Uloga Rusije se menja ako nema kosovskog problema

Povodom sugerisanja nekih geografskih podela u vezi sa budućnošću i orijentacijom Srbije, ne treba zaboraviti da je Srbija nastala, propadala i razvijala se u Evropi. Zbog toga svoje prisustvo i aktivnost u Evropi ne sme da izgubi. Treba razgovarati sve dotle dok je god moguće rešiti stvar da ne dođe do sukoba, kaže u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Dragoljub Mićunović, osnivač i prvi predsednik Demokratske stranke, komentarišući najnovija dešavanja u vezi sa pritiscima Zapada na Srbiju da se reši pitanje Kosova.

Jedan od najuglednijih i najuticajnijih srpskih političara dugo se nije javno oglašavao, a u razgovoru za naš list priča o trenutnoj poziciji Srbije, zašto Zapadu odgovara da se pitanje Kosova sada reši, kosovskom mitu, ukrajinskom ratu.

Da li je ovaj politički trenutak jedan od najtežih u našoj novijoj istoriji s obzirom na pritiske kojima smo izloženi?

Ja nisam trenutno neko ko raspolaže svim mogućim tajnama koje se skrivaju po raznim kabinetima moćnika u svetskim silama da govorim istine šta će se stvarno dogoditi, ali ovo jeste završetak jedne dugotrajnije krize koja je počela sa građanskim ratovima kod nas i raspadom SFRJ. Mnogima je bilo lagodno što je pitanje Kosova malo odloženo, pa su to pomerali i koristili ga često za unutrašnje kampanje.

Ja se sećam da su svojevremeno neki od nas sugerisali da se što pre napravi neka konferencija i da se odredi status Kosova. Međutim, nailazili smo na otpor. Uvek je odgovor bio ne, prvo će standardi, a onda će biti reči o statusu Kosova. I u Savetu Evrope, gde smo bili aktivni članovi, bilo je niz tih konferencija i analiza koje su govorile o standardima, a standard nikad nije bio zadovoljavajući.

Zoran Đinđić je kao predsednik Vlade Srbije napisao jedno pismo lično Džordžu Bušu Mlađem, predsedniku Amerike, zahtevajući da se što pre sazove konferencija o Kosovu. Ono o čemu smo razgovarali u zemlji Đinđić je shvatio krajnje ozbiljno, da taj problem dugo traje, ali na štetu Srbije. Amerika je tu inicijativu dočekala vrlo negativno. Spremala se za napad na Irak i nije joj odgovaralo da se u tom trenutku uopšte govori o Kosovu kao problemu. I to je Đinđiću zamereno i diplomatskim kanalima, a naš ambasador Sreten Vujović je bio pozvan na razgovor. I bilo je jasno da oni još ne žele da rešavaju balkansko odnosno kosovsko pitanje, jer planiraju neke stvari da urade. To se dešava kada male države pokušavaju da nametnu neki problem koji njih muči. Posle „šetnje” kroz Bliski istok došlo je na red i pitanje Kosova, ali se sada traže drugačija rešenja.

Sada je, dakle, vreme koje njima odgovara za rešavanje pitanja Kosova. Zbog čega sada?

Sada im odgovara zbog rata u Ukrajini. Jer Ukrajina je takođe jedna država koja je imala problema sa svojim proglašenjem i teritorijama, budući da je izašla iz Sovjetskog Saveza. Velike sile neće da se odreknu velike moći. A velika je moć da upotrebljavaš male zemlje i da njihove interese vrlo često podređuješ onome što se tebi čini u datom trenutku mnogo važnije.

Da li imamo ikakve šanse u borbi za ono što mi mislimo da je pravedno u vezi sa Kosovom?

Ne mogu vam na to pitanje odgovoriti jer ne znam šta će se dešavati, pa je onda to nagađanje šta bi bilo povoljno i šta bi se sve moglo desiti. Desiće se onako kako će najmanje koštati velike sile njihovih interesa, to jest završiće se onako kako najmoćnijima koji o tome odlučuju to najviše odgovara.

Znači male su nam šanse da nešto uradimo u svom interesu?

Kao da smo nekada sami presudno odlučivali o svojoj sudbini. Videli ste šta se dešavalo u poslednjih deset-dvadeset godina – ništa od onoga što smo želeli.

Zašto je Zapadu stalo da u korist Albanaca i pravno sprovede formiranje države Kosovo?

Ne radi se o tome da bi oni nama želeli da naprave štetu, nego se samo radi o tome da sebi hoće da naprave korist.

Šta je njihova korist?

U slučaju rata koji se odigrava danas uloga Rusije se bitno menja ukoliko nema problema Kosova. Jer Rusija kao članica Saveta bezbednosti sa pravom veta može da sprečava samostalnost Kosova, njegov ulazak u UN. Sa druge strane, Rusija može da se poziva na rezolucije koje su donete prilikom trenutnog rešavanja statusa Kosova. To je ta Rezolucija 1244, taj protektorat koji se sada želi pretvoriti u nešto realno i time je završena stvar. Treće, Srbija se jedina u Evropi i na Balkanu nije pridružila sankcijama Rusiji koje su uvele Amerika i zapadna Evropa.

Dakle, to što se nismo pridružili sankcijama dodatno podstiče ovakvo ponašanje Zapada?

Naravno.

Da li ima šanse da izvučemo ikakvu korist za sebe u ovoj situaciji?

Ne znamo šta se dešava i do koje mere su to pritisci, pretnje, a do koje mere su neka rešenja. Vrlo je nezgodno izigravati prognozera događajima. Samo Vučić se 10 godina nosi sa tim problemom Kosova, ali je on postojao i dvadeset godina pre, i još dvadeset pre. Ovde se ne postavlja pitanje i ne vode sukobi kao u drugim državama u vezi s tim da li ste za povećanje ili smanjenje poreza, ovu ili onu kaznenu meru, nego da li ste izdajnik države. Upotrebljavaju se užasno krupne kvalifikacije.

Da li je ovo istorijski momenat za svet, kako je to nedavno rekao ruski predsednik Vladimir Putin, u kome dolazi do tektonskih geopolitičkih prekompozicija?

Bilo je u istoriji vrlo često jako teških trenutaka i da ne mislimo da je ovo naše neki izuzetak. Ali, možemo malo da analiziramo, s obzirom na slične istorijske momente, ono što se trenutno događa. Postoji jedna izreka koju su koristili i Hegel i Marks i mnogi drugi – da su vladajuće ideje, one koje dominiraju ponašanjem sveta, uvek ideje vladajućih, moćnih, one se nameću. Trenutne ideje su ideje radikalnog individualizma kao ključne odrednice za naše ponašanje, ono što najviše lično odgovara, kao i ideje neograničenog bogaćenja i uvećanja moći. Iz takvog jednog kolorita ideja koje ljude nose sa sobom, sledi niz pojava. Recimo, ogromna migracija gde vi rešavate pitanja opstanka. A da li je samo pitanje opstanka ili malo i popravljanja postojećeg stanja u kome se nalazite?

Postoji nekakav vlasnički odnos prema zemlji i spremnost da se pogine do poslednjeg čoveka radi odbrane neke teritorije koja je sveta ili manje sveta. I kad bi neko sa strane ko nije stanovnik ovog kosmosa to posmatrao, imao bi problem da razume šta se dešava. Ako su toliko vezani za zemlju gde su rođeni, živeli ili doselili se, pa im je to najvažnije mesto na svetu, zašto onda milioni ljudi dnevno napuštaju svoja ognjišta i zašto mnogi koji su živeli relativno pristojno u nekim zemljama odlaze za nešto boljim tretmanom u neke druge države. Zašto je toliki napredak turizma kao vrhunske zabave čovečanstva ako je toliko čovek vezan za svoju zemlju. Ljudi koji nisu upoznali ni svoju zemlju jure da upoznaju druge države.

Kroz istoriju su ljudi ginuli za svoju zemlju, retko kada su dobrovoljno prepuštali deo svoje teritorije.

Imali smo ratove, ali, ako analiziramo, dešavalo se to i bez ratova. Koliko je procenata Srba od sedamdesetih godina prošlog veka otišlo sa Kosova, neki silom, a neki i ne zbog toga. Tri četvrtine njih je napustilo Kosovo. E onda se postavlja pitanje zašto postoje neke zemlje koje se napuštaju lako, a neke teško. Postoje delovi Srbije koje niko ne ugrožava, a oni su gotovo potpuno prazni. Recimo, neke opštine južne Srbije, mesta prema Kosovu, i neka druga u drugim krajevima, kao što je Crna Trava, potpuno su opusteli, bez pritisaka spolja, isključivo zbog želje za boljim i sigurnijim životom. Drugo je pitanje kada se stvara situacija da se ne može izdržati život zbog raznih prilika, geografskih ili onih koje politički nastaju zbog određenih režima, nesigurnosti…

A kada je reč o Kosovu?

Što se Kosova tiče tu imamo niz problema. Veliki deo naše nacionalne mitologije i te epske poezije u vezi je sa Kosovom. I on je na neki način bio taj održavajući faktor tokom viševekovnog ropstva srpskog naroda. Ali mi zaboravljamo da sve što o kosovskom mitu znamo ili negujemo, ono što su pesnici radili, da potiče iz perioda posle Francuske revolucije, početkom 19. veka sa razvojem romantizma i oslobađanja naroda ili iz vremena Prvog srpskog ustanka 1804. U usmenoj kulturi Kosovske večere, Kosovske bitke, Kosovke Devojke stvoren je jedan svet i on je postao naš temelj. U drugim kulturama su to neke istorijske naslage koje su se realnije dešavale nego kad to guslar ispeva. Vi Srbina ne možete ni posle dva veka da uverite da nije bilo baš tako kao što je guslar pevao, koji inače nije video ono što je bilo pre četiri veka. To je sve samo još jedan dodatni teret. A ta predanja koja se pretvaraju u zavete zloupotrebljavaju se u mnogim političkim kampanjama i obračunima.

Dakle, još se nismo oslobodili srpskih mitova?

Nismo ih se oslobodili. Protiv antropoloških mitova, bajki, predanja ide se prosvetiteljstvom, mi se nalazimo, nažalost, u padu prosvetiteljstva. Naše obrazovanje izgubilo je dobar deo jer je kao nepotrebno odbacilo jedan deo znanja i obrazovanja i važno je samo ono što je upotrebljivo i daje rezultate i što se da unovčiti. Iznad svih vrednosti stoji profit. To je ključno. Kad se to tako namesti, onda se postavlja pitanje šireg znanja, šta je sa onim što nije profit. Šta imamo od toga da izračunavamo daljine pojedinih zvezda ili njihov sjaj ili istoriju. Ali, ako tako razmišljamo, onda siromašimo, a da nismo ni svesni. Je li ukrajinski rat postao svetski rat?

Nije svetski rat još, neće mnoge zemlje da uđu u rat, ali u svakom slučaju jeste jedna velika podeljenost i to stvara probleme. Ono što po mom mišljenju može da ublaži tu podelu jeste strah od ekološke katastrofe, što pogađa sve i naravno sve tera da o tome brinu. I drugo, ono što održava jednu određenu kontrolu stepena oružanog sukoba, a to je zabrana upotrebe nuklearnog oružja, koja je po mom mišljenju jedna od trenutno najopasnijih pretnji.

Nedavno je Dmitrij Medvedev rekao da Rusija ne sme da izgubi konvencionalni rat kao velika sila jer bi to vodilo upotrebi nuklearnog oružja.

To su sada pretnje. Međutim, u većoj dramatizaciji rata ne možete biti sigurni za sve ljude da će reagovati najhumanije i najracionalnije.

Kako ocenjujete politički život u Srbiji?

Možda sam izbegao neki trenutak od težih koji se dešavaju ili su se dešavali u poslednjih 30 godina u našem životu. Kod nas je teško biti u političkom životu. Bilo je strašno kad nije bilo nimalo slobode. Onda ste bili nesigurni jer ste mogli da budete optuženi, uhapšeni i morali ste da pazite na svaku reč. A kada su se stvari promenile, kada je sloboda govora uzela maha, kad su se pojavili i mnogi mediji, onda je to bilo nezaustavljivo u gnevu, mržnji, nepristojnosti. Postoji ogromna nepristojnost, nepoštovanje ljudi. Atmosfera koju gledam u skupštini je neverovatna. Sve to stvara jedan odnos nekolegijalnosti, ljudi zaboravljaju da rade jedan isti posao, a to je da donesu neki zakon. Donošenje tog zakona ne znači samo mržnju, klevetanje protivnika. Naprotiv, suština je kvalitet tog teksta koji će se ticati svih građana. Nikada ne smeju da zaborave zašto su tu – da donose zakone. Naravno, to mnogo zavisi od vladajuće grupacije jer ona može da to usmeri na pravi način.

Da li u Srbiji može da se postigne nacionalni konsenzus u vezi s bilo kojim pitanjem?

Kada stvari krenu loše, a kada se upotrebljava jedan politički stil borbe, onda sve što je loše za protivnika to se mora uvećati, podsticati.