Pokušaj stranog faktora da odvoji Srbe od Rusa nikada nije uspeo. Bez obzira na istorijske okolnosti – snaga Srbije, nekako je, oduvek, zavisila od snage Rusije. U godini kada se proslavlja 185 godina srpsko-ruskih diplomatskih odnosa, sećamo se njenih početaka: svih napora, žrtvi i pomoći, koju su Rusi pružili bratskom srpskom narodu.
Poseban osećaj povezanosti dva naroda gaje i duže nego što postoje zvanični diplomatski odnosi, kaže za RT Balkan predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912−1918 Nikola Filipović.
Možda vas zanima
Prema njegovim rečima, „u vreme kada se čitava Evropa borila protiv Turaka, manevri ruske vojske na evropskom istoku olakšali su srpskim dobrovoljcima da napreduju i oslobode svoju državu“.
„Ruski general-feldmaršal Mihail Kutuzov ostvario je već 1806. godine kontakt sa voždom Prvog srpskog ustanka Đorđem Petrovićem Karađorđem. Ruski manevri sa oko 60.000 vojnika u Moldaviji, Vlaškoj i na Dunavu odvlačili su pažnju turske vojske sa ustaničke Srbije na taj deo sadašnje Rumunije i Moldavije. Kutuzovljevi manevri i ratna dejstva olakšali su srpskim dobrovoljcima i ustanicima da napreduju i oslobađaju nahije.
„Kao ličnost privržena Rusiji, Karađorđe je bio veoma poštovan i uživao poverenje cara Aleksandra Prvog Pavloviča Romanova, koji ga je unapredio u čin general-lajtnanta ruske vojske i dodelio mu Orden Aleksandra Nevskog prvog stepena“, navodi Filipović.
U svom pismu s kraja 1812, car Aleksandar Prvi Romanov udostojio je Karađorđa obraćanjem „ljubazni brate“, kojim su se koristili monarsi u uzajamnom obraćanju.
Ruski car je u odgovoru na srpsku notu otvoreno izneo pred Karađorđem sopstveni osećaj teške moralne odgovornosti što Rusija, u tom trenutku, ne može da pomogne Srbiji:
„Ljubazni brate, Đorđe Petroviću, meni je jako žao što je Rusija prinuđena da napusti Srbiju i da svu svoju snagu upotrebi protiv Bonaparte, da bi se spasila. Daj Bože da se Rusija spasi i oporavi. Ona neće ostaviti Srbiju, koja će možda i postradati dok čeka; Rusija će je spasiti i načiniti je još većom nego što je bila“.
Nakon viševekovnog ropstva, potpomognuti ruskom materijalnom pomoći i još jednim rusko-turskim ratom koji je formalno objavljen 18. decembra 1806. godine, Karađorđevi ustanici oslobodili su Beograd.
Rusi su već krajem 1806. Srbima uputili novac za nabavku municije i potrebnih stvari, kako bi im pomogli materijalno, kada zbog situacije na frontu nisu bili u mogućnosti da im pomognu u ljudstvu.
Mesec dana kasnije, 11. januara 1807. Srbima se obratio general Ivan Miheljson sa posebnim proglasom, pozivajući ih na saradnju: „Kad se združimo i mi i vi, šta sve možemo postići?“
On je predlagao da Srbi pođu i osvoje Vidin: „Narod srpski dostojan je biti narodom, kome je stidno da plaća danak Turcima. Nije li bolje upotrebiti te novce, koje bi za danak davali na svoje potrebe naroda i na svoje oslobođenje od ropstva“.
„Borbe su bile žestoke, a Srbi su napredovali u svim pravcima. Turci su, nakon teških gubitaka na Balkanu, ali i istoku Evrope pokušali da se nagode sa Srbima, preko vidinskog Mula-paše. Pregovore je vodio vidinski mitropolit i jedan predstavnik vlaškog kneza, a prisustvovao im je, prerušen kao srpski velikaš, diplomatski predstavnik carske Rusije Konstantin Konstantinovič Rodofinikin“, priča Nikola Filipović i dodaje:
„Pokušaj da odvoje Srbe od Rusa nije uspeo. Srbi su tražili jemstvo Rusije i Francuske i govorili su o oslobođenju stare srpske države. Inače su se uvek držali saveta Rusije“, ističe naš sagovornik.
Carska Rusija Srbiji otvorila put u slobodu i nezavisnost
Iako je Karađorđe, nesvestan evropskih prilika, odbio Bukureštanski sporazum, koji je bio povoljan po Srbe, ovo je prvi međunarodni ugovor u srpskoj istoriji u kome se moderna Srbija pominje, čime je carska Rusija Srbiju uvela u međunarodnu zajednicu.
„Srbi ne bi dobili samoupravu posle Drugog srpskog ustanka 1815, niti bi došlo do autonomije 1829. u Jedrenskom miru, i kasnije, nezavisnosti Srbije 1878. godine, da nije bilo Rusije i Bukureštanskog mira 1812. godine. Iza ovih međunarodnih ugovora stajala je Rusija, direktno u službi srpskih interesa“, naglašava Filipović, otvarajući za RT Balkan vrata bogatog arhiva svog udruženja koje postoji duže od veka.
Na poziv srpskog kneza Milana Obrenovića 1876. ruski dobrovoljci i medicinska misija na čelu sa generalom Mihailom Černjajevim dolaze u Srbiju, njih 4.303.
„Ruski dobrovoljci učestvovali su u borbenim dejstvima protiv Turaka. Srpska vojska je poražena u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine u kome je poginuo slavni ruski vojskovođa Nikolaj Rajevski (grof Vronski iz romana „Ana Karenjina“), ali je pobedila u Drugom srpsko-turskom ratu (1877–1878). No, tek nakon pobede Rusije u Rusko-turskom ratu, na Berlinskom kongresu 1878. Srbiji je priznata nezavisnost“, navodi Filipović.
Balkanski ratovi, vođeni od oktobra 1912. do avgusta 1913. godine, bili su događaj od presudne važnosti za istoriju i nacionalni razvitak balkanskih naroda. Balkanske države Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora prvi put u svojoj istoriji ujedinile su se oko zajedničkog cilja ‒ potpunog i trajnog istiskivanja Osmanskog carstva iz Evrope. Rusija je i ovaj put imala značajnu ulogu u pomoću Srbima.
„Po izbijanju Prvog balkanskog rata u Kraljevinu Srbiji stiže grupa pilota-dobrovoljaca na čelu sa A. Agafanovim i vrši obuku i osposobljavanje srpskih vojnika za upravljanje letelicama. Međutim, kako na Balkanu nikada nema mira – Austrougarska je, nakon Sarajevskog atentata, objavila rat Kraljevini Srbiji“, navodi naš sagovornik i dodaje:
Možda vas zanima
„Prema podacima Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, po austrijskoj objavi rata Srbiji 1914. ruski car Nikolaj Drugi Aleksandrovič Romanov šalje pomoć u vidu ruskih monitora, koji su u prvim danima bombardovanja Beograda učestvovali u odbrani i dopremili topove, konje i seno“.
„Godine 1916. preko Marseja na Solunski front stiže između 20.000 i 40.000 ruskih vojnika u sklopu Ruskog ekspedicionog korpusa, a car Nikolaj Drugi Romanov vršio je pritisak na saveznike da po hitnom postupku iznemoglu srpsku vojsku iz Valone i Drača prebace za Krf i Solun“, kaže Filipović.
Po završetku Velikog rata i Oktobarske revolucije, Srbija je postala utočište za više od 200.000 belih Rusa na čelu sa baronom Pjotrom Vrangelom. Nažalost, po otpočinjanju Drugog svetskog rata i dolasku nacista, Srbija biva okupirana, beli Rusi dalje emigriraju za Španiju i Latinsku Ameriku.
