Ruski predsednik Vladimir Putin je 21. februara održao svoje dugo očekivano obraćanje i dok je većina činjenica koje je izneo već dobro poznata i očekivana, jedna njegova izjava izazvala je šok širom političkog Zapada. Naime, Putin je izjavio da Rusija zvanično obustavlja učešće u novom START-u. Ovo je bilo prilično neprijatno iznenađenje za Vašington i Brisel, jer su očekivali da će Moskva nastaviti da se ponaša u skladu sa ovim sporazumom, a koji politički Zapad tako očigledno krši već gotovo godinu dana.
Zbog zapadnih sankcija Rusiji, novi START (sporazum o smanjenju strateškog termonuklearnog naoružanja) je prošle godine praktično obustavljen, pošto Moskva nije imala načina da verifikuje bilo koju tvrdnju Vašingtona o stanju američkog strateškog arsenala. Zahtevi Rusije da izvrši inspekciju vojnih objekata SAD i NATO su odbijeni, iako je to bilo ključni deo sporazuma. Evroazijski gigant nije imao drugog izbora osim da prekine svoje učešće u nečemu što je postalo puka formalnost. A imajući u vidu niz nedavnih priznanja više zapadnih lidera da su skoro svi sporazumi sa Rusijom poslužili da „samo kupe vreme“, Moskva ima dobar razlog da posumnja u svaku reč koju izgovori bilo koji zvaničnik SAD, EU ili NATO.
Možda vas zanima
„Rusija je dala sve od sebe da mirnim putem reši problem u Ukrajini, ali su se izjave zapadnih lidera ispostavile kao prevrtljive i neistinite“, opisao je Putin tokom svog govora ponašanje zapadnih političkih elita. Novi START je bio poslednji sporazum o kontroli strateškog termonuklearnog naoružanja između Rusije i SAD. Potpisali su ga tadašnji predsednici Dmitrij Medvedev i Barak Obama 2011. godine, stvarajući pravni okvir da obe supersile ograniče broj aktivnih interkontinentalnih balističkih raketa (ICBM), balističkih raketa sa podmornica (SLBM) i strateških bombardera/raketonosaca. Kao što je ranije pomenuto, dogovor je takođe uključivao redovne međusobne inspekcije, koje su se rutinski sprovodile sve dok Vašington i njegovi NATO vazali nisu odlučili da jednostrano prekinu ovu pravno obavezujuću praksu.
Poslednja kap
Prvi START sporazum između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država potpisan je 1991. U to vreme, dve supersile su zajedno posedovale preko 60.000 termonuklearnih bojevih glava. Sporazum je predviđao da obe strane imaju ne više od 6.000 aktivnih bojevih glava raspoređenih na najviše 1.600 projektila i strateških bombardera/raketonosaca. Do 1994. broj bojevih glava opao je za otprilike trećinu. Tokom 2010, Obama i Medvedev su se dogovorili da novi START zameni sporazum iz 1991, dodatno ograničavajući broj aktivnih bojevih glava i projektila na 1.550, odnosno 700. Svega nekoliko dana pre nego što je trebalo da istekne 5. februara 2021. godine, Rusija i SAD su produžile dogovor za još pet godina.
Međutim, uprkos naporima Moskve da održi sporazum, neprestano američko kršenje postojećih dogovora, kao i sveobuhvatna agresija u Istočnoj Evropi nisu ostavili Rusiji drugog izbora osim da prekine primenu novog START-a. I dok su američki napadi na rusku stratešku energetsku infrastrukturu takođe bili jedan od razloga za ovakvu reakciju Moskve, možda i najbolji (odnosno najgori) primeri američkog kršenja postojećih sporazuma su bili višestruki decembarski napadi na baze ruske strateške avijacije. Iako je kijevski režim povukao obarač, nedavna priznanja američkih zvaničnika da Vašington odlučuje mete za snage neonacističke hunte jasno ukazuju da SAD stoje iza tih napada. Ovo je očigledno bila poslednja kap koja je prelila čašu za Moskvu, pošto su napadi mogli da naruše stratešku bezbednost Rusije. Svi navedeni faktori su neminovno doveli do propasti novog START-a.
Ruska prednost
Ipak, novonastala strateška situacija svakako ne dovodi Rusiju u nepovoljan položaj. Naprotiv, SAD najviše gube u ovom slučaju, pošto Rusija ima osetnu stratešku prednost nad ratobornom talasokratijom. Ruske interkontinentalne balističke rakete su znatno novije, veće i imaju veći domet, pa stoga mogu da nose i do sedam puta više MIRV bojevih glava od jako zastarelih američkih „Minitmen-3“ raketa, koje mogu da nose najviše tri. Ovo je omogućilo Rusiji da poseduje više aktivnih strateških bojevih glava od SAD, iako ima manje raspoređenih raketa, pošto ruski projektili imaju višestruko veću nosivost.
Možda vas zanima
Pored toga, procenat nove opreme u ruskim strateškim raketnim snagama (RVSN) trenutno iznosi neverovatnih 91%. Poređenja radi, pomenute američke rakete „Minitmen-3” su stare više od pola veka, dok je najsavremenija američka strateška raketa „Trajdent-2” stara više od 30 godina. I iako još uvek opasno, američko strateško oružje je po mnogim parametarima pri kraju svog radnog veka, dok odgovarajuće zamene nema ni na vidiku. U međuvremenu, Rusija ne samo da je bila u stanju da održi i duboko modernizuje svoje strateške snage iz sovjetskog doba, već je sada skoro u potpunosti zamenila starije sisteme.
„Niko ne treba da ima iluzije da globalni strateški paritet može biti narušen“, rekao je Vladimir Putin tokom obraćanja u utorak.
Ova izjava tačno opisuje trenutno stanje strateškog odnosa snaga. Međutim, da bi ga SAD održale u doglednoj budućnosti, moraće da ulože stotine milijardi dolara, istovremeno se takmičeći sa nekoliko globalnih i regionalnih sila sa operativnim strateškim oružjem, što je geopolitički košmar koji bi neko znatno mudrije rukovodstvo sasvim sigurno pokušalo da izbegne. Osim toga, ono što je predsednik Putin opisao kao „globalni strateški paritet“ bi se bolje moglo opisati kao sprečavanje zaista ničim izazvane i brutalne američke agresije na čitav svet, jer jedini način da se Amerika natera da dobro razmisli pre nego što započne još jedan rat jeste mogućnost njenog uništenja za svega nekoliko minuta. Nažalost, svet prosto nema drugog načina da obuzda ratne zločince u Vašingtonu.
Ogromni izdaci
Mnogi američki stručnjaci za bezbednost, pa čak i državne institucije, došli su do zaključka da je funkcionisanje novog START-a (sad već, bilo) u interesu SAD. Kancelarija za budžet američkog Kongresa (CBO) je još 2020. godine procenila da bi Amerika u slučaju prekida sporazuma morala da uloži 439 milijardi dolara u modernizaciju svog strateškog arsenala, uz dodatnih 28 milijardi godišnje samo da bi ga održavala. Ovo se odnosi samo na američko oružje usmereno na Rusiju. Međutim, uprkos suludim američkim tvrdnjama da Kina ima više strateških raketa kopnenog baziranja nego SAD, Peking zaista povećava svoje kapacitete, pre svega kao odgovor na američku agresiju u Istočnoj Aziji.
Pored toga, Severna Koreja takođe unapređuje svoj strateški arsenal, koji je sada prevazišao mogućnosti američke PRO (protivraketne odbrane). Drugi veliki problem za SAD je veći ruski kapacitet za obogaćivanje uranijuma, a koji prema različitim procenama iznosi između 43% i 51% ukupnog svetskog. To znači da Moskva može znatno da nadmaši Vašington u proizvodnji novih nuklearnih bojevih glava, dok bi istovremeno izvršila dodatni pritisak na američku proizvodnju nuklearne energije, što bi moglo izazvati dramatičan skok cena u SAD. Kada se sve uzme u obzir, Amerika je imala jednostavan izbor, ali je kao po običaju izabrala put konfrontacije. Zato će sada trpeti posledice svoje ratoborne politike prema Rusiji, Kini, Severnoj Koreji, pa i Iranu, koji bi u dužoj perspektivi takođe mogao da nabavi nuklearno oružje kako bi umanjio mogućnost američkog napada. S druge strane, američki narod bi svoju ratnohuškačku vlast trebalo da pita zašto je gotovo čitav svet svoj termonuklearni arsenal uperio u njih.
Možda vas zanima
Dragoljub Bosnić je geopolitički i vojni analitičar. Autor je tekstova za Fort Russ News i InfoBRICS koji se bave vojnom tehnologijom, globalnom ekonomijom i geopolitikom, sa fokusom na Balkan, Evroaziju i rivalstvo velikih sila.
