Banjaluka – Nedavna vest da je opljačkana pravoslavna bogomolja u Lipi, povratničkom seocetu pored Bihaća, uznemirila je tamošnje vernike, suočene s ionako teškim životom u sredini gde preostalih nekoliko stotina srpskih žitelja jedva preživljava.
Surova istorija nije štedela srpski narod u tom delu Bosne. U Drugom svetskom ratu pogranični deo zemlje među prvima je bio suočen s nemilosrdnim planovima nacističkih snaga. Nakon poslednjeg rata Srbi su proterani iz Bihaća i okoline. Tri decenije od kraja rata tamo se Srbi više ne vraćaju.
Hram Vaznesenja Gospodnjeg u selu Lipa u opštini Bihać u Federaciji BiH, oskrnavljen je treći put u poslednjih godinu dana. Ukradeni su video-nadzor, snimač i monitor s opremom.
Paroh bihaćki Slaviša Milinović kaže za „Politiku” da su ovaj napad na bogomolju srpski povratnici shvatili kao neku vrstu terora.
„Kao da žele da nam poruče da se ne vraćamo u Lipu. U Bihaću, u samom gradu, nemamo takvih problema, ali u mestima oko grada ovakve situacije nas zaista pogode”, kaže Milinović.
On veruje da napad na crkvu nisu izvršili migranti, kako neko to pokušava da predstavi, iako u Lipi postoji migrantski centar. „Sva sela oko Bihaća bila su većinski srpska, kao i sama Lipa. To selo je imalo oko stotinu žitelja sve do kraja poslednjeg rata”, priča sveštenik.
Govoreći o povratku, on konstatuje da to slabo ide.
„Što se tiče povratka u sela oko Bihaća, u Lipu, Teočak, Dubovsko, Hrgar, Gorijevac, Grmuše – tu povratnika u stvari i nema. Samo u Gorijevcu ima jedan povratnik, a u Dubovsko se vratila jedna porodica. Oni žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka, bez struje, frižidera, zamrzivača”, navodi Milinović.
U selu Lohovu ima trinaest, a u mestu Pritoka pet kuća.
„U gradu Bihaću ima možda pet srpskih kuća. U samom gradu živi jedan broj Srba, ali kao da su se asimilovali, pa se mnogi od njih i danas iz ovih ili onih razloga izjašnjavaju kao Jugosloveni. Neki su se tako izjasnili i na popisu stanovništva. Reč je o podneblju nadomak Grmeča, komunističkom kraju”, priča on.
Milinović kaže da tokom verskih službi u Bihaću nema problema.
„Prema popisu od pre desetak godina, u Bihaću i okolini su ostala tek 424 Srbina. Prema našem spisku u Bihaću živi oko 60 Srba, reč je o ljudima koji održavaju kontakt s crkvom. Uveren sam da u ovom gradu za pet godina više neće biti Srba, da će kraj ostati etnički čist. Do rata je tu živelo petnaestak hiljada pripadnika našeg naroda. U samom gradu živelo je više od osam hiljada Srba”, podsetio je on.
Kaže da u celom gradu samo dvoje dece pohađa veronauku.
„Nikada ne smemo zaboraviti da istorija nije imala milosti prema nama. Samo u bihaćkoj regiji postoji 40 jama, znanih i neznanih, gde su Srbi ubijani za vreme Drugog svetskog rata. O tim stratištima niko ne govori, o njima se ne zna. Imamo spisak svih jama u našoj parohiji. Garavice, gde se obeležavaju godišnjice zločina, bile su najveće stratište. Tamo je u vreme NDH ubijeno 12.000 Srba. Ali mnoga stratišta ostala su neobeležena. Hram Svetih apostola Petra i Pavla u Pritoci spaljen je 1942. godine, a iz njega su ljudi odvođeni na Garavice i ubijani. Prvo su bili zatvoreni u hramu, a zatim noću odvoženi i na najgore načine ubijani. U Delića jamu u Zavalju, kod sela Skočaja, između Bihaća i Nebljusa (na starom putu), 27. i 28. jula 1941. bačena su 862 ubijena srpska civila iz susednih srpskih sela iz Bosne i Like. O tome se malo zna, ali mi svake godine služimo pomen za njihove duše”, priča Milinović.
Govoreći o položaju povratnika, on kaže da nekoliko stotina Srba koji danas žive u Bihaću preživljavaju od milostinje, ili od penzija.
„Nije retko da ljudi nemaju ni brašna. Neki imaju sreće da im deca žive u inostranstvu ili u Republici Srpskoj i Srbiji, pa im pomažu. Liturgije su redovne, subotom, nedeljom i praznicima. Jedan naš sugrađanin ima kombi, pa obezbeđuje prevoz za nedeljne liturgije. U crkvi nekad bude pet ljudi, nekad petnaest, a ponekad samo supruga i ja”, priča paroh za naš list.
Možda vas zanima
Ističe da ima dobru saradnju s vlastima u Bihaću, koje pomažu srpskim povratnicima. „U Bihaću zaista ima mnogo dobrih ljudi, čestitih komšija. Susretljivi su, osećam se dobrodošlo u taj grad i nikad nisam osetio bilo kakvu mržnju. Crveni krst i Merhamet učestvuju u donacijama i daju pakete koje delimo ljudima”, navodi.
Kaže da je crkva u Bihaću, kao i druge crkve u celoj eparhiji, obnovljena mahom u vreme dok je gradonačelnik bio Hamdija Lipovača, koga je SPC za ta zalaganja odlikovala Ordenom Svetog Save drugog reda.
Podseća kako je nekad izgledao verski život u Bihaću.
„Prvobitni hram Svete Trojice bio je izgrađen nedaleko od postojećeg, ali je premešten u centar grada zbog velikog broja vernika i Srba koji su u 19. veku tu živeli. Temelji su osveštani na praznik Svete Trojice 1894. godine. Hram je izgrađen za četiri godine. Kum zvona bio je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, a hram je osveštao mitropolit Nikolaj Mandić, ujak Nikole Tesle”, kaže paroh bihaćki.
No, pet decenije kasnije, na Vidovdan 1941, crkva je porušena. „Od tada pa sve do 1986. godine, Bihać nije imao pravoslavnu crkvu. Postojala je tek omanja kapela u kući. Tek 1987. banjalučki vladika Jefrem je osveštao temelje. U toku rata nije bilo obnove, sve do 2008, kad je nastavljena izgradnja. Prvu liturgiju je četiri godine kasnije služio današnji mitropolit Hrizostom, tadašnji episkop bihaćko-petrovački. Hram je napokon završen 2018. i osveštao ga je pokojni patrijarh Irinej”, podseća paroh Milinović.
