Melburn, Australija i čitava planeta klanjaju se teniskom kralju, iako je prošle godine Novak proteran iz Australije, posle mučnog boravka u kazamatu za migrante, sudske borbe i odluke bivšeg australijskog ministra za migracije da ga protera. Svakoga bi ta neljudska odluka slomila, naročito posle narednih zabrana da se Novak takmiči na grend slemovima tokom pandemije, ali on ne samo da nije mario za to već je, državši se svojih uverenja, nastavio da se bori.
U Melburnu se ove naše zime i njihovog, australijskog leta, videlo da Đoković ne igra protiv svih ostalih, već protiv samoga sebe i svojih demona, grabeći ka statusu jednog od najvećih sportista u istoriji, rame uz rame sa Muhamedom Alijem i Dijegom Armandom Maradonom, buntovnicima koji su postali globalne ikone slobode.
Možda vas zanima
Suočen sa očiglednom nepravdom i pokušajem da se zaustavi na svom putu koji je zacrtao – još kao žgoljavko u kampu Jelene Genčić, a zatim i magičnoj školi tenisa Nikole Pilića – da mu istorija pobegne tako da je nikada ne ščepa, Novak je u Melburnu, osvojivši turnir deseti put, primorao svet da mu prizna: Da, Novače, ti si najveći! To mu je rekao Cicipas na svečanoj dodeli trofeja, to mu je već od početka turnira neformalno priznao aktuelni premijer Australije Entoni Albaniz, koji je gledao njegove mečeve, čak i ne skrivajući da pokušava da spere prošlogodišnju ljagu sa svoje zemlje, čiji je Novak teniski kralj. Seća li se iko nekadašnjeg australijskog premijera Skota Morisona, koji je sa toliko strasti vodio kampanju protiv Novaka, odlučujući da ga zatvori, da mu sudi, potom ga deportuje i zabrani mu da se takmiči, da je ta kampanja mnogo više podsećala na političku i ideološku, nego na sportsku. To je Noletu na svoj način priznao i Bil Gejts, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, koji je očigledno na turniru bio naklonjen Đokoviću. Bil je čovek o kojem Srbi često pletu teorije zavere, mnogi ga smatraju najmoćnijim čovekom na svetu i igračem koji plete konce iz senke, ali je u prelomnim trenucima za Novaka njegova pojava u Melburn parku bila dragocena, naročito za mnoge medije i deo zapadne javnosti koji su nepravedno prikačili Noletu titulu antivaksera. Hvala Bile, sportski od tebe!
Još kada se kao Arsen Lupen ušunjao u teniski mondenski svet, oličen u duopolu veličanstvenih igrača, Rodžera Federera i Rafaela Nadala, pokravši im dragulje i odnevši je u veliku kancelariju svoga oca Srđana Đokovića, koji ih čuva kao najveće blago svetskog sporta, Novak je poremetio ustaljene zakone transnacionalnog kapitala i tržišta. Jednostavno je, on dolazi iz male zemlje, stasao je u doba rata i sankcija, trenirao je na dnu ispražnjenog bazena, i sve bi bilo tako bajkovito, da nije reč o ostvarenju sna, ali srpskog. Nije Novak propustio to da kaže, uzimajući deseti trofej iz Melburna – da i on i Cicipas dolaze iz malih zemalja.
Zato njegova epopeja poprima razmere ideološkog prevrata, iako to Nole najmanje želi i za to nije kriv, kao što, uostalom, za to nije kriv ni Stefanos. Nije slučajno Nole poručio deci širom sveta da sanjaju o svojim ciljevima, jer ako dovoljno snažno nešto želite, sanjate i verujete u sebe, to će se i ostvariti. Novak je pokazao da je moguće postati najveći, iako potičete iz države osuđene da bude jedva vidljiva tačkica na zapaljivom atlasu sveta.
Zbog toga njegove igre na najvećim turnirima podsećaju na gerilske, zbog toga je, kada navijaju protiv njega na najvećim grend slemovima, ubedio sebe da uzvikuju njegovo ime, iako svi ostali čuvaju Rafino, Rodžerovo i bilo koga drugoga. Zato u njemu ima toliko šarma i besa koji izliva, jer globalni mediji će uvek pronaći nešto, kako bi načeli njegovu gvozdenu auru koju je, kao zaštitni oklop, podigao oko sebe. Ponekad je to simuliranje povrede, ili je to njegov otac, koji se slikao sa ruskim navijačima, pristalicama Vladimira Putina, pa je ovog, australijskog leta, Novak imao problema ne samo sa zadnjom već i sa počasnom ložom. Iz nje je oteran Srđan Đoković.
Srđan je navikao da se kola slome na njemu i to podnosi kao svaki otac, jer ga je nekoliko puta iz lože isterivao i Nole lično. Srđan mu to ne zamera, pokupi se i ode. Đokovići su bili sa jedne i sa druge strane života, ali poznaju obe strane novca: život kada nemaš ništa i život kada imaš sve. Suočavali su se sa pravdom i nepravdom, znajući u kakvu se avanturu upuštaju.
Zbog drakonske kazne, kada je diskvalifikovan sa Ju-es opena 2020. godine, u trenucima kada je već mogao da osvoji najveći broj grend slemova, Novak se trudi da više ne potiskuje emocije i zato upadljivo često viče na svoju ložu, a posle odlaska jednog od njegovih stvoritelja Marijana Vajde, ulogu upijača na sebe prima Goran Ivanišević. Doduše, Vajda se daleko bolje snalazio, na Goranu se vidi da je zbunjen i da ne zna šta će sa sobom, a kamoli sa Noletom, vrpoljeći se u loži. Nole to čini svesno, jer Dijana i Srđan Đoković su mi govorili da, od kada igra, Nole uvek posmatra publiku i pamti svako lice na tribinama. Naročito prati dešavanja u svom boksu, čuje svaki šum i glas, analizira svaki pokret.
Na vimbldonskoj travi, šljaci Rolan Garosa i vrelim betonima Njujorka i Melburna, Novak Đoković je najusamljeniji čovek na svetu, naročito kada se igraju maratonski mečevi u pet iscrpljujućih setova. Tada Nole traži komunikaciju, savete, pogled, bilo šta, a kada oseća da treba da ubaci igru u najveću brzinu, onda svesno provocira svoj štab, padaju i žestoke psovke kako bi energiju usmerio u ubitačne forhende i bekende.
Da, zato se posle pobede nad Cicipasom, najusamljeniji čovek na svetu jednostavno slomio. Potrčao je ka svojoj loži, legao i zaplakao. Njegova majka Dijana zna zašto, ona mu je godinama, dok nisu skupili novac od sponzora, mazala kremom žuljeve i bdela nad njim. Na terenu beskrupulozni terminator sa kontrolom uma koja užasava protivnike, zapravo je u biti ostao dečak, očajnički željan ljubavi i pažnje koja na terenu ne postoji. Ako je tamo pokaže, biće poražen.
Đoković je Cicipasa pobedio rutinski, čekajući ga u drugom i trećem setu na taj-brejku, gde je neprikosnoven i nepobediv, kada čini čuda čistom snagom volje, koja se čini robotizovanom. Ali, kada se meč završi, dolazi do velikog pražnjenja. Terminator se odjednom pretvara u maminu mazu, to traje minut ili dva, a zatim sledi uloga neprikosnovenog gospodara svetskog sporta.
Za to vreme, dok se Nole pribrao i poručio da će osvajati i naredne grend slemove, protiv bilo koga, u nekom od hotelskih apartmana u blizini, proterani Srđan Đoković odvrnuo je iz velikog tranzistora, koji je kupio u Parizu, narodnjački klasik Dobrivoja Topalovića „Kosili smo seno”. Ne očekujte od Srđana Đokovića da slavi uz džez.
Tokom poslednjeg finala u Vimbldonu koji je Novak osvojio, tata Đoković nije gledao meč, već je seo u automobil, bila je nepodnošljiva julska vrućina u Beogradu, a zatim je besciljno vozio balkanskom metropolom i predgrađima kojima davno nije prolazio, čekajući klicanja sa prozora solitera i dečake koji su istrčali na ulice.
Sportski svet će tek sada eksplodirati, jer se igra nastavlja. Novaka, ponovo zvanično prvog tenisera sveta, čeka Rolan Garos i španski div Rafael Nadal. Obojica sa istim brojem grend slemova, krenuće u novi dvoboj. Ne sumnjam da će se Rafa volšebno oporaviti od povrede, jer ulozi postaju sve veći, sponzori neće žaliti novca, televizijska prava će dostići neverovatne iznose, a gledaoci u Parizu i ostali, širom sveta, čekaće konačni obračun. Ali, šou mora da se nastavi, jer posle Pariza sledi Vimbldon, a kako smo u 2023. prokletoj godini, valjda će veliki shvatiti da je daleko pametnije gledati teniski, a ne svetski rat.
Novak Đoković je zato potrebniji svetu nego ikada! Ali, da bi ostao najveći, potreban mu je Rafael Nadal sa druge strane mreže. Ili možda neko od klinaca, koji sanjaju da će postati broj jedan.
