Mnogi će za njega reći da je bio najkontroverzniji fudbaler na svetu. I možda će biti u pravu. Što ima smisla, jer je retko koji fudbaler proživeo ono što je Siniša za svog, ispostaviće se, prekratkog života.
Odrastao je u radničkoj porodici gde je banana, koju je delio sa bratom, bila luksuz, a čiji je ukus kasnije pamtio ceo život. Klinac iz mešanog braka Srbina i Hrvatice, kamiondžije i radnice u fabrici gume, više je oskudevao nego što je imao. Fudbal je bio jedini put za bekstvo iz bede.
Borovo
Nije imao ni pune 22 kada je njegov ujak pozvao njegovu majku Viktoriju na telefon i rekao joj da, kao etnička Hrvatica, može da ostane u Borovu naselju, gradiću na obali Dunava koji je polako tonuo u ratno ludilo, ali da će joj muža, Sinišinog oca Bogdana, ubiti.
Sledećeg jutra je pred Sinišinu rodnu kuću došao Sinišin prijatelj iz detinjstva, isterao njegove roditelje i zapalio je. Naravno, pre toga su iz nje odneli sve vredno što su mogli da nađu.
Foto: Facebook, Pannini
Koji mesec ranije, na fudbalskom meču Zvezde i Hajduka, dojučerašnji prijatelj i kolega iz reprezentativnih selekcija bivše Jugoslavije, Igor Štimac, u tunelu pre meča mu je dobacio:
“Voleo bih da moja porodica pobije tvoju u Borovu!”
Zbog sukoba sa Štimcem isključen je na toj, kao i na sledećoj utakmici koju je igrao protiv Hajduka.
Arkan
Zamerali su mu druženje s Arkanom, čovekom koga je prvog pozvao da mu pomogne da porodicu iz vihora rata prebaci na sigurno, u Srbiju. Nikad ga se nije odrekao, ni kada su ga mediji, srpski i italijanski, razvlačili zbog toga, nazivajući ga “prijateljem ratnog zločinca”. Za njega je najveći zločin bio i ostao – odreći se prijatelja.
Govorili su da je rasista kada je, odgovarajući na provokaciju, čuvenog Francuza Vieru nazvao “crnim govnetom”. Kasnije su njih dvojica postali najbolji drugari.
“Kako ja mogu da budem rasista kad sam odrastao u komunizmu, gde smo svi bili isti.”
Sukobljavao se sa mnogima, nikome nije ostao dužan, ali nikada nije postao ozloglašen ni omražen. Bio je i ostao poštovan, istina sa dobrom dozom straha kod onih koji bi mu se zamerili.
Kada je Siniša u pitanju, sve je bilo nekako na svoju ruku, neobično, kao ona 11-tica koju je oduvek nosio na dresu, igrajući beka i štopera.
Tri u jedan
Godinama se igra reprezentacije i njegovih klubova svodila na to da se nekako izbori slobodan udarac, nije bitno, taman to bilo i na 30 metara od gola. Jer onda, zna se, Siniša hvata zalet, a noćna mora za golmane počinje. Protiv Sampdorije tri puta na jednom meču. Rekord koji, možemo u opkladu, niko nikada neće srušiti.
Za razliku od fudbalske karijere, kojom je obeležio epohu, Siniša nije bio najbolji trener ni selektor, ali je bio toliko harizmatičan da se o njemu govorilo i pisalo i kada je dobijao i kada je gubio.
Nisu svi, naročito u Fudbalskom savezu Srbije, razumeli Sinišine ideje, niti imali strpljenja da mu daju još jednu priliku. Iako su rezultati izostali, mora mu se priznati da je za vreme svog mandata zaveo red u do tada prilično ležernu i neobaveznu grupu fudbalera, te vaspostavio nacionalni dres kao svetinju, kao nešto pred čim se kleči i za šta se gine. A pre svega toga, naravno, peva se himna.
Otac
Siniša je bio veliki i u privatnom životu. Otac šestoro naprosto ne može biti neko ko ne voli decu, neko ko nije humanista.
Kad se iz jedne usputne veze rodio mali Marko, Siniša nije tražio DNK analize i dokaze – priznao je sina i nastavio da brine o njemu. Kada je Marko napunio 18, na računu je imao pola miliona evra. Ali, nije sve u parama. Siniša se potrudio da on postane deo porodice, ne tamo neki mali, kolateralna šteta burne mladosti.
Foto: Facebook, Pannini
I dok je brojao poslednje sate, ako je za utehu, uz njega su bili supruga i sva njegova deca. Umro je kao voljen čovek, što je valjda najviše što svako od nas može da poželi.
Intervju
Dok pišem ove redove prisećam se poslednjeg intervjua koji sam uradio sa njim. Bila je jesen 2012, njegov selektorski početak nije baš bio blistav, ali on nije odustajao od pravila koja je uspostavio, od famoznog ugovora koji je lično sročio i koji su potpisali svi reprezentativci.
Foto: Facebook, Pannini
Najveća se polemika vodila oko Ljajića i njegovog odbijanja da peva himnu “Bože pravde”. Mediji i javnost su pritiskali Sinišu da popusti, reprezentaciji je trebao takav igrač na terenu, ali… Na moje pitanje da li će progledati Ljajiću kroz prste i vratiti ga u postavu, rekao je sledeće:
Možda vas zanima
– Neću odustati od principa koje sam postavio. Nije u pitanju jedan igrač, već tim koji treba da diše kao jedan. Čovek se drži za reč. Da nije tako, po čemu bi se onda razlikovali od životinja, izjavio je nepokolebljivo.
Na početku i na kraju – reč
Kad se razboleo, pitale su ga moje italijanske kolege da vrati film unazad i kaže im šta bi, da može, u svom životu uradio drugačije:
“Sve bih opet isto radio. Čak i greške. Jer ne postoje savršeni životi. I oni bi takođe bili dosadni. Ako sam danas to što jesam to je i zahvaljujući greškama. Živeo sam ovih 50 godina kao što sam i želeo…“, odgovorio im je Siniša Mihajlović.
I toj rečenici nema šta da se doda. U njoj je rekao sve.
