Za svoju poeziju Simić je osvojio mnogobrojne međunarodne nagrade, uključujući i Pulicerovu nagradu, kao i nekoliko srpskih i regionalnih književnih nagrada.
Sa porodicom je otišao u Sjedinjene Američke Države 1953. godine, a pre toga je bio u Parizu godinu dana.
Najvažnije zbirke Čarlsa Simića, koga mnogi smatraju jednim od najvećih svetskih pesnika, između ostalih su: Haronova kosmologija, Svet se ne završava, za koju je 1990. dobio Pulicerovu nagradu, Šetnja sa crnom mačkom, Venčanje u paklu, Majstor prerušavanja. Najznačajnije knjige eseja su Alhemija sitničarnice, Metafizičar u mraku, Gledaj dugo i netremice i mnoge druge.
Kao prevodilac, Čarls Simić je veoma značajan za Srbiju, jer je prevodeći Vaska Popu, Ivana Lalića, Milorada Pavića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića, doprineo popularizaciji srpske književnosti u SAD, prenosi Tanjug.
U jednom intervjuu Simić je istakao da je poezija odbrana individualnosti.
– To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije… Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: „Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd., ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla… Za mene je ideja nacionalnog pesnika potpuno neshvatljiva, čak i kad uzmete nekoga poput Volta Vitmana. Njega su sedamdeset godina posle smrti proglasili za nacionalnog pesnika, i on sam je želeo to da bude, ali kad čovek pogleda, Vitman je sve vreme pisao o sebi, rekao je Simić.
Na engleski je Čarls Simić preveo poeziju Branka Miljkovića, Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Novice Tadića, Radmile Lazić…
– Kada pročitam neku pesmu Novice Tadića, prosto mi dođe da kažem: „Uf, što se ja nisam toga setio! Što ja nisam ovakvu pesmu napisao.” I to je uvek tako. Kad sam prvi put čitao Vaska Popu, rekao sam: „Što je ovo lepo! Što se ja toga nisam setio.” I uvek kažem „moram ovo da prevedem, da pokažem mojim prijateljima Amerikancima kako je lepo”, ispričao je Čarls Simić..
Ispričao je da je u dodiru sa srpskim jezikom tako što čita knjige i novine, prevodi pesme.
„Retko imam mogućnost da govorim srpski, ali nisam ga zaboravio. Sanjam na engleskom, osim kada se moji davno preminuli roditelji pojave u nekom od snova”, rekao je jednom prilikom ovaj autor.
Srbija i Srbi nastavili su, kako je dodao, da ga fasciniraju zato što je rođen kao jedan od njih i ima urođeno shvatanje toga kako njihov um funkcioniše, a kako ne funkcioniše.
– Srbi me nerviraju zbog toga što su opsednuti sopstvenom istorijom, a nikada iz nje ništa nisu naučili – rekao je Simić, i dodao:
„Istorija za mene predstavlja i puno raznih drugih stvari, i umetnost, i manastire, i crkve, slike, tradiciju čovečanstva. Puno lepog. S druge strane, jednom sam i napisao: istorija je poput neke stare slepe žene koja me drži za ruku. Ja sam dete, i ona me vuče, ona je nešto mnogo veće nego što smo mi, i uvek nas iznenađuje nekom grozotom.
Za Čarlsa Simića je pisanje o svakodnevici ispit poezije.
Možda vas zanima
– Mi živimo u svakodnevici: recimo, ustanemo ujutru, pogledamo novine, televiziju, napolju je sunce ili kiša, sve je to naš život, kakav-takav. Meni je to uvek bilo interesantno, još kad sam bio mlad i smatram velikim momentom u mom životu kao pesnika trenutak u kojem sam sebi rekao: „Dobro, ako si stvarno pesnik, zašto ne napišeš pesmu o viljušci, ili o nožu, o kašici, o svojim cipelama?” I tako je počelo, i raširilo se na druge stvari, rekao je poznati pesnik.
Na srpskom su objavljene njegove knjige „Anđeli na žici za veš”, „Gledaj dugo i netremice”, „Tamo gde počinje zabava”, „Iščekujući presudu”, „Alhemija sitničarnice”, „Kasni poziv”, „I đavo je pesnik”…
U knjizi „Đavo gudi na raskršću: razgovori sa Čarlsom Simićem” Vesne Roganović sabrani su razgovori koje je ova novinarka i prevodilac Simićevih knjiga na srpski vodila sa njim o filozofiji, politici, svetu i položaju pojedinca u njemu…
Simić je jednom istakao da njegove knjige izdavači drže u štampi više godina, iako za deset godina prodaju negde oko 15.000 primerak.
– Ali, čitaoci poezije su vrlo verni čitaoci, tako da nekako… imam osećaj da mnogo ljudi znaju ko sam ja. Moje su pesme u udžbenicima pa ih deca čitaju u školi, tako da i pored malih tiraža ljudi znaju. I ne samo za mene, nego i za druge pesnike. A američka poezija koja se piše unazad dve do tri decenije vrlo je interesantna, i nije više odvojena od onoga što se dešava u poeziji u Kini, Južnoj Americi, u Istočnoj Evropi… Mislim, svi znaju šta Poljaci pišu, šta Česi pišu, zna se šta pišu i neki srpski pesnici, rumunski, grčki… Postoji osećanje internacionalnog u literaturi, rekao je Čarls Simić.
