Kako je uopšte ruski Krim postao ukrajinski?

Da bi se razumeli uzroci rusko-ukrajinskog sukoba, neophodno je vratiti se pre svega u sovjetsko vreme imajući u vidu da se Ukrajina tokom tog perioda proširila na račun ruskih istorijskih regiona a zahvaljujući odlukama sovjetskih lidera – Vladimir Lenjin joj je predao Donbas, a Nikita Hruščov je isto uradio s Krimom. Treba pomenuti i da su odluke donesene suprotno željama lokalnog stanovništva.

Zanimljivo je i primetiti da se Zapad protivi svim sovjetskim tekovinama, a upravo je Ukrajina jedna od njih.

Pre nego što je Krim postao deo Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike bili su potrebni vekovi kako bi ovo poluostrvo ušlo u sastav Ruske imperije.

Od Krimskog kanata do dela Ruske imperije

U kratkom istorijskom pregledu treba konstatovati da je Krimski kanat, država krimskih Tatara u čijem sastavu je bilo i poluostrvo Krim, osnovan 1441. godine po raspadu Zlatne horde, a 1475. postao je deo Osmanlijskog carstva. Crno more je tako postalo okruženo Osmanlijama i teritorijama koje su od njih zavisile.

U 16. veku Ruska carevina počela je da širi svoje teritorije, a kada je zauzela Kazanjski i Astrahanjski kanat, krenula je na jug. Budući da su njene periferije bile na stalnom pljačkaškom udaru Tatara iz Krimskog kanata, što je ugrožavalo trgovinu i poljoprivredu na jugu carstva, postalo je evidentno da Rusiji treba izlaz na Crno more.

Ruska armija je 1736–1737. ušla na Krim i prošla celo poluostrvo, ali između ruske teritorije i Krima je bio ogroman prostor.

Smatra se da je Krim bio glavni cilj Rusko-turskog rata 1768–1774. Po potpisivanju mirovnog sporazuma Krimski kanat formalno je postao nezavisan i od Osmanlijske i od Ruske imperije. Na poluostrvu ostaju turske trupe, kasnije im se pridružuju i Rusi.

Nakon brojnih incidenata između muslimanskog i hrišćanskog stanovništva, što je uključivalo i selidbu stanovnika Krima hrišćanske vere u kontinentalni deo Rusije, na severnu obalu Crnog mora (od 1764. ta teritorija je deo Novorusije), zatim povlačenje većeg dela ruskih trupa 1779, Grigorij Potemkin se 1782. obratio Katarini Velikoj s rešenjem da se smiri situacija na rusko-osmanlijskoj – predlogom da se Krim pripoji Rusiji, i tako preseče put Turcima, te obezbedi prisustvo imperije na Crnom moru.

Grigorij Potemkin – čovek koji je pripojio Krim Rusiji

Ruska carica je pristala i proglasila pripajanje Krima 19. aprila 1783. godine. Dok je Potemkin, za koga se govorilo da je ruski vladar iz senke, putovao na Krim da dokument obelodani, saznao je da je tamošnji kan Šahin Giraj sišao s prestola jer su se ugledni krimski Tatari okrenuli protiv njega i rešili da pređu pod ruske vlasti.

Potemkin je caričinu odluku zvanično objavio 9. jula 1783, a predstavnici krimskog plemstva i naroda položili su zakletvu na vernost Katarini Velikoj. Osmanlijsko carstvo je tek početkom 1784. priznalo status Krima kao ruske provincije.

Nakon pripajanja Potemkin je 1784. osnovao novu prestonicu Krima Sevastopolj. Na poluostrvu se razvijaju poljoprivreda i ekonomija, stanovništvo staje polako na noge, a doseljavaju se i iz kontinentalnog dela Rusije budući da je prethodno veliki deo muslimanskog stanovništva pobegao u Tursku. Potemkin je insistirao da ruski garnizon ukazuje poštovanje lokalnom tatarskom stanovništvu.

Sovjetski period – od autonomne republike RSFSR do ukrajinske teritorije

Posle građanskog rata u Rusiji, odnosno nakon formiranja Sovjetskog Saveza 1922. godine, Krimska Autonomna Sovjetska Socijalistička Republika stvorena je kao deo Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike. Krimski Tatari i Karaiti su proglašeni za autohtone narode regiona, a krimski tatarski i ruski su postali službeni jezici. Istovremeno, etnički sastav stanovništva poluostrva (uključujući Sevastopolj) u 1897. i 1926. godini bio je sledeći: Rusi 33,11 odsto i 42,65 odsto; Ukrajinci – 11,84, odnosno 10,95; krimski Tatari – 35,55 i 25,34 odsto.

U obnovi poluostrva koje je drastično stradalo u Drugom svetskom ratu učestvovao je ceo Sovjetski Savez. I tada je Nikita Hruščov, etnički Ukrajinac i šef Komunističke partije Ukrajine, došao na ideju da Krim ustupi Ukrajini. Prema memoarima jednog od Hruščovljevih članova osoblja, 1944. godine, on je zabeležio: „Bio sam u Moskvi i rekao: ‘Ukrajina je u rasulu i svi se povlače iz nje. Ali ako joj date Krim’…“ 

Hruščovljev predlog tada nije prihvaćen. Morao je da sačeka da postane premijer Sovjetskog Saveza ne bi li poklonio Krim Ukrajini, što je bila jedna od njegovih prvih odluka na toj poziciji.

Među razlozima za pripajanje Krima Ukrajini često se navodi tamošnja „teška ekonomska situacija“. Ali manje od 10 godina nakon što je oslobođen od nacista, privreda Krima dostigla je predratni nivo, a industrijski razvoj je bio i veći. 

Na sastanku Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR 19. februara 1954. godine predsednik istog Mihail Tarasov izneo je opravdanje za ovaj korak: „Prelazak Krimske oblasti u Republiku Ukrajinu ojačaće prijateljstvo naroda velikog Sovjetskog Saveza, kao i bratske veze između ukrajinskog i ruskog naroda, a takođe će unaprediti prosperitet Sovjetske Ukrajine, za čiji su razvoj naša partija i vlada uvek bile veoma zainteresovane.“ 

Pitanje zakonitosti prelaska Krima u sastav Ukrajine postavljalo se i pre raspada SSSR-a. Prema sovjetskom Ustavu iz 1937. godine, ni Prezidijum Vrhovnog sovjeta RSFSR, pa čak ni Vrhovni sovjet nisu imali pravo da menjaju granice republika. To je bilo ustavno moguće tek nakon održavanja referenduma na kojem bi se utvrdilo mišljenje stanovništva koje živi na spornoj teritoriji. Naravno, na poluostrvu nikada nije održan referendum. 

Preispitivanje odluke u godinama perestrojke

Odluka da se Krim prepusti Ukrajini nije bila predmet debate nekoliko decenija. Situacija se promenila u godinama perestrojke, kada je počelo da se javno raspravlja o problemima SSSR-a, uključujući i nacionalne identitete.

Leto 1987. obeležili su protesti krimskih Tatara, koji su zahtevali da se vrate u domovinu iz centralne Azije, odakle su mnogi nasilno deportovani 1944. godine. Politbiro Centralnog komiteta KPSS bio je prinuđen da se pozabavi tim pitanjem.

Na jednom od sastanaka generalni sekretar Mihail Gorbačov rekao je uskom krugu saradnika: „Sa istorijskog i političkog gledišta, verovatno bi bilo ispravno da se Krim vrati Rusiji. Ali Ukrajina će ustati protiv toga.“

Gorbačov je konstatovao i da „neki predlažu da se to (poluostrvo) povuče iz Ukrajine i formira ‘savezni okrug’. Ideja zaslužuje pažnju. Ali ne može se sve učiniti odmah. Moramo postepeno izlaziti u susret zahtevima naroda… Jednom rečju, realizam i konkretna dela su trenutno najvažniji.“ Uz uobičajenu opreznost, dodao je da problem neće moći da se izbegne, ali da ga treba postepeno rešavati.

Dok je Vrhovni sovjet SSSR-a s pravom priznao deportaciju krimskih Tatara kao nezakonitu i kriminalnu u novembru 1989. godine, centralna vlada nije preduzela nikakve mere u vezi sa statusom poluostrva.

Ipak, u rezoluciji je navedeno: „Obnova prava krimskotatarskog naroda ne može se izvršiti bez obnove autonomije Krima kroz formiranje Krimske ASSR kao dela Ukrajinske SSR. To bi odgovaralo interesima kako krimskih Tatara, tako i predstavnika drugih nacionalnosti koji danas žive na Krimu.“

Referendum devedesetih o statusu poluostrva

Proces suverenizacije Ukrajinske SSR i povratak krimskih Tatara poslužili su kao podsticaj za održavanje referenduma o statusu poluostrva – jednog od prvih plebiscita ove vrste u istoriji Sovjetskog Saveza.

Preko 93 odsto stanovnika Krima (spram pet odsto, uz izlaznost od 81 odsto) izjasnilo se za autonomiju regiona od Kijeva. Manje od mesec dana kasnije, 12. februara 1991, Vrhovni sovjet Ukrajinske SSR usvojio je zakon „O obnovi Krimske Autonomne Sovjetske Socijalističke Republike“. U prvom članu pisalo je da se autonomija obnavlja „unutar teritorije Krimske oblasti kao dela Ukrajinske SSR“.

Međutim, od avgusta 1991. procesi dezintegracije u SSSR-u naglo se ubrzavaju. Od 20. do 31. avgusta mnoge sovjetske republike, uključujući Ukrajinsku SSR, usvojile su akte o nezavisnosti. Na hitnoj sednici Vrhovnog sovjeta Ukrajinske SSR, 24. avgusta, usvojen je Akt o proglašenju nezavisnosti.

Ipak, veliki deo stanovništva Ukrajine, posebno u jugoistočnim regionima koji govore ruski, nije imao želju da uništi zemlju i raskine veze sa RSFSR. Na svesaveznom referendumu u martu 1991. stanovnici Ukrajinske SSR većinski su glasali (70,2 odsto) za očuvanje Sovjetskog Saveza.

Dakle, nakon raspada SSSR-a Krim je ostao u sastavu Ukrajine, a posle referenduma u martu 2014. godine pripojen je Ruskoj Federaciji.