Tanasić u intervjuu Srni ukazuje na napade na srpski jezik preko stranih reči i rodno osetljivog jezika.
On ističe potrebu da vlasti Srbije i Republike Srpske sprovode jedinstvenu nacionalnu jezičku politiku, kao i da mlade treba upoznavati sa značajem očuvanja nacionalnog jezika, ćirilice i iidentiteta.
Tanasić, koji je i dopisni član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske i direktor Instituta za srpski jezik i književnost ANURS, napominje da je na delu prisvajanje srpskog jezika na svim planovima standardnog, narodnog jezika i pisane baštine.
– Na delu je nezapamćen pokušaj da se sve što je srpsko preknjiži na one kojih nije ni bilo kad je to stvarano, i da pod svoje ime, kao znak trajanja, podvuku srpsko kulturno nasleđe – svetovno i sakralno, a da se srpski narod razbaštini – naglašava Tanasić.
On ukazuje da je srpskom narodu dugi niz decenija planski poturan program samoporicanja i skrivano njegovo u svetskim okvirima značajno pisano nasleđe. Tako su često ispred srpskih pisanih spomenika umesto prideva „srpski“ pisani su neki drugi.
NAPADI NA SRPSKI JEZIK PREKO STRANIH REČI I RODNO OSETLjIVOG JEZIKA
– Ako jezik i ćirilica decenijama nisu imali status kakav treba da imaju kao nacionalni jezik i pismo, ne može se to promeniti samo od sebe ili time što je država donela odgovarajući zakon, a ne radi na njegovom sprovođenju, nego je potrebno promeniti odnos i ponašanje – navodi Tanasić.
Kada je posredi nalet engleskog jezika, mora se, smatra Tanasić, svuda, u školi i u javnom životu, znati kako se odnositi prema tome – strane reči treba koristiti s merom i samo kad su neophodne, ali ih i tada upodobljavati sa zakonima srpskog jezika.
On podseća na reči srpskog vodećeg sociolingviste i jednog od najvećih stručnjaka za srpski jezik Milorada Radovanovića da je besmisleno biti protiv uticaja stranih jezika, posebno engleskog na jezike sveta, pa i na srpski, ali da je opasno i neukusno prepuštanje tog toka stihiji i slučajnostima.
– O tome treba da se sluša reč struke koju bi u praksi sprovodila kvalitetna lektorska služba, koju treba vratiti. Svi koji se služe srpskim jezikom u javnom životu morali bi mnogo bolje poznavati srpski jezik i imati na stolu rečnik stranih reči. Danas mnogi ni za jednim ni drugim ne osećaju potrebu. Za takve bi dragoceno bilo da pogledaju Sterijinu „Pokondirenu tikvu“ – poručuje Tanasić.
On ukazuje i na takozvani „rodno osetljiv jezik“, gde je struka jasno rekla da to nije srpski standardni jezik, zbog čega je i povučen iz predloga školskih programa u Srbiji.
Tanasić podseća da su i mnoge druge struke, osim jezičke, kao i SPC, osudile taj ideološki napad na srpski jezik i kulturu, način mišljenja i hrišćanski porodični život koji se kroz stotine godina uobličavao.
– Pod plaštom brige o ravnopravnosti žena uvodi se upravo neravnopravnost, verbalni delikt, jezički inženjering, ograničava se sloboda naučne misli. Mnoge obrazovane žene upravo kažu da ih to ponižava – navodi Tanasić.
On ocenjuje da odavno nije bilo takvog nasrtaja na jezik i kulturu sa ideoloških pozicija ni u vreme najmračnijih diktatorskih režima, te podsetio da novi zakon o jeziku i pismu izričito zabranjuje uticaj na srpski standardni jezik sa političkih i ideoloških pozicija.
Srećom, napominje on, u nekim velikim evropskim kulturama taj ideološki napad već je odbačen, a postaje ideološki atavizam tamo gde se svoja kultura i jezik cene i štite slušajući struku, a ne povodeći se za pomodarstvom, ideologijama, traganjem za lakim napredovanjem.
– Nadam se da ni mi nećemo biti poslednji koji ga branimo – ko zna koji put na svoju štetu – navodi Tanasić i ukazuje da nestaje i pisanje rukom, što ima posledice na mnogim planovima, i ocenjuje da se takvo pisanje mora vratiti u primerenim prilikama.
SRBIJA I SRPSKA DA SPROVODE JEDINSTVENU NACIONALNU JEZIČKU POLITIKU
On ističe da zvanične vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj mogu i moraju definisati i sprovoditi jedinstvenu nacionalnu jezičku politiku, u saradnji sa strukom, ali da posle velikih društvenih lomova poslednjih decenija, što se odražava na jezik, takve politike još nema.
– U dobro uređenim srećnim državama i narodima jezičku politiku predlaže struka u saradnji sa državom, a provodi država u harmoničnoj saradnji sa strukom. Potrebno je odmah početi raditi na primeni zakona o jeziku i pismu – kaže Tanasić.
Prvi posao bio bi formiranje saveta za jezik, da bi se moglo govoriti o osmišljavanju jezičke politike, jer je već dugo prošlo od usvajanja tih zakona u dve republike, a nisu formirani saveti za jezik, napominje on i poručuje da je potrebno – pokrenuti se.
Govoreći o planovima Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Tanasić objašnjava da će ovaj odbor raditi na zadacima koji su su mu dati prilikom osnivanja kao najvišeg svesrpskog i sveinstitucionalnog tela zaduženog za brigu o statusu srpskog jezika i planiranje proučavanja srpskog jezika – standardnog, narodnog i pisane baštine.
– Na delu je bezočna krađa i prisvajanje srpskog jezika na svim ovim planovima. Zato se naše zalaganje u potpunosti podudara sa zakonskom odredbom u obe republike da je značajan vid brige o srpskom jeziku njegova zaštita – na sinhronom i dijahronom planu, ali i zaštita i afirmacija srpskih narodnih govora – ističe Tanasić.
Tanasić je napominje da Odboru odavno ukazuje na tu potrebu, ali da su to krupni poslovi iza kojih mora stati država – političkom odlukom, snagom autoriteta i materijalnom podrškom.
Možda vas zanima
– Naše države su usvajanjem ovih zakona rekle da je srpski jezik od posebnog značaja. Sad treba da to i potvrde delovanjem u tesnoj saradnji sa strukom – navodi on.
MLADIMA OBJASNITI ZNAČAJ OČUVANjA NACIONALNOG JEZIKA, ĆIRILICE I IDENTITETA
Kada je reč o odnosu mladih prema upotrebi i njegovanju srpskog jezika i pisma, Tanasić ističe da mladi drže do srpskog jezika i pisma ćirilice mnogo više nego što su države vodile računa o statusu nacionalnog jezika i pisma.
– Treba dobro osmišljenom politikom dodatno podržati mlade, kroz obrazovanje i druge vidove upoznavati ih sa značajem nacionalnog jezika, ćirilice i kulture za očuvanje identiteta – ističe Tanasić.
Posebno, naglašava on, kada su za srpski narod, iscepan državnim granicama, srpski jezik, ćirilica i kultura, uz pravoslavnu veru, danas jedini nacionalno objedinjavajući faktor.
– Mladima treba pokazivati da se drugi veliki i mali evropski narodi ne odriču svojih identitetskih znakova. Nismo svesni šta su naši preci stvorili. Treba činiti da mladi našu kulturnu baštinu znaju daleko bolje nego oni koji danas u naše ime odlučuju o njenoj sudbini – kaže Tanasić.
