom iz kritika i sumnje nije bio isključen ni igrački kadar, pa tako mnogi nisu želeli Lesora uopšte u crno-belom dresu, Pantera nisu smatrali igračem za velike utakmice ili pravim kapitenom, Papapetrua i Nanelija za igrače čije iskustvo može pomoći i tako dalje i tako bliže…
Ono što je zapravo bilo neophodno ovom timu, jeste vreme, poverenje i preuzimanje odgovornosti i to je nešto što je bilo potrebno da uradi svako od pomenutih igrača i trenera.
Kako se kalio čelik kakav je Partizan danas
Ogromnu ulogu u uspesima, Partizan je ostvario u spregi između uprave, trenera i igrača.
Za razliku od mnogih timova u Evropi, sva tri faktora u redovima crno-belih su bila potpuno usaglašeni i na istoj stranici.
Željko Obradović pažljivo je odabrao profile košarkaša koje želi.
Nije se odlučivao za „krpljenje“ sastava i pozicija, prosečnim ili ispod prosečnim strancima, već želeo balans mladosti i iskustva i kvaliteta, koje će voditi ka uspehu.
Uprava, ma koliko kritikovana ili sporna, je sve te zahteve uslišila.
Partizan je prvenstveno morao da se za učestvovanje u Evroligi izbori putem vajldkarda, tj. posebne pozivnice.
Čak i ako se potrešeni novac za vajldkard i dovođenje vrhunskih igrača stavi na stranu i podrazumeva da se poseduje, svakako to ne znači da je posao završen, već je trebalo izdejstvovati da Obradović dobije tim i uslove u kojima će moći da pokaže svoju genijalnost.
Prvi koraci ka uspehu napravljeni su prošle sezone, kada je Partizan u svoje redove doveo Pantera i Ledeja, tada učesnika fajnal-fora Evrolige sa Armanijem.
Oni su, uz talentovanog Trifunovića bili osnova na koju će se nešto graditi.
Dolaskom Lesora, znalo se da je Željko verovatno jedini trener koji će na njegove već postojeće atribute, uspeti da izvuče najbolju verziju igrača.
Jan Madar, Alen Smailagić, Balša Koprivica i Tristan Vukčević predstavljali su zalog za budućnost i neko sa kime vredi raditi i pokušati nešto izgraditi.
Janis Papapetru i Džejms Naneli doneli su preko potrebno iskustvo. Kapiten Panatinaikosa i jedan od najboljih strelaca čitave Evrolige, verovatno su se nešto duže od očekivanog prilagodili svemu, ali sada kada su proradili, predstavljaju nezamenjive šrafove ove ekipe.
Danilo Anđušić je vraćen u Partizan da bude lider svlačionice, svojevrsni veteran i lepak koji će spojiti novajlije sa crno-belim klubom.
Poslednji, ali verovatno i najvažniji u uspehu Partizana, jesu Dante Eksum i Aleksa Avramović.
Teško je i često ne treba izdvajati pojedince u uspehu čitavog kluba, ali ono šta rade Eksum i Avramović ove sezone, zaslužuje svaku pohvalu i izdvajanje.
Dante je došao kao suvi kvalitet i to pokazuje od prvog dana u Beogradu.
Surov profesionalac, hodajući „mis-meč“ za evropske plejmejkere, često je enigma za protivničke odbrane i nezaustavljiva sila ka obruču rivala.
Poslovično bi vukao Partizan i „izmišljao“ i pravio prevagu u situacijama koje nekada izgledaju bezizlazno.
Aleksa je tek priča za sebe.
Željko je u njemu video čačanski šmek, lucidnost i smelost da proba i ostvari ono što drugima često ne padne na pamet.
Prečesto je ove sezone dokazivao svoje košarkaško umeće, ali i inteligenciju, što je znalo da rasplamsa podršku Partizanu sa tribina.
Možda nije motor tima kao što su to Eksum, Ledej ili Lesor, ali svakako je njegov stabilizator.
Partizanov sastav je mnogo puta pokazao važnost igrača različitih profila i specifičnih karaktera, a Aleksa je samo jedan primer toga.
Isto tako, izuzetno je bilo bitno reagovati kada su nastajali kadrovski problemi i tu je uprava odradila vrlo dobar posao.
Za razliku od timova koji su privremenim pojačanjima davali dvogodišnje ugovore (Miroslav Raduljica), Partizan je svoje „gašenje požara“ u trenutku kada su povređeni bili Koprivica i Lesor, našao u Vladimiru Brozdijanskog, koji nije potpisao dvogodišnji, već tromesečni ugovor.
Koji su dometi Partizana ove sezone
Pobedom nad Monakom, srpska ekipa i zvanično je izborila plasman u Top 8 Evrolige ove sezone.
Do kraja regularnog dela sezone ostao je još jedan meč, koji Partizan igra protiv Panatinaikosa u Beogradu.
Biće to prilika da se dodatno pobošlja stanje na tabeli i u plej-ofu igra protiv potencijalno lakšeg rivala.
Najverovatnije je sedmo mesto zagarantovano, a postoji opcija da crno-beli budu i šestoplasirani ili petoplasirani tim Evrolige.
Možda vas zanima
Nije isto i svejedno sa kim će se Partizan sastati u plej-ofu.
Teže opcije sigurno su Olimpijakos, Real Madrid i Barselona, protiv kojih „parni valjak“ može igrati ukoliko se nađe na pozicijama osam, sedam i šest.
Idealan scenario bio bi pozicija pet, koja bi vodila na Monako ili Fenerbahče, sa kojima je Partizan pokazao da može i od kojih je znatno bolji.
Sam plasman među osam najboljih u Evropi, ispunio je cilj i očekivanja crno-belih, ali oni su mnogo puta ove sezone pokazali da mogu da nadigraju i znatno jače od sebe na papiru.
Fajnal-for je već teža i nerealnija zamisao, ali Partizanu to niko ne sme i ne može zabraniti…
