Ministar Miloš Vučević: Recite nam da ne važi Rezolucija 1244

Ako na Zapadu kažu da ne može na Kosovo i Metohiju da se vrati do 1000 pripadnika bezbednosnih službi, što predviđa Rezolucija 1244, onda neka nam kažu da li ta Rezolucija Saveta bezbednosti UN važi ili je ukinuta. Ako kažu da ne važi, zašto bismo više bilo kakav sporazum potpisivali.

Ovo je glavna poruka ministra odbrane Miloša Vučevića koji je dao intervju Sputnjiku neposredno pre ključnih odluka Vlade Srbije povodom krize na Kosovu i Metohiji.

Na Kosovu je napeto, Srbi su već šest dana na barikadama, sever Kosmeta blokirala je i kosovska policija, preko Brnjaka i Jarinja ne može se ni pešice. Kakva je trenutna situacija, prema vašim saznanjima?

– Sve je ovo kontinuitet prištinske politike, čitav niz poteza jasno oslikava intenciju Vlade Aljbina Kurtija da reši pitanje na severu Kosova. Da krene u konačni obračun sa srpskom zajednicom na Kosovu i Metohiji. Prave atmosferu da Srbima bude neizdrživ dalji opstanak. Sprovode akcije pod raznim nazivima – protiv „organizovanog kriminala” ili „šverca”, ali se sve po pravilu odvija u sredinama gde žive Srbi, a inače je na KiM sve „idealno.”

Kako da razumemo trenutnu krizu na severu KiM?

– Ovo što trenutno vidimo posledica je dubinskih uzroka. Više, defakto, ne postoji dijalog Beograda i Prištine, ne postoji volja albanske strane da se postigne dogovor, jer je on za njih definisan isključivo kao – priznanje nezavisnosti Kosova.

Ili, kako to oni kažu, „da treba da priznamo jedni druge.“ Međutim, nama ne treba ničije priznanje, a sa druge strane, ono što oni vide kao republiku Kosovo ne može niko da percipira kao državu ako ih Srbija ne prizna i ne prihvati. Zato je Srbija pod pritiskom. Svi znaju da to nije rešeno sve dok Srbija to ne kaže. Nema rešenja bez Srbije.

Sve to usložnjava našu poziciju na koju već utiče i situacija u Ukrajini, i nove geopolitičke postavke.

Nadam se da će ljudi iz međunarodne zajednice uraditi sve da ne dođe do dalje eskalacije na terenu i da će razumeti da je neka velika muka naterala Srbe na Severu Kosova i Metohije da blokiraju puteve. To niko ne radi zato što mu je dosadno, nikome nije prijatno da provodi dane i noći u zimskim uslovima, na barikadama. Nisu to samo muškarci već i žene, deca i starci.

Šta je u ovom kritičnom trenutku najvažnije za njih?

– Da srpska zajednica ostane mirna u kontekstu da ne ide u neko sukobljavanje sa Euleksom i Kforom. Moramo da izbegnemo sukob koji nam se nametao, koji nam se pisao devedesetih, da smo loši momci, neko ko je remetilački faktor i koga treba brzo neutralisati. Moramo da razumemo ambijent, moramo nekad da gutamo i žabe i ne baš prijatne stvari. Moramo da budemo strpljivi i da razumemo da nam je potrebno i vreme. Ishitrene reakcije, lake i milozvučne poruke nisu produktivne, nama treba mudrosti, političke zrelosti i kao narodu i kao državi.

Kod predsednika Vučića su u sredu bili predstavnici EU i SAD sa kojima je, kako je rečeno, imao iskren i korektan razgovor. Kako možemo da tumačimo taj razgovor kada su naši ljudi i dalje na barikadama, a šef Euleksa ne zna gde je uhapšeni Dejan Pantić?

– To najbolje oslikava stanje na terenu, da šef Euleksa ne zna gde je pritvoren Pantić. Koliko sam razumeo, a moguće je da nisam dobro informisan, on je saslušan pred tužiocem putem videa i upitno je da li je dobio zdravstveni tretman koji mu je neophodan. Još je neverovatnije za šta je krenuo taj krivični proces i šta mu se sve stavlja na teret. Na žalost, nije ni to jedini primer, jer smo imali Srbe koji su osuđivani na kazne zatvora samo zato što su rekli da je Račak izmontirani prosec protiv Srbije.

Videli smo i dramatične scene iz Velike Hoče….

– Imate cinizam, da porodica Petrović u Velikoj Hoči valjda jedina na Kosovu i Metohiji nije platila poreze, akcize i carine. Onda im, naravno, unište sve vino jer ga sipaju u jednu cisternu koja deluje kao cisterna od vodovoda i kanalizacije.

Čak i da taj Srbin uspe da dokaže u sudskom ili upravnom postupku da je u pravu, njegovo vino je uništeno. Suština je da se pravi atmosfera kojom se šalje poruka: „Ej, vas par stotina Srba u Velikoj Hoči, ne možete tu da opstanete“!

Kako uopšte razmrsiti taj kosovski čvor?

– Kosovo nije broj kvadratnih kilometara ili broj ljudi. Kosovo traje i pre nas, nije to nešto što se prekida preko noći. Nije to „fantastična“ priča da samo treba da skinemo taj kamen sa vrata, pa ćemo progledati i videti svetlu budućnost. Da li je težak i tvrd kosovski čvor -apsolutno jeste. On traje vek i po, a pretpostavljam da bi istoričari mogli da idu i duže. Nije fer da se to pitanje svede na period od 2012. ili od 1999. godine. To je nešto što je aktuelno decenijama i vekovima. Imali smo različite pokušaje da se reši kosovsko pitanje, i to u različitim društvenim i državnim uređenjima i ništa nije dalo dugoročan rezultat. Na žalost, ili na sreću, ali to je prosto tako.

Danas je i naša generacija odabrana da nosi isti taj teret. Pritom, ne pričam o tome u nekom epskom zanosu ili filmskom magnovenju. Trudim se da budem racionalan ne bežeći od emocija, ali vladajući činjenicama, odgovornostima i obavezama prema našoj državi. Ne mogu da prihvatim ni da se sve svede na pravno tehničko pitanje iako jeste i to. Kosovo ima dublju težinu za nas, iako ne pričam o mitologiji niti o ideji da budemo zaglavljeni u prošlosti i da ne razumemo buduće okvire. Ali, mora se razumeti i istorija.

Na šta mislite?

– Neke stvari se ponavljaju i neki spoljni faktori postoje na ovom podneblju u dužem vremenskom periodu. I uvek se aktiviraju po istim pitanjima. To vidimo na primeru Bosne i Hercegovine, to vidimo na Kosovu i Metohiji. Neki međunarodni faktori se u različitim momentima pojavljuju sa manje-više istom politikom. E, samo se Srbiji zamera ako ima svoju politiku prema tim pitanjima.

Nakon bezbroj provokacija, predsednik Srbije je objavio da Srbija zahteva da se po Rezoluciji 12 44 vrati do hiljadu pripadnika srpskih bezbednosnih snaga u južnu pokrajinu… Sa Zapada i iz Prištine optužuju Beograd da tim potezom izaziva incidente…

– Mi idemo snagom pravnih argumenata ali i sa činjeničnim stanjem na terenu koje nije povoljno za bezbednost Srba na KiM. Pravna argumentacija je nesporna – to je Rezolucija 12 44. Niko nas nije obavestio kao državu članicu UN da ta rezolucija više nije na snazi. Niko nas nije o tome obavestio ni iz redova država koje su glasale za taj dokument u SB UN. A vrlo često se svi pozivaju na neke druge Rezolucije po nekim drugim pitanjima. Ili, hoće da nam kažu da zbog blokade u SB UN i zbog geopolitičkih igara velikih igrača Rezolucija 12 44 nema više pravnu moć. Ili, da su promenjene okolnosti, pa je istekao „rok važenja“ te rezolucije koju „život i realnost demantuju“, kako često neki govore. Ali, zašto je realnost i život demantuju – pa zato što ste dozvolili čitav niz terorističkih poteza prema Srbima. Setimo se svega od 1999. pa preko 2004. i 2008. godine. Sve ono što se dešava i što menja stanje na terenu služi da biste nas ubedili da više nema uslova da se Rezolucija 1244 primenjuje. I ne samo ona već i Vojno tehnički sporazum iz Kumanova iz 1999. sa NATO-om.

Ima još dokumenata koji se uvek primenjuju isključivo na štetu Srba i Srbije…

– Tu je i nimalo lak Briselski sporazum za koji je trebalo imati hrabrosti da se potpiše jer smo morali da razumemo sve okolnosti. I, kao što vidimo, drugoj strani je problem da implementira Briselski sporazum, a ne Srbiji. A šta je sa Vašingtonskim sporazumom? Da li je moguće da neko kaže da je to bila neka druga administracija u Beloj kući, pa nova to ne priznaje. Neka nam kažu da su to pravila da se i mi tako vladamo u odnosu na neke prethodne vlasti u Srbiji. A ne vladamo se tako jer se trudimo da budemo odgovorna država i ozbiljan partner.

To smo sve videli i oko Dejtona. Jedno se potpiše, pa se u tumačenju ode mnogo šire. Kažu, nije to u duhu sporazuma ili nije to ideja ili nije to ciljno tumačenje, a takvo „ciljno tumačenje“ uvek ide protiv Srba i u interesu onog ko je jači ili po njegovim direktivama.

Kako onda potpisivati sledeće dogovore?

– Postavlja se pitanje potrebe i smisla potpisivanja pravnih sporazuma. Jer, mi potpišemo nešto, obavežemo se, krenemo u ispunjenje naših obaveza, a druga strana to ne mora ili neće. Ili kaže: „promenjene su okolnosti“ i nema više potrebe za tim… Pa nemojte onda više ništa da potpisujemo.

Koliko je to teška pozicija za nas?

Odgovor na to pitanje jasan je svima. Zato molim sve građane Srbije za razumevanje, strpljenje i tiši mod rada države Srbije. Najlakše je da mi sada izbacimo zvučne i snažne parole. Mi smo to i radili u nekim periodima i prolazili smo kako smo prolazili. Moramo da vodimo odgovorniju, ozbiljniju i efikasniju politiku. Manje atraktivnu i sa manje koketiranja sa emocijama, ali učinkovitiju za naše nacionalne interese.

Da li, ipak, da se građani Srbije nadaju da će pripadnici naše vojske i policije konačno kročiti na tlo Kosova?

– Ja nemam dilemu kako ću glasati, svakako ću biti za. Razumeo sam u medijskim nastupima da i premijerka to podržava. Mislim da će vlada biti jednoglasna po tom pitanju i da ćemo svi stati iza tog zahteva. Verujem da ćemo jednoglasno glasati i idemo onda s tim zahtevom ka onima koji o tome treba da odluče, bez nekog zanesenja da će to biti preko noći prihvaćeno i da će to naići na oduševljenje. Verovatno neće.

Srbija ima sve argumente u rukama. Ali, da li će to sagledati oni sa druge strane?

Važno je da podnesemo zahtev da nam neko ne bi rekao – pa vi povratak bezbednosnih snaga nikad niste ni tražili. Pa vi se niste ni obratili, vi 23 godine ćutite, vaši predstavnici su ranije govorili da nema potrebe za tim, vi ste to negde prozborili ali nikad se niste formalno-pravno obratili. Pa ne možete vi da upadate na Kosovo, a da se niste javili u skladu sa Rezolucijom 1244…. Moramo da se vladamo po pravnim normama jer te pravne norme nama daju pravnu i životnu argumentaciju za odbranu državnih stavova. Mi ne treba da bežimo od njih, mi moramo da se pozivamo na njih, jer svima su, koliko vidim, u svetu usta puna međunarodnog javnog prava.

To se izgleda ne primenjuje samo prema Srbiji?

– Meni je taj princip nepovredivosti granica članica UN nešto što treba da vlada svuda. Pitamo samo šta je sa našim granicama: granice Jugoslavije promenljive, granice socijalističkih republika nepromenljive, a onda su ipak promenljive granice republika i to baš samo Republike Srbije. A onda ono što oni vide kao republiku Kosovo, e i te granice – za njih granice – su isto nepovredive. Dođemo do toga da su samo naše granice povredive i da samo kad smo mi u pitanju onda su to neki posebni slučajevi i izuzeci koji su uvek po pravilu bolni za nas. I da mi eto treba da prihvatimo da plaćamo cenu za neke pogrešne korake. Ta komparacija da smo mi neko ko bi trebalo da prođe kao Nemačka 1945. – a čuo sam i tako nešto u nezvaničnim razgovorima da nam se to poručuje, da smo mi 90-ih godina bili zli momci koji sada naravno treba da snose konsekvence – to prosto nije istorijski i činjenično utemeljeno.

Poručuju nam i da treba da budemo na „pravoj strani istorije“?

– Posebno je opskurna ta opservacija ili definicija. Pa mi smo uvek bili na pravoj strani istorije. Kad to Srbija nije bila na pravoj strani istorije? Pa platili smo najveću cenu za to što smo bili na pravoj strani. Pa mi smo platili najveću cenu u ljudskim životima. Za razliku od onih koji nisu baš bili na pravoj strani istorije, a danas su respektabilni članovi međunarodne zajednice.

Možemo onda da kažemo da svi ti zapadni centri moći uveliko doprinose destabilizaciji na KiM. Ali kakav je odgovor Srbije? Premijerka kaže da smo maltene na ivici rata…

– Da ne idemo u to da su u geografskom smislu to zapadni, severni, istočni ili južni centri moći. Nemaju sve države isti stav, imaju svoje interese. Postoje zemlje koje su patroni tzv. kosovske nezavisnosti, oni to ne kriju, podržavaju, to je njihovo čedo i oni će snažno braniti to što vide kao nezavisno Kosovo.

Ali kosovska nezavisnost potiče pre svega od zapadnih centara moći…

– Apsolutno, zemlje kvinte su pokrovitelji onoga što vide kao kosovsku nezavisnost, nemam tu dilemu. Neću da uđem u veliku geopolitičku igru zato što Srbija tu gubi, to je klizav teren za nas i neću da vežu ono što nas muči od 1999, a mi smo prvi platili cenu – za neke svoje razmirice i velike igre. Ima zemalja i na istoku koje priznaju Kosovo kao nezavisnu državu, da ne bude i tu zablude. Govorim geografski…

Ali mnogo manje…

– Ima država i na zapadu koje ne priznaju kosovsku nezavisnost, da se ne ogrešimo ni o te države. Ima pet članica EU koje ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu i na tome smo im zahvalni.

Mi treba da gledamo sebe i naše državne interese, da razumemo, učimo, razmatramo i shvatamo okolnosti koje nas okružuju, da se ne zanosimo ali i da se ne predajemo. Da ne odemo u te dve krajnosti: da ne odemo u krajnost – „gotovo je, treba se predati, muka nam je, umorni smo, smara nas to, ajde da izađemo više iz tog problema, dosta više, pustite nas da živimo“ – a da ne odemo ni u narativ – „trebalo je još juče da budemo s tenkovima u Prizrenu“. U ovim trenucima i jedno i drugo je pogubno za nas. Zato sam ja za taj srednji put, za jednu ozbiljnu i odgovornu politiku.

Mnogi analitičari smatraju da su se ovi pritisci na Srbiju izazvani kako bi priznali nezavisnost južne srpske pokrajine i kako bi uveli sankcije Rusiji. Koliko u tome ima istine?

S jedne strane se traži da Srbija uvede sankcije Rusiji, a istovremeno se traži da se mi odreknemo dela svoje teritorije, da amputiramo deo svoje teritorije i da za nas ne postoji poštovanje teritorijalnog integriteta i principa nepovredivosti granica. Apsolutno se slažem s predsednikom republike kad je rekao da kad bismo uveli sankcije Rusiji aplauz bi trajao pet dana, šestog dana dolazi opet pitanje KiM. A kada bismo mi priznali Kosovo kao nezavisnu državu, da li stvarno neko misli da bi prestali svi pritisci na Srbiju i da bismo bili primljeni u EU? Imali bismo jedan period kada bismo bili proglašeni sjajnom državom, sa visokim stepenom slobode medija, demokratije, poštovanja ljudskih prava, sloboda… Bio bi taj narativ, ali da li bi posle nekog perioda opet došlo nešto novo na temu? Ja ne mogu to da isključim. Iskustveno gledajući, rekao bih da bi opet nešto došlo.

Zna li Srbija buduće poteze?

– Uz nemali broj kritika, nekada opravdanih, često neopravdanih, dobijamo konture države koja ima strateške ciljeve i razmišljanje. E sada, što bismo mi želeli da čujemo da se javno saopšte svi naši planovi, što bismo mi valjda jedini morali da pokažemo sve karte i da potpuno ogolimo sve one potencijale sa kojima mi raspolažemo. Pa čekajte. Jesu li oni pokazali sve karte? Pa šta sad, treba mi prvi da pokažemo naš špil. Pa nećemo da pokazujemo. Polako, igramo. A uspeh je i što smo za stolom i to ljudi moraju da razumeju.

Pošto mi nismo veliki igrač, mi nemamo takvo naoružanje kakvo nege druge države imaju, nemamo takav broj stanovnika, nemamo takvu ekonomiju kakvu neke druge države imaju, moramo da razumemo naše okolnosti. To ne znači da se predamo. To ne znači da smo malodušni, da smo obeshrabreni, da smo slabi beskičmenjaci, kukavice. Samo da budemo malo mudri. Malo nam treba, što je Miloš Obrenović rekao, da „prođe dima kroz odžak“. Malo da mi Srbi preteknemo, da ojačamo, da se osnažimo, da malo promislimo, da razumemo. Ne da gubimo vreme, ne da krademo vreme, ne da odugovlačimo.

Mnogi bi vam sada rekli da ste iz Novog Sada pa to sve tako lako i polako kažete da imamo vremena, a mnogi sa druge strane, pogotovo oni na jugu gde im gori pod nogama, kažu da nemaju vremena za tako neku strategiju za tako neko razmišljanje.

– Možda nekad treba poslušati one koji su strpljivi i malo pogledati u istoriju kad smo bili nestrpljivi, nekad i naprasno reagovali, kako smo prolazili. Nekada treba i mudrosti i strpljenja. Često su nas drugi pobeđivali strpljenjem, da ne kažem lukavošću

Malo nam treba i iskustva da se bolje vladamo samim sobom da bi bili uspešniji. Ne treba se stideti toga i ne treba to izbacivati iz našeg karaktera da imamo i strpljenja. Pa u krajnjem slučaju, zar nije trpeljiva i strpljiva naša religija? Pa zar nije to jedna od suštinskih, fundamentalnih stvari pravoslavlja?

Preuzeli ste Ministarstvo odbrane u trenutku sukoba u Ukrajini. Koliko to utiče na stanje bezbednosti u Srbiji?

– Što se tiče sukoba u Ukrajini, naravno, to je gotovo svetski rat u odnosu na upotrebu naoružanja, vojne opreme, infrastrukture, u odnosu na posledice po politiku, po bezbednost, po ekonomiju, po energetski sektor, geopolitiku, politiku u regionu. Da li se sve to reflektuje i na nas? Pa i te kako. To su veliki talasi za naš brod imajući u vidu da Srbija ima, po meni opravdano, definisanu vojnu neutralnost. Sve ovo čini našu poziciju još težom.

Kako danas funkcioniše vojno-tehnička saradnja sa Ruskom Federacijom?

– Defakto, ona ne može da funkcioniše u ovom trenutku. Ali interesantno je da oni koji su uveli sankcije Ruskoj Federaciji, pre svega po pitanju vojne industrije, ne pogađaju time Rusku Federaciju u kontekstu ugovornih odnosa sa Srbijom. Srbija je pogođena. Nikakvu štetu nisu naneli Ruskoj Federaciji time što Srbija ono što je platila ne može da dobije.

Evo platili smo naoružanje vojne opreme iz Narodne Republike Kine. Ne mogu da nam dopreme iako nisu pod sankcijama. Kad pitate na Zapadu nešto da kupite onda dobijete upit „a šta će to vama?“. Srbija je vodila izbalansiranu politiku. Nemamo problem s time, platićemo pošteno kolko treba da se plati ono što mi možemo da kupimo, a što je pre svega odbrambenog karaktera, ali često tu nema odgovora. Istovremeno, vidite da se svi naoružavaju oko nas i to značajno.

Pitaju nas, „pa ko će da nas napadne, pa mi smo za mir u svetu“. Super što smo mi za mir u svetu ali mi smo za mir, a šta je sa drugima? Nisam shvatio da su baš svi drugi za mir. Država nije hipi komuna.