Dubrovnik davne 1667. godine, tačnije 6. april te godine. Taj 6. april bio je kao i svaki drugi dan, bar se tako činilo. Niko nije sumnjao da će to biti najgori dan u do tada 1.200 godina dugoj istoriji grada. Oko devet časova započelo je podrhtavanje tla, a onda se desio jak udar koji je trajao samo nekoliko sekundi. Tih nekoliko sekundi bilo je dovoljno da se potpuno uništi grad. Za tih nekoliko sekundi na grad su padale stene sa brda Srđ i zbog rušenja tog brda digla se prašina koja je zamračila nebo. Zemlja se na pojedinim mestima „otvarala” i gutala kvartove. More se povlačilo i nosilo brodove sa sobom da bi ih talasi vraćali i razbijali o stene. Bunari su presušili. Mnogi su tada poverovali da je došao smak sveta. Demanti je stigao odmah posle zemljotresa, jer je ostatke ruševina zahvatio požar koji je trajao narednih 20 dana. Mnogi stanovnici ostali su zarobljeni u ruševinama i danima dozivali pomoć koja nije mogla da im se pruži, pa su danima umirali u jaucima.
Možda vas zanima
Dubrovnik je pre zemljotresa imao 6.000 stanovnika, a posle jedva polovinu od toga. Posle zemljotresa zavladalo je bezvlašće jer su članovi Velikog veća ostali zatrpani, a većina preživele vlastele pobegla je iz grada. Međutim, zahvaljujući onima koji su ostali uspeli su diplomatijom da spasu ono što se spasiti dalo. Uspeli su da skrenu pažnju na ovu tragediju, pa su izdavači u Londonu, Ankoni i Veneciji štampali brošure i knjižice sa tragedijom koja je zadesila ovaj grad. Pomoći iz inostranstva tada nije bilo, ali su uspeli da izazovu sažaljenje u svetu. Izuzetak je bio sultan Mehmed četvrti koji je iskoristio momenat da uceni Dubrovčane sa 150.000 dukata.
Dubrovnik je ponovo izgrađen, ali nikada više nije imao sjaj i veličinu kakvu je imao za vreme Dubrovačke republike.
